Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Kultura

Alen Rob-Grije: Pozornica

POZORNICA

Ali nikakav zvuk ne dopire do dvorane. Osoba se zatim, ne okrećući se, povlači ka redu svetiljki na prednjem kraju pozornice, gledajući i dalje u vrata. Kada stigne u blizinu stola, spušta desnu ruku na njegov ćošak i…

 

Kada se zavesa otvori, prvo što uočimo iz dvorane – između krajeva od crvenog baršuna koji se sporo razmiću – prvo što uočimo je osoba okrenuta leđima, kako sedi za radnim stolom na sredini jarko osvetljene pozornice.

pozornica

Ona je nepomična, njena dva lakta i podlaktice miruju na površini stola. Njena glava je okrenuta udesno – otprilike za četrdeset pet stepeni – nedovoljno da razaznamo crte lica, osim početka malog dela profila: obraz, slepoočnica, izbočena vilica, rub uva…

Ne vidimo ni njene ruke, iako stav osobe pruža mogućnost da pogodimo njihov pravi položaj: leva celom dužinom ispružena po rasutim papirima, druga koja steže držalo za pero, podignuto, u trenutku razmišljanja, iznad prekinutog teksta. Sa svake strane su gomile ispreturanih knjižurina čiji oblik i dimenzije ukazuju na rečnike – stranih jezika, bez sumnje – verovatno klasičnih.

Glava, okrenuta udesno, podignuta je: pogled je napustio knjige i prekinutu rečenicu. Usmeren je ka dubini prostorije, na malo mesto gde teške zavese od crvenog baršuna zaklanjaju od plafona do poda neki široki zastakljeni otvor. Nabori zavesa su okomiti i pravilni, veoma približeni jedni drugima, čuvajući među sobom duboka mračna udubljenja…

Jedan prodorni zvuk odvlači pažnju na drugi kraj prostorije: udarci o drveni pano, izvedeni sa dovoljno snage i upornosti da shvatimo da se u tom trenutku ponavljaju barem po drugi put.

Međutim, osoba ostaje ćutljiva i nepomična. Zatim, ne pomerajući bistu, polagano okreće glavu ka levo. Njen podignuti pogled tako opisuje ceo zid koji čini dno velike prostorije, jedan goli zid – to jest bez ikakvog nameštaja – ali prekriven tamnom lamperijom, od crvenih zavesa na prozoru, do zatvorenih vrata srednje, ako ne manje veličine. Pogled se tu zaustavlja, dok udarci ponovo odzvanjaju, tako snažno da nam se čini da drveni pano podrhtava.

Crte lica ostaju i dalje nevidljive, uprkos promeni pravca. Ustvari, nakon okretanja od otprilike devedeset stepeni, glava sada zauzima simetričan položaj sa položajem u početku, u odnosu na zajedničku osu prostorije, stola i stolice. Primećujemo, dakle, na malom delu profila, drugi obraz, drugu slepoočnicu, drugo uvo itd.

Neko kuca na vrata, još jedanput, ali slabije, kao neko poslednje preklinjanje – ili kao bez nade, ili pak sa nekim ponovo stečenim mirom, ili sa nedostatkom sigurnosti, ili bilo šta drugo. Nekoliko sekundi kasnije, čuju se tromi koraci koji malo pomalo zamiru u jednom dugačkom hodniku.

Osoba ponovo okreće glavu ka crvenoj zavesi desno. Ona zviždi, kroz zube, nekoliko nota nečega što mora da je neka muzička rečenica – narodna tužbalica ili melodija – ali deformisana, diskontinuirana, teško prepoznatljiva.

Zatim, nakon jedne minute tihe nepomičnosti, vraća pogled na svoje delo.

Glava se saginje. Leđa se zaokrugljuju. Naslon stolice je sastavljen od četvrtastog okvira koji upotpunjuju dve okomite prečke, noseći, u sredini, jedan kvadrat od punog drveta. Cuje se nekoliko slabijih i još neskladnijih taktova refrena, odzviždanih kroz zube.

Osoba naglo ponovo diže glavu u pravcu vrata i umiruje se, ispruženog vrata. Ostaje tako nekoliko dugih trenutaka, kao da osluškuje. Međutim, u dvorani se ne čuje ni najmanji zvuk.

Osoba oprezno ustaje, pomera stolicu u stranu, izbegavajući da je vuče ili da njome škripi po podu, počinje da hoda nečujnim koracima ka zavesama od baršuna, lagano pomiče vanjski rub sa desne strane, i gleda napolje, u pravcu vrata (ka levo). Mogao bi se, dakle, u tom trenutku uočiti njen levi profil, kada on ne bi bio zaklonjen parčetom crvene tkanine koju ruka prinosi obrazu. Sada se, zauzvrat, na stolu mogu videti rasuti listovi belog papira.

Oni su dosta brojni i delimično prekriveni jedan drugim. Unutrašnji listovi čiji uglovi strše sa svih strana na veoma nepravilan način, išpartani su zbijenim redovima jednog istančanog rukopisa. Onaj odozgo, jedini koji se vidi ceo, samo je dopola ispisan; završava se, u sredini reda, jednom prekinutom rečenicom, bez ikakvog znaka interpunkcije nakon poslednje reči.

S desne strane tog lista ukazuje se rub lista koji je ispod: jedan veoma izdužen trougao čija baza ima otprilike dva santimetra i čiji se oštri vrh približava ka zadnjem delu stola tamo gde su rečnici.

Još više desno, preko tog vrha, ali okrenut ka bočnoj strani stola, strši ugao jedne druge stranice, širok kao ruka; on takođe ima trouglasti oblik ali koji graniči sa polu-kvadratom (presečenim po jednoj dijagonali). Između vrha ovog poslednjeg trougla i najbližeg rečnika, postavljen je, na ulaštenom drvetu stola, jedan beličasti predmet veličine pesnice: oblutak uglačan od upotrebe, izdubljen u jednu vrstu veoma debele posude koja je mnogo deblja nego što je duboka – nepravilnih i oblih obrisa. Na dnu udubljenja, jedan opušak je zgnječen u pepelu. Na njegovom neizgorenom kraju, papir nosi veoma uočljive tragove ruža za usne.

Osoba koja je prisutna na pozornici ipak je sasvim očigledno muškarac: kratko ošišana kosa, jakna i pantalone. Podižući pogled, ustanovljavamo da on sada stoji ispred vrata, licem prema njima, to jest još uvek leđima okrenut ka dvorani. Reklo bi se da hoće da čuje nešto što bi se desilo s druge strane panoa.

Ali nikakav zvuk ne dopire do dvorane. Osoba se zatim, ne okrećući se, povlači ka redu svetiljki na prednjem kraju pozornice, gledajući i dalje u vrata. Kada stigne u blizinu stola, spušta desnu ruku na njegov ćošak i…

“Ne tako brzo”, kaže u tom trenutku jedan glas iz dvorane. To je neko ko bez sumnje govori u megafon, jer slogovi odjekuju sa nenormalnom punoćom.

Osoba zastaje. Glas se opet javlja:

“Ne tako brzo, taj pokret! Počnite iznova od vrata: najpre napravite korak unazad – samo jedan – i ostanete nepomični petnaest do dvadeset sekundi. Zatim nastavite povlačenje ka stolu, ali mnogo sporije.”

Osoba dakle stoji naspram vrata, licem prema njima, to jest još uvek okrenuta leđima. Reklo bi se da hoće da čuje nešto što bi se desilo s druge strane panoa. Nikakav zvuk ne dopire do dvorane. Ne okrećući se, osoba pravi korak unazad i ponovo se umiri. Nakon nekog vremena nastavlja povlačenje ka stolu gde je čeka njeno delo, veoma polako, pravilnim i nečujnim sitnim kracima, i dalje upirući pogled u vrata. Njeno kretanje je besprekorno pravo, brzina ujednačena. Iznad nogu koje jedva vidimo da se pomiču, bista ostaje savršeno kruta, kao i dve ruke, na malom odstojanju od tela i savijene.

Kada stigne u blizinu stola, spušta desnu ruku na njegov ćošak i, da bi je pružila duž levog bočnog ruba, polako menja njen pravac. Upravljajući se po drvenoj ivici, napreduje sada tako, okomito prema redu svetiljki na prednjem kraju pozornice… zatim, prelazeći preko ćoška, paralelno sa njima i ponovo seda na svoju stolicu, zaklanjajući svojim širokim leđima listove papira rasute pred sobom.

Gleda listove papira, zatim crvene zavese na prozoru, zatim ponovo vrata; i okrenuta na tu stranu, izgovara četiri ili pet nerazgovetnih reči.

“Glasnije!”, kaže megafon u dvorani.

“Sada, ovde, moj život, opet…”, izgovara prirodni glas – glas osobe na pozornici.

“Glasnije!”, kaže megafon.

“Sada, ovde, moj život, opet…”, ponavlja osoba povisujući ton.

Zatim ponovo uranja u svoje delo.

Ostavite komentar

Ostavite komentar