Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Duhovnost

Monaški postrig – drugo krštenje ili brak duše s Hristom

SVETI POZIV

Mitropolit gortinski Jeremija objašnjava monaški postrig, odnosno koliko je čin monašenja zapravo čin „drugog krštenja“ i koliko je suprotstavljanje ovom braku duše s Isusom težak greh.

 

Govoreći o svetim tajnama, želeo bih da kažem nešto o svetoj tajni monaškog postriga. Da li je monaški postrig sveta tajna? Naravno da jeste!

monaški postrig

Kao što Crkva blagosilja brak muškarca i žene koji žele da stvore porodicu, tako i za čoveka ili ženu koji žele da život posvete Bogu i žive u celomudrenosti, Crkva blagosilja drugu svetu tajnu – monaški postrig! Kako je divan obred ove svete tajne! Ukoliko ste čuli da se neko monaši u nekom manastiru, pođite tamo jer ćete uživati ne samo u onome što ćete videti, nego i čuti!

U suštini, monaški postrig je drugo krštenje. Mi smo svi kršteni i svi smo se zakleli da ćemo pripadati Bogu. Rekli smo „odričem se Satane“ i „sjedinjujem se sa Hristom“, i posvetili smo se Bogu postrizavanjem kose, ali smo sve ovo zaboravili. Zapravo, krštenjem mi se obavezujemo da ćemo pripadati Bogu. Rečima „odričem se“, koje smo tada izgovorili (ako smo kršteni kao bebe, onda kroz usta kuma), isterali smo Satanu iz naših života, i čak smo pljunuli na njega tri puta, prekidajući svaki vezu sa njim. Rečima „sjedinjujem se“ potpisali smo, u prisustvu anđela i ljudi, sveti ugovor da sada u potpunosti pripadamo Bogu. U jevanđelju po Luki – „Ako ko hoće da ide za mnom…“ (Lk. 9, 23), Gospod u stvari poziva nekrštene. To obavezuje nas krštene, da kažemo: „Govori, Gospode, sluga tvoj Te sluša“ (1 Sam, 3, 10). To je velika stvar, braćo moja, da smo kršteni i postali hrišćani. Strašno je što smo zaboravili naše zavete sa krštenja i tako izgubili blagodat svetog Krštenja.

Ali dolaze izabrane duše – muškarci i žene, stari i mladi, koje žele da obnove svoje zavete sa krštenja i sada svesno kažu da odbacuju sva satanina dela i potpuno pripadaju Bogu, ponavlja se postrizavanje njihove kose, kao što je učinjeno na krštenju. Postrizavanje kose prvo simbolizuje naš prinos Bogu iz samog vrha našeg tela, i drugo, to znači odbacivanje naših zlih pomisli i posvećenje našeg uma Bogu. Stoga je monaški postrig, pre svega, ponavljanje zaveta sa krštenja… I ne samo to. Takođe, možemo govoriti o monaškom postrigu i kao o braku. Duša monaha ili monahinje venčava se sa Hristom i u tom trenutku prisustvuju i anđeli i svedoče o svetosti i čvrstini tog sjedinjenja.

Tokom venčanja muškarca i žene, sveštenik čita molitvu u kojoj naziva Boga „Sveštenodelateljem tajnog i čistog braka i Zakonodavcem telesnoga“. Mi znamo šta znači ovaj brak „od tela“ koji je Gospod „uspostavio“. To je brak naših roditelja od kojih smo rođeni. Ali kakav je ovaj drugi brak „tajan i čist“ koji služi Bogu, u gorepomenutoj molitvi? To je brak između monaha i Boga, u monaškom postrigu.

To je predivan i sladak brak duše sa Hristom. Monahinja zna da je nebeski Ženik nikada neće udariti ili se razvesti od nje. Hristos je bio pretučen i raspet za svoju Nevestu i on joj priprema palatu na nebesima – Njegovo Carstvo nebesko! Božija ljubav se izliva obilno na monaškom postrigu! „Zaneo si me ljubavnom čežnjom Hriste i izmenio Tvojom božanskom ljubavlju.“

Takođe bih želeo da kažem da ovaj „tajan i čist“ brak nije prirodno stanje čoveka. Za čoveka nakon pada brak je prirodno stanje. Devičanstvo nije prirodno stanje, već natprirodno. Ja vas pitam: kako monah ili monahinja, imajući telo, prevazilaze prirodu i žive natprirodno? To je vrlo jednostavno. Oni postižu natprirodno, zato što imaju stalnu zajednicu sa Gospodom, koji je iznad prirode. Sveti Jovan Lestvičnik kaže: „Gde priroda pretrpi poraz, prepoznaje se dolazak Onoga koji je iznad prirode“.

Monasi i monahinje imaju svoj svet. Oni uvek žive „podižući svoja srca gore“! Slika toga da su oni odsečeni od sveta je i apostolnik, koji nose monahinje, i klobuk, koga nose monasi i jeromonasi. Zato, dragi moji hrišćani, budite vrlo pažljivi kada srećete monahe i monahinje. Pazite šta govorite. Vaš razgovor sa njima ne bi trebalo da bude o svetovnom, već o božanskom, jer kada govorite sa njima o svetovnim stvarima, vi ih u stvari izvlačite iz njihovog sveta, iz „njihove vode“, kako mi to kažemo. Štetite im i na neki način i vi ćete biti oštećeni. Jer ako monah prekine njegovu vezu – zajednicu sa Hristom, koja treba da bude neprestana, i brblja o svetovnim stvarima, onda kada ga pitate da se moli za vaše porodične probleme, njegova molitva neće imati snagu i neće biti saslušana. Kada idete u manastir, razgovarajte sa monasima i monahinjama kao i da ste vi sami monah ili monahinja. Takva poseta manastiru će vam doneti blagodat od Gospoda i Bogorodice.

U zaključku, želim vam reći glavnu stvar: ako vaše dete, dečak ili devojčica, dođe i kaže: „Mama, tata, ja želim da se posvetim Bogu i idem u manastir“, ne sprečavajte ga i ne idite protiv njegove želje koja je u njemu od Boga. Počinićete najveći greh ako ga sprečite – čak veći greh nego kada biste uništili crkvu. I reći ću vam zašto: Ako uništite crkvu, sakupićemo novac i izgraditi je ponovo. Ali ako sprečite svoje dete u ovom svetom pozivu, ovo se zlo ne može popraviti. Velika je čast i blagoslov za jednu porodicu da svoje dete preda Bogu da postane monah ili monahinja.

Ostavite komentar

Ostavite komentar