LJUBAVNA HIMNA

Jedva smo čekali da budemo skupa pa započnemo našu igru svađalicu u kojoj niko nije bio pobednik, a svako bi od nas mislio da je baš on pobedio.

 

Svađali smo se stalno. Svađali smo se i kad treba i kad ne treba. U kući, u dvorištu, i ponedeljkom i sredom…

ljubavna himna

A nedeljom tek je bilo svečanih i prazničnih svađa. Svađali smo se, glasno i tiho. Svađali se s razlogom i bez razloga. Svađali smo se i kad su deca tu i kad nisu. Svađali bi se kada bih došao ranije s posla jer ručak nije gotov, a svađali bi se i kada dođem kasnije jer se ručak ohladio. Svađali bi se pre odlaska u kupovinu zato što je napravljen predugačak spisak, a posle se svađali po povratku iz kupovine jer je puno para potrošeno na ono što nije na spisku. Bili smo majstori u svađama! Trideset godina smo aktivno pekli svađalački zanat tako da smo ga doveli do savršenstva.

Nismo se samo svađali kad nismo zajedno. Jedva smo čekali da budemo skupa pa započnemo našu igru svađalicu u kojoj niko nije bio pobednik, a svako bi od nas mislio da je baš on pobedio. Niko od nas dvoje nikada ne bi priznao da je gubitnik, a bili smo to oboje. Svađali smo se na sve načine, kulturno, nekulturno, vulgarno, zajedljivo, podsmešljivo, provokativno, prostački… A često inteligentno i fino kao da nije svađa u pitanju. Svađa je bila naš stil življenja, prepoznatljiv. Komšiluku naročito. Mi smo toliko usavršili zanat da smo se mogli svađati i ćuteći. Pogledi su nam se svađali kada bi se susreli. Ruke bi se svađale kad bi se dotakle. Misli su nam se svađale kada bi usta zabolela. Bili smo najbolje svađalice na svetu, kao što je Nole u tenisu. Mi smo bili u dublu. Da smo ostali zajedno verovatno bismo usavršili naš svađalački zanat da bismo se mogli svađati i na daljinu, telepatijom, bežično… Što ni Tesli ne bi palo na pamet. Možda je šteta što nismo ostali još malo zajedno da to usavršimo, jer sada bi se mogli i dalje svađati makar ponekad, makar u želji, makar nedeljom ili blagdanom. Sada smo uskraćeni za naše veliko zadovoljstvo koje se zvalo „svađa“. Kome sada prija ova tišina? Iz oblaka umesto pljuska kiše pada tišina. Kada sevaju munje grmi tišina, ptice pevačice na grani ćute, na daljinskom TV prijemnika zaglavljeno je „mute“, radio više muzikom ne svira, košava više ne fijuče, miš zalepljen na lepku ne cijuče, u dvorištu ne laje kuče…

Ništa više nije zvučno kao juče i kako sad živeti sa tolikom tišinom? Čemu onda uši? Čemu onda jezik? Ćutanje je gore od svađe. Svađu možeš prekinuti a ćutanje ne možeš. Svađu možeš nastaviti sutra, a ćutanje je neprekidno. Svađu možeš sprečiti, a ćutanje ne. Sa svađom smo živeli, a ne sa ćutanjem. Trebalo je da ostaneš još samo da usavršimo to prokleto bežično daljinsko svađanje. Onda bi mi bilo svejedno gde si. Onda bi ti bilo svejedno gde sam. Svađa bi nas spajala, živela… Ovako umrla je iznenada, na prečac, zatekla nas nespremne. Da li smo i mi onda još živi? Nisam siguran…

P.S. Čuvajte svoju svađu, ne zapostavljajte je… Neka traje, traje, traje… Večno. Jer tišina će vam svakako doći nezvana jednog dana. Pre ili kasnije svima dođe.

Izvor: Knjizevnicasopis.com

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.