Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Kultura

Branislav Nušić: Šinjel

ŠINJEL

Šinjel još dobro zdrav, po krajevima malo iskrzan a pod pazuhom, blizu kuka, oprljeno mesto i rupa, koju je, valjda, prošlo tane, od kojega je umro u bolnici onaj što ga je pre Alekse nosio.

 

Na Ploči, više Moralije, taman nas stegao mraz, koji htede da nam dosadi više nego puška neprijateljska. Onda sam razumeo, zašto naši kažu, da hoće koji put i duša da zamrzne od studi. Grudi se teško dižu; kapci na očima otežali; zglavci po telu skočanjeni; ruku ili nogu jedva krećeš, a prst, izgleda, prebiće se, ako ga saviješ. Onaj vazduh, što ga dišeš, kao da gutaš kriške leda.

šinjel
Branislav Nušić (prvo zdesna) u šinjelu iz rata u kome je bio kaplar i njegov sin jedinac Strahinja Ban Nušić (u sredini), koji je poginuo u Kolubarskoj bici kao jedan od 1.300 kaplara

A Ploča pusta i gola. Što bilo trnja i suvarka, počupali smo i pobrali za jedan dan. Muka golema, dok se dođe do malo drva.

Svako jutro kola snose u Niš, u bolnicu, po nekoliko promrzlih. Nema dana da stoka ne lipše.

Toliko dana nismo videli sunca ni svetla dana, kao da nam je Bog odrekao milost.

A moj drug Aleksa nije imao ni šinjela. Kad dođe veče, on se jadnik, nudi čas jednom čas drugom pod ćebe, ali, rekoh, gde i duša počne da mrzne, tu nema ni milosti ni prijateljstva. Ko bi onda na Ploči i svome rođenom ustupio pola ćebeta? Niko. Jedne je noći nudio i pare jednom, da ga pusti, a onaj nije hteo ni da oškrine ćebe, u koje se zavio, već onako strese jednom nogom i doviknu mu: „Makni!”

Komesar, koji je svaki dan slazio u Niš za hranu, donese jednog dana jedan iskvaren, stari šinjel. Umro u bolnici neki ranjenik, a bolničar mu prodao šinjel za dvanaest groša, onako ispod ruke. Komesar se setio jadnog Alekse, kupio za njega i, Boga mi, Aleksa mu se kao dete zaradovao. Dobro mu došlo, da se zagreje i on jedanput, ako se na Ploči može pod šinjelom da zagreje kogod.

Šinjel još dobro zdrav, po krajevima malo iskrzan a pod pazuhom, blizu kuka, oprljeno mesto i rupa, koju je, valjda, prošlo tane, od kojega je umro u bolnici onaj što ga je pre Alekse nosio.

Obukao ga Aleksa, pa se i raduje i ponosi kao dete o Velik-danu. Namešta ga, udešava, čisti, pipa se po džepovima, pa tek, u onom džepu iznutra, na grudima nađe i jedno pismo.

— Daj ga, — rekoh, — iz njega bar možemo videti, čiji je šinjel bio.

Pročitali smo na glas.

Dragi sine!

Mesec dana već nemamo od tebe nikakva glasa. Raspitivao sam se, pa čujem, da ste na Pirotu. Javi nam se, bolan, gde ste i naročito, kako si sa zdravljem. Ovde je velika zima, a tamo mora da je još gore. Čujemo, da neće više biti rata, da je već primirje. Blagodarim Gospodu Bogu, samo kad si izneo čitavu glavu! Da znaš, kako tvoja majka jednako misli na tebe; svaku noć te sanja i svako jutro mi priča svoj san, te ne znam ovo, te ne znam ono, a, hvala Bogu, sve na dobro sanja. Jošte i sada majka radi, kao što sam ti ono pre pisao: deli s tobom svaki zalogaj; namešta kraj stola i treće mesto, za tebe; vadi jelo i tebi u tanjir; sve, kao da si i ti ovde za stolom. Kad joj zaigra oko ili zabridi obraz ili ma šta tako, ona kaže: to ti misliš na nju. Znaš je, valjda, ženska posla! Moli se svaki dan za tebe i svaki dan pali kandilo, i ja se, sinko, molim svaki dan Bogu.

Znaš, šta je radila majka pre neki dan. Gotovo ti zaprosila devojku. Bili kod nas posle večere gosti, gospodin učitelj i gospa učiteljka, Steva bakalin sa ženom i Jova tufegdžija sa ženom i sa svastikom. Svi me baš molili, kad pišem, da te pozdravim. Pa tako to veče, kako sam ti kazao, bili oni svi kod nas po večeri. Pa tvoja majka uze odmah razgovor o tebi, kako smo ono jesenas bili na berbi kod Isajla, pa tek reče svastici Jovinoj: „Kaži mi pravo, Anđo, je li da si ti onda, o berbi, mnogo obletala oko moga sina?” Anđa sirota pobeže iz sobe, a tvoja se majka okrete Jovi: „Neka da Bog, samo da mi se živ i zdrav vrati, pa, Boga mi, komšija, `oću da ti dođem jednog dana, i kad me ne čekaš!” A Jova kaže: „Pa neka da Bog samo život i zdravlje svima nama i našim i ovima na domu i onima na putu, pa sve će biti!” I tako ti popismo i jednu čašu u tvoje zdravlje.

Težak sam malo na peru, a imam još mnogo, mnogo da ti pišem. Kad sednem, da ti pišem, a majka sedi kraj mene, pa mi sve ne da da svršim, nego bi htela sve i sva u jedno pismo. Kaže tvoja majka, da znaš, da te ovde čekamo sa devojkom, i kad nam pišeš, a ti u pismu da pozdraviš Anđu.

Majka te tvoja ljubi u oba obraza i u čelo i u usta i grli te i svi te pozdravljaju, a tvoj otac najviše i moli te, da mu odmah na ovo pismo odgovoriš.

S pozdravom
tvoj otac Đorđe

Kad sam dočitao pismo, pogledasmo se ja i Aleksa ispod očaju. Nismo ni reči progovorili, samo Aleksa uze ono pismo, savi ga lepo i ponova metnu u džep.

— Šta ćeš s njim?

— Hoću da ga čuvam, — reče.

Ostavite komentar

Ostavite komentar