Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

POZIV

Soba u tami – samo srebro mesečine rasuto po podu. I senka telefona koji zvoni. Samo je on toliko uporan. Da podignem slušalicu?

 

Telefon zvoni.
Da se javim?
Telefon zvoni, slušalica podrhtava.
Ponovo zove.

poziv

A ona?
Ona bi ga uništila, uklonila jednom zauvek –
ne bi ga više bilo.
Nikada više.
Govorila bi, rekla bi: „Uljez. Nasilnik!“
Oči bi joj sevale, žarile se.
Širila bi ruke prema meni.
Haljina, veš – sve bi bilo iscepano. Ružičasti dronjci oko nogu. Oko listova, gležnjeva, stopala.
A on?
On bi ležao dole – zgrčen, na zgužvanom tepihu –
u krvi.
Njegovi prsti više ne podrhtavaju – umirili se.
Još uvek drže komadiće rastrgane tkanine.
Uljez, nasilnik. Nazvao me. Ponovo me nazvao.
Nasilnik.
Onda se ona stvorila – da zaštiti, da otrgne, da spreči, da spase.
„Sve su ti butine izgrebane,“ govorila bi.
„I kolena. Na vratu same masnice“.
Okreće moju glavu, zagleda je.
Tako je išla naša mala igra: ona – spasitelj, ja – žrtva, a on – on je mračna prošlost koja bi da se vrati,
ponovo da vlada.
Njene ruke, prsti – meki, mirisni, vlažni. Obrisala bi ih o svoje pantalone, zapalila bi cigaretu,
i još jednu – dodala bi meni.
„Gotovo je“, rekla bi. „Ovo je izlaz.“
Dim cigarete ljut, ujeda u ustima.
„I kraj“, rekoh.
„Nikada nas neće ostaviti u miru“, dodala bi ona.
„Neće“.
Plavičasti dim njene cigarete plovio bi prema otvorenom prozoru – prema tami.
I moj.
Ona bi ugasila svoju cigaretu na dasci pod prozorom,
pružila bi mi ruku, izvela na sims.
„Da, kraj”, rekla bi. „I izlaz“.
Dole duboko ispod nas iskrile se
svetiljke grada – kao izmrvljeno staklo.
Steže mi ruku, kaže: „Zajedno, kao nekad?“
„Zajedno. Kao nekad.“
Ona se zaljulja. I ja. Prvo polako i onda naglo,
iznenada – ona polete dole, u tamu.
I naši dlanovi naši prsti naše ruke – razdvojiše se.

Iznad krovova zvezdano nebo boje indiga. I mesec visoko iznad njih. Lahor struji – hladi obraze. Prsti stežu ram prozora. Stežu grčevito.
Da je podignem?
Ne.
Ne?
Dole, na drugoj strani ulice zastaju prolaznici, pokazuju gore, pokazuju prema prozoru, pokazuju prema senci na ivici prozora.
Prema mojoj senci na simsu pokazuju.
Pustih ram, okrenuh im leđa, neka idu dođavola, neka idu u vražiju mater, spustih se sa simsa na dasku ispod prozora. Soba u tami – samo srebro mesečine rasuto po podu. I senka telefona koji zvoni.
Samo je on toliko uporan.
Da podignem slušalicu? Da mu se javim? Da ga pustim na svoja vrata?

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: