Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

POVRATAK

Joko se sve više povlačio u sebe, bolela ga misao da ne samo što je daleko od doma u kome je proveo detinjstvo i mladost, gde mu se i prvo dete rodilo, bolela ga i misao da se sve više udaljavao od svojih najbližih i voljenih…

 

Joko nije mogao više da izdrži pritisak od svojih ukućana, i žene, koja mu svakodnevno zvocala nad glavom da proda kuću i svu imovinu koju su imali na severu Kosova, i ono malo imanja oko graničnog polja u kojem nije kročio od rata, a i ranije.

povratak

Zaparložilo se i ko zna da li bi znao gde se tačno nalazi.

Godine su prolazile, ali Joku nije padalo na pamet da proda, ili, ne daj bože, da mu neko otme i oduzme ono što mu je od pradedovine ostalo u nasleđe. Jeste, mnoge kuće su stradale u građanskom ratu, ali imanja su ostajala, mnogi su otišli, prodali za dobre novce, ali njemu je komšija Azis obećao da će mu imanje sačuvati za neka bolja vremena kada može da se vrati na svoje ognjište, ili njegova deca, ako on ne bude živ.

Više puta se telefonom čuo sa Azisom u koga je imao više poverenja no u komšije koji ne poznaju ni Boga ni čoveka. Ta netrpeljivost nije mu bila jasna, pa ipak trudio se da bude ljubazan i pristojan koliko god može… Ali žena, ona se lako uklopila u novu sredinu, sa novim ljudima, deca uveliko su sklapala drugarstva i prijateljstva i prihvatila neki novi način ponašanja što se njemu nimalo nije dopadalo, ali sâm protiv njih nije mogao. Sve se više bavio mišlju da se vrati svome domu, pa gde puklo da puklo, ako ga i progone, mislio je Joko, golim će rukama braniti ognjište, pa ako treba i svoje kosti će položiti među svojim precima, i zauvek da u toj krvavoj zemlji ostane.

„Idi, ali bez nas! Zar da rizikujem život svoje dece. A! Je l’ to želiš? Važnija ti mrtva kuća, no živa deca!”

Ljutila bi se Jokova žena i na pomisao da se vrate tamo, gde su jedva živu glavu izvukli…

„Ne, ne, Joko! Tamo ni mrtva, a ni deci neću dozvoliti, a ti kako hoćeš? Idi!” – podigla bi ramena i jednostavno stavila bi tačku na tu temu…

Joko se sve više povlačio u sebe, bolela ga misao da ne samo što je daleko od doma u kome je proveo detinjstvo i mladost, gde mu se i prvo dete rodilo, bolela ga i misao da se sve više udaljavao od svojih najbližih i voljenih…

Bio je čovek koji se nije snašao u novoj sredini, skrhan i ćutljiv, nije obraćao pažnju na šaputanje svojih komšija i sugrađana koji su ga nazivali „čudakom”, čas „šiptarom”.

Ponekad bi bio ljut, više na sebe no na druge, posmatrao bi velike kuće i osećao bi prezir prema ljudima koji su isprodavali sva imanja po Kosovu; ni manje ni više ispokupovali u poznat bogat kraj i žive udobno… A oni što ostadoše na milost i nemilost…

Nije hteo o tome više da razmišlja. Rešio je, vratiće se odakle je došao, ovde mu nije bilo mesta, nit’ života. Kroz zamagljena stakla autobusa, Joko je posmatrao na horizontu kako sunčevi zraci iza dalekih brda polako izranjaju…

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: