Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

IZ ŽIVOTA VELIKOG RUSKOG DUHOVNIKA

Na moskovskoj kaldrmi razrovanoj smutnim predrevolucionarnim vremenom pojavio se Ilarion Trojicki. Visok, stasit i nadahnutog uma, budući arhipastir bio je rođen da svetli među ljudima.

 

Sa čime se može uporediti život sveštenomučenika Ilariona? Prvo, što dolazi na um je letenje blistave, zaslepljujuće zvezde na ponoćnom nebu.

ilarion trojicki

Ponoć je bila na časovniku epohe: započela je crna godina gonjenja Crkve. „Izvan Crkve nema spasenja“ – reči su samoga Ilariona, tačne kako nekada, tako i sada. Ponovo vreme odvija zrna od pleve. Naš vek neumoljivo svojom strašnom rukom razdvaja jaganjce nebesne na desnu, a jariće na levu stranu. I nema među njima sredine. Treće nije dato. Tada, u proklete dane za Rusiju, činilo se da se vreme survalo sa svojih zvezdanih osovina i zupčanika i propalo u provaliju, povlačeći po svome putu sve i svakoga.

Klipovi lokomotive istorije su se rastrojili. Očajanje je pobedilo mnoge i skrivajući se dugo za vreme mučnih godina i prethodeći propasti, odjednom je postalo vidljivo, preplavljujući trgove, stanice i frontove. Mase su se izbezumile. Brat je protiv brata ratovao, po ulicama gradova lila se ruska krv, a u kafanama su pijane devojke igrale „kankan“ uz raštimovane klavire. Sve je izgubilo vrednost, a odnekud iz asirskih pustinja puzila je uništavajući milione duša, crvena zaslepljujuća magla. A sa likova Bogorodičinih u hramovima tekle su krvave suze.

I tada, kao da se iz biblijske epohe Proroka, pojavio Ilarion na moskovskoj kaldrmi razrovanoj smutnim predrevolucionarnim vremenom. Visok, stasit, nadahnutog uma, budući arhipastir Ilarion bio je rođen da svetli među ljudima. I sve darova svoje – lepotu, snagu i vitešku hrabrost. On je bez kolebanja stavio u podnožije Prestola Cara Nebeskog, postavši monah.

Posle kobnih promena u ruskoj istorijskoj sudbini, Ilarion je snažnom, proročkom rečju istupio na Pomesnom Saboru, štiteći patrijaršestvo u Rusiji. To mu nisu oprostili.

No pre svega drugog, arhiepiskopu Ilarionu nisu mogli da oproste onu plamenu, izvornu pravoslavnu veru pomoću koje se on borio sa mnogim neprijateljima roda ljudskog, koji su pokušali da poseju unutar Apostolske Crkve jeresi i raskola.

Boljševička diktatura bila je veliko iskušenje za svakog pravoslavnog čoveka no to je bila sila istorijska i spoljašnja. Mnogo su bili opasniji i lukaviji lažni pastiri, vukovi u ovčijoj koži, apologeti raskola i obnovljeništva, koji su nameravali da finim otrovom jeresi razjedu Crkvu iznutra. Upravo se njima smelo suprostavio arhiepiskop Ilarion blistavo ih razobličavajući u svojim istupanjima.

On je bio ljubimac naroda. Rođeni pastir i nadahnuti propovednik Ilarion je bio beskompromisan prema neprijateljima Hristovima. Najbliži sapodvižnik Svetoga patrijarha Tihona, on je bio određen za nastojatelja Sretenskog manastira. To je bilo poslednje arhipastirsko poslušanje vladike Ilariona. On je bio uhapšen i upućen na Solovke. I tu je, na hladnome moru, duh sveštenomučenika Ilariona prosijao neobičnom snagom i čistotom.

Na poslednjoj fotografiji skoro da je primetan angelski lik svetog Ilariona čije oči zrače svetlošću i nebesnom ljubavlju. On je bio jevanđelski prost i prozorljiv u to vreme i kada je zabacivao ribarske mreže i kada je služio poslednje Pashalno jutrenje u staroj grobljanskoj crkvi.

Umro je od tifusa u „prolaznoj“ tamnici (na Solovkama) grada koji je već bio preimenovan u Lenjingrad. Poslednje njegove reči bile su: „Kako je dobro! Sada smo daleko…“

I vreme je raskinulo svoje uzde, privremeni svet je ustuknuo pred večnim životom. Takav je bio i put arhiepiskopa Ilariona, pričislenog Crkvom liku sveštenomučenika. Šta može biti bolje od takvoga života i takve smrti?

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: