BABA STANA

Živela je toliko da je gotovo i sebe preživela. Davno su joj izumrla osećanja, misli i želje što bi se samo nje lično ticalo. Sada živi među svojim sinovima, snahama, oženjenim unucima i praunučićima…

 

Svoje dane davno je, što no vele, počela već na prste brojati, pa ipak živi, i zadovoljna je.

baba stana

— Gleda oko sebe toliko duša kojima je ona život dala, pa joj godi žagor kućevni, plač i piska male dece; godi joj taj bujan, mlad život, što je okružava i trepti u punoj sili svojoj pred njenim klonulim, starim očima… Njoj je uvek u pameti misao: „Sve je ovo moje, sve sam to ja podigla i odgajila!“… Živi za njihovu sreću i napredak, a njoj je dosta što će imati ko „da joj dođe na grob i zapali sveću“, što često govoraše; što „neće umreti u tuđini, ili pod plotom, no među svojima. ..“ Što će imati ko da joj „sklopi oči i prekrsti ruke“; što će joj imati ko „udeliti za dušu i pomenuti je na bogomolji u crkvi“.

Koliko ona tek uživa u tome što može pomoći ponešto u kući. Kad, na primer, dovlače žito, te stovaruju u hambare, i oia će oe tu gaaći, te ono malo zrnevlja što se rasulo, pažljivo pokupi u suhu, smežuranu šaku, pa ode do hambara, izruči tamo i izgovori: „Šteta je da se rasipa.“ Tako ljuščice i iveriće po dvorištu što je razbacano, skupiće, i onda bi laganim koracima, onako povijena od starosti, ušla i ostavila ih kraj ognjišta. Ako bi ko pošao gdegod podalje od kuće, ona uživa u tome što će mu dati saveta i, uzgred, recimo, očistiti mu kakvu mrljicu na odelu, govoreći kako je „sramota izići tek kako mu drago u tuđ svet“, i kako bi svako rekao: „Sigurno nema ko da bi ga mogao poučiti!“, a misli da bi se svaki prekor morao najpre na nju odnositi…

Kad deca izmrve pri jelu, ona pažljivo pokupi mrvice, pa će ih dati pilićima da pojedu. „Bolje je, veli, neka pojede pile, nego da se gazi: grehota je!“

Osobito joj godi, kad bi je sinovi pripitali ponešto i tražili saveta; ili, kad je snahe zapitaju štošta o podizanju dece, te bi sa najvećim zadovoljstvom i ponosom započela rečenicom: „E, sve sam ja ovo podigla“, a zatim priča pojedince o svoj svojoj deci kad bejahu još u kolevci: kako ih je negovala i podizala, a završi rečima: „Tako je to, deco, na mlađima svet ostaje, pa vi posle gledajte sami kad ja sklopim oči!“

Kada primeti i najmanju trunku nepoštovanja prema sebi, naročito od unučića, jako se rastuži, te joj suze zablistaju u očima.

Jednom, držeći svoje praunuče na krilu, razgovaraše sa snahom. Dete je grebe ručicama po smežuranim obrazima, izgovarajući tankim, nežnim glasićem: „Baba, baba.“ Bejaše vesela i gođahu joj te reči: „Da li će me se i ovaj mali lola sećati?“ — a zatim se obrati detetu rečima: „Hoćeš li, blago baki?“

Decu neobično voli. Kad je leto, nosa ih po dvorištu, tepajući im na razne načine, a kad joj poštogod u dvorištu skrene pažnju, tad bi uzgred, više za se, izgovorila: „Gle, izneli korito napolje: može da prsne od sunca!“ — Ili: „Moram da im kažem da zatvore na ogradi onu rupu što su je psi napravili; može ući nečije prase pa učiniti štetu.“
Ugledala bi tako neku kladu što neupotrebljena stoji u dvorištu, pa pomisli kako je „šteta da truli!“ Čuje gde rikne goveče u oboru i izgovori: „Da li su se setili da ih napoje? Polipsaće stoka žedna.“

A kad uđe u kuću, obično uzdahne i izgovori: „Ej, deco, deco!“ žaleći u tom trenutku što ih neće imati ko da pouči kad ona umre.

Sinovima vrlo često priča kako su i oni bili isto tako mali kao što su sada deca njihova.

— Sve kad gledam maloga Vasu, a ja se setim tebe kad si bio ovako mali … Eto, ako ne znaš, isti si takav i ti bio: pun, pun kao jabučica, pa sam te sve krila, kad dođu, da te ne bi urekli!

Svakog jutra hrani i poji kokoši dozivajući ih tihim, iznemoglim glasom: „Pilo, pilo, pilo!“ — Sipa im vodu u malo korito što je pred kućom. Kokoši piju; izdiže jedna po jedna glavu; kljuca jedna drugu i grabe se koja će doći pre na red. Baka im tepa, ili ih blago prekoreva.

— De, ti, matori, — govori petlu — pričekaj malo; zar moraš sve ti baš prvi?! — i mahne rukom na njega, a sve kokoši prnu, i za trenutak se nanovo iskupe.

— Baš ovaj šareni vrag — govorila bi jednom piletu — retko dolazi na hranu! Znam ga, mršavo kao grana.

Često sedi u kući i gleda kako joj snahe rade, brinući o svakoj sitnici. Kad hoće da posole jelo, a ona bi primetila:

— Upitaj, dete, da nije ko posolio? Bojim se da se ne presoli, pa bi bila sramota izneti pred radnike preslano jelo!

— Gle, kako je prskao taj lonac — primeti katšto. — Čuvajte ga, šteta da propadne tako dobar lonac. Mislim da su više od cvancika dali za njega…

Kad kupaju decu, a ona će prići i svojom rukom ogledati vodu da nije mnogo vrela, ili suviše hladna.

— Bog i duša, još malo hladne vode treba; opariće se dete! — Tom prilikom ispriča kako je tako jednom oparila Marka (najstarijeg sina) kad ga bejaše kupala.

Jednog dana seđaše u kući baba-Stana, njen sin i snaha, sa još dva-tri unučeta. Ostala čeljad bejaše na radu u polju.

Razgovarahu o raznim stvarima. Taman je baba-Stana počela govoriti kako treba izneti so iz podruma, jer će, veli, odvugnuti i propasti, a u tom utrča uplašen i zadijan njihov momak, pa jedva izgovori:

— Upalio se hambar! …

Svi troje kao da onemeše. Dugo su gledali momka, bleda u licu, sa poluotvorenim ustima.

— Ah, bože, onoliko žito! … — jedva izgovori, pošto se malo pribra, Marko, i odmah sa ženom izjuri napolje, a majci reče da sedi sa decom.

Nastade velika graja oko hambara. Jedni trče te sazivaju susede, od kojih poneki i sam trči u pomoć, a još s puta daje savete vičući na sav glas. Čeljad se ustumarala na sve strane, a baba-Stana čuje tapkanje nogu kad ko protrči pored kuće, a zatim glasove: „Brzo, daj vodu! …“ Trči zovi Jovu i Iliju! …“ „Beži! …“ „Čuvaj se da te ne ubije greda! …“ „Gde je bakrač? …“ „Brzo, brzo, pohitaj, sipaj vodu na ovu gredu! …“ „Vadite žito s onog drugog kraja!…“ „Propade sve!…“, itd.

— Ej, deco, deco! Tolika muka! … — šapuće baba, i ne mogade se uzdržati. Zatvori decu, pa i sama pohita da pomogne.

— Moram i ja videti, jer su sve to još deca — propašće i ona — sve će im izgoreti!

Koje od starosti, koje od straha i uzbuđenja, jedva se kretaše, upinjući se iz sve snage.

— Beži ti, majko, — čule bi se reči kroza zbrku ostalih reči i glasova.

„Jest; beži, majko, a to neka propada! …“ — mislila je.

Slaba, a pogrbljenih leđa od starosti, jedva se micaše napred, a u starim očima, što su duboko povučene u glavu ispod nabranoga čela, već se blistahu suze.

Snahe, unuci i ostali protrčavaju pored nje, a uplašeni i uzbuđeni, tek uzgred izgovore:

— Gde ćeš, ti, majko? … Idi u kuću! …

Ona ih poče psovati u svojoj ljutnji, jer u tom času gledaše budućnost svoje dece razorenu, upropašćenu i uništenu. Sve su one lepe misli njene o sreći njihovoj prsle kao pena. Njom je ovladala misao da i ona mora pomoći i da bez njenog iskustva ne mogu deca sama ništa učiniti.

Uvuče se u gomilu, gde je zbog zabune bila neprimećena.

— Ej, deco moja, sve će vam propasti!

Kako joj tužno bejaše slušati one očajničke uzdahe svoje dece, u kojima nalažaše potvrde svojim mislima. Upinjala se iz petnih žila, sva dršćući, da se kroz gomilu ostale čeljadi provuče i sama baš do hambara, tvrdo verujući da će moći mnogo, vrlo mnogo učiniti i pomoći.

— Bože, molim ti se, ti ih sačuvaj! — šaputaše tiho.

U opštoj galami neko je očepi; neko je gurne na jednu, neko na drugu stranu. Ona izdrža sve te napore i prodre do hambara.

Može se već razumeti kakav je utisak učinio upaljen i poluizgoreo hambar na baba-Stanu. Dugo je gledala nemoćna, tužna, a kad koja greda pregori i padne, samo bi izgovorila: „Izgore i ona!“ Posle toga suze joj obliju blede, smežurane obraze, uzdah se otme iz grudi, a modre usne prošapuću molitvu.

Naposletku se reši da obiđe s one druge strane, te vidi ima li čega da se skloni, „da bar ne gori ono što se može sačuvati“.

Niko je nije primetio, i ona lagano obiđe okolo i priđe s protivne strane, gde primeti ukopano korito baš uza samu zgradu. (Iz toga su korita hranili svinje). Priđe, te se stade upinjati iz sve snage da korito izvuče i skloni, jer „šteta bi bilo da propadne tako dobro i zdravo još!“…

Ne bejaše pomoći.

Već grede sa treskom padahu, a plamen bivaše sve silniji. Svi se ukloniše dalje, pa suznim očima gledahu kako im propada dugogodišnji trud.

Počeše zapitkivati da nije koje od dece izišlo, pa otrčaše u kuću.

Videli su decu, ali baba-Stane nema …

Stadoše uplašeno zapitkivati:

— Gde je? … Kuda ode iz dvorišta? … Vide li je ko?…

Neki kazaše da je bila kod hambara, samo ne znaju gde je otišla.

Počeše svuda tražiti, i malo prođe, pa je nađoše kraj onoga korita — mrtvu.

Pregorela greda, pala na nju i ubila je.

Brzo je izvukoše da ne bi sasvim izgorela.

Beograd, 9. marta 1894.

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.