Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Duhovnost

Sveti Serafim Viricki – duhovni otac i čudotvorac

ŽIVOT RUSKOG DUHOVNIKA

Starac Serafim Viricki je osobena ličnost ruskog pravoslavlja. Veliki duhovnik i još veći čudotvorac, čija se isceljenja i danas pamte i prepričavaju. Ovakav je bio njegov život i delo koje je ostalo u amanet čitavoj hrišćanskoj veri.

 

Sv. Serafim Viricki (u svetu Vasilij Nikolajevič Muravjov) rodio se 31.marta/13.aprila 1866. godine. Kršten je dve nedelje po rođenju, dobivši ime Vasilij, po Prepodobnom Vasiliju Novom. Bio je vrlo obrazovan, oženio se i postao uspešan poslovan čovek. Imao je i sina Nikolaja. Kada je Nikolaj odrastao, oboje njegovih roditelja,i Nikolaj i Olga, sporazumno su rešili da se zamonaše.

serafim viricki

13.septembra 1920. Vasilij Muravjov prisupio je Lavri Svetog Aleksandra Nevskog u tadašnjem Petrogradu. Na ovom mestu je revnovao i usavršavao se punih 45 godina.

19.oktobra 1920. uz blagoslov Vadike Venijamina, arhimandrit Nikolaj Jaruševič postrigao je i Vasilija i Olgu. Vasilij je dobio ime Varnava, po njihovom zajedničkom duhovnom ocu Svetom Starcu Varnavi Getsimanskom , a njegova žena Olga postrižena je u Novodevičjem Voskresenskom manastiru i postala je monahinja Hristina. Prvo poslušanje koje je dobio monah Varnava bilo je poslušanje zvonara. Ubrzo je rukopoložen u čin jerođakona i postavljen za upravitelja grobljanske kapele.

To je bilo vreme građanskog rata u Rusiji. Jedan za drugim ređali su se parastosi u crkvi, i prva škola duhovnog rukovođenja monaha Varnave bila je da sasluša i uteši narod.

11.septembra 1921.godine, Arhiepiskop Venijamin rukopoložio je Varnavu u čin jeromonaha. U Rusiji su nastavljeni progoni vernih, i niko od monaha nije bio siguran da ako ujutru ode u crkvu da će se uveče vratiti u svoju keliju. Već tada je mnogo sveta pokušavalo da prisustvuje službama na kojima je služio jeromonah Varnava. Njegovo lice tokom Svetih liturgija bivalo je ozareno nekom neobičnom radošću. Njegove propovedi bile su iskrene, jednostavne i dopirale su do mnogih. Razlog je ležao u njegovom podvigu, u nesebičnoj požrtvovanosti nekadašnjeg svetskog trgovca.

Nedugo zatim, a pre nego što će postati duhovnik i starac Aleksandro-Nevske Lavre, o.Varnava je primio veliku shimu i dobio ime Serafim, po Sv. Serafimu Sarovskom. Olga Muravjova odnosno monahinja Hristina, kasnije je takođe postala velikoshimnica Serafima.

Postojala je neka tajanstvena povezanost između Vasilija Muravjova i dva Sveta Oca – njegovog duhovnog oca Svetog Starca Varnave Getsimanskog i Svetog Serafima Sarovskog, čije je ime Vasilij nosio tokom svog monaškog života. U spisima starca Varnave na jednom mestu se spominje kako je jedno njegovo duhovno čedo V.N.M. (Vasilij Nikolajevič Muravjov) imalo predivan san :“Išao sam na službu u manastir Sv. Nikolaja i hodajući kroz šumu pokušavao sam da pronađem stazu. Odjednom sam video starca sa nekim zavežljajem prebačenim preko ramena i malom sekirom. Pitao sam ga da li možda zna kako da dođem do manastira Sv. Nikolaja i on je odgovorio :“Hajdemo, pokazaću ti. I ja sam tamo krenuo.“ Kad sam ga malo bolje zagledao prepoznao sam da je to Sv. Serafim Sarovski.

Upitao sam ga :“Baćuška, jeste li vi o.Serafim?“ On je odgovorio :“ Da, ja sam Serafim“ i nastavili smo da hodamo. Starac se zaustavio blizu nekog malog panja, seo je na njega i spustio svoje stvari na zemlju. Ja sam seo do njega. Odjednom se s druge strane neočekivano pojavio.

Varnava, koji je takođe seo blizu mene, pa sam se našao između dva starca. Oni su bili vrlo radosni, izgrlili su se i izljubili i počeli da pričaju,ali ja nikako nisam uspeo da razumem o čemu to oni pričaju. I onda sam se probudio…“ Kad je Vasilij ispričao svome starcu za ovaj san, on se nasmejao rekavši :“Sedeo si između nas, sve si čuo a nisi mogao da razumeš o čemu smo mi to pričali?“

Krajem 20-ih,Starac Serafim se pročuo kao iscelitelj. Jedna đavoimana žena isceljena je odmah nakon što joj je Starac pročitao molitvu i pomazao je osvećenim uljem iz svog kandila.Jeroshimonah Serafim bio je duhovnik Aleksandro-Nevske Lavre skoro tri godine.Toliko mu je ljudi dolazio na ispovest da bi nekad proveo čitava dva dana stojeći na hladnom kamenom podu, pritom ne praveći ni jednu jedinu pauzu. On prosto nije mislio o sebi.

Ipak, takvi fizički i duhovni napori (jer je tugu i jad drugih uzimao na sebe) ubrzo su se pretvorili u ozbiljne zdravstvene probleme. Doktori su nedugo zatim ustanovili da boluje od međurebarne neuralgije, reumatizma i zakrčenja vena. Dugo vremena on nikome nije rekao za ovo i nastavio je da služi. Na njegovom licu je uvek bio prisutan vedar i radostan smešak, da niko od bratije nije čak ni pomislio kakve bolove trpi njihov Starac. Samo bi mu se glas katkad utišao. Sve dok jednog danaviše nije mogao da ustane iz kreveta.

On je smireno prihvatio bolest, kao svoje novo poslušanje. Slavio je ime Gospodnje govoreći :“Ja sam grešnik i ne zaslužujem čak ni ovu bolest. Postoji toliko ljudi koji stradaju od mnogo gorih bolesti!“ Doktori su mu preporučili promenu klime, ali je on znajući da za bratstvo dolaze teška vremena želeo da ostane sa njima i da sa njima i sastradava. Ipak, Gospod je za njega imao drugi plan.

Mitropolit Serafim (Čičagov), po obrazovanju lekar, proučio je istoriju starčeve bolesti i odmah mu dao blagoslov da se preseli u selo Viricu. U leto 1930. Starac Serafim napustio je blagosloveni grad Sv. Apostola Petra (kako su još nazivali Sankt Peterburg). Uz Mitropolitov blagoslov, shimonahinja Serafima i njihova dvanaestogodišnja unuka Margarita dobile su poslušanje da odu kod Starca Serafima i brinu se o njemu. Margarita je inače bila mlada iskušenica u Novodevičjem Voskresenskom manastiru i često je posećivala o. Serafima još u Aleksandro-Nevskoj Lavri.

Ubrzo je krvavi talas progona preplavio celu Petrogradsku Eparhiju. Tokom noći 18.februara 1932., Boljševici su pohapsili više od 500 monaha. Manastiri su bili u potpunosti opustošeni. Događalo se često u istoriji Crkve da Bog u doba njenih najvećih progona pošalje posebne ljude, koji su bili čuvari čistote Pravoslavne vere.

30-ih i 40-ih blaženi o.Serafim Viricki je bio jedan od takvih. U to doba on je pisao proročke pesme o budućnosti Rusije. Ove pesme zapamtili su mnogi ljudi i one su stigle sve do logora i zatvora. On je i tada bio bolestan, ali je odbijao da ide doktorima u Virici govoreći :“Nek bude volja Božija u svemu. Bolest je škola smirenja u kojoj zaista spoznate svoju nemoć“ Ubrzo su reke ljudi počele pristizati u Viricu.

Mnogi su čekali ispred starčeve kelije dan i noć. Kad bi se njegovi bližnji zabrinuli za njegovo zdravstveno stanje on bi im govorio: „Uvek ću biti bolestan i dok god budem u stanju da podignem ruku i blagoslovim narod, primaću ih k sebi“.

Otac je uvek prvo pozivao one ljude koji su imali najveću potrebu. Svaki put bi izašla očeva kelejnica i prozvala nekoga po imenu i gradu iz koga dolazi i rekla gde taj tačno sedi. Bila je to tajna kako je strac mogao znati sve ove stvari.

Za mnoge je o.Serafim bio dobrotvor koji im je pomagao ne samo duhovno već i sa praktičnim savetom, pomažući im da nađu posao ili da dođu do novca preko nekih dobrih ljudi.

Često bi ljubazno prihvatio novac od posetilaca, ali bi ga odmah razdavao potrebitima. Ako bi mu neko dao nešto od odeće, on bi odmah našao već nekoga da mu to da.

Starac je uvek bio strog prema sebi. Uvek je bio u molitvi, postu i svenoćnom bdeniju.

Ponedeljkom, sredom i petkom uopšte nije uzimao hranu.

Nekada ne bi okusio ništa po nekoliko dana. Ljudi koji su ga okruživali ponekad bi pomislili kako se izgladnjuje do iznemoglosti. Teško je i nazvati hranom ono što je on jeo – nekada bi pojeo parče prosfore i otpio gutljaj svete vodice, drugim danima ne bi pojeo ni jedan ceo krompir i nesto očišćene šargarepe, a vrlo retko se dešavalo da uz čaj pojede majušno parče hleba. Sveštenici iz crkve Kazanjske ikone Majke Božije u Virici svakog dana su mu donosili Sv. Pričešće. Podražavajući svom nebeskom učitelju, Sv. Serafimu Sarovskom, starac je na sebe preuzeo novi podvig. Molio se na kolenima na jednom kamenu u svojoj bašti ispred ikone sarovskog čudotvorca. Ovo se dešavalo u onim danima kada je njegovo zdravlje bilo veoma loše. Prva svedočanstva o starčevoj kolenopreklonoj molitvi datiraju iz 1935., kada su gonitelji opet napali Crkvu. Deset godina je Starac izdržao u ovom podvigu.To je uistinu bilo pravo mučeništvo zarad ljubavi prema bližnjima. Uz mnoge tople suze starac se molio Gospodu tražeći od Njega preporod Ruske pravoslavne crkve i spasenje celog sveta. Ljudi nisu znali kada on uopšte spava. Svaki put kada bi neko otvorio vrata njegove kelije, zatekao bi ga na kolenima, kako plače moleći se ruku uzdignutih ka nebu i ne primećujući ništa drugo oko sebe.

Starac je imao brojne posetioce. 30-ih godina često su u njegovu keliju dolazili čekisti (boljševička tajna policija) kako bi pretresali njegove stvari. Jednom su došli da ga uhapse, ali su ljudi koji su živeli sa o.Serafimom u kući tražili da pozovu doktora koji bi potvrdio teško starčevo zdravstveno stanje. Kad je doktor došao, samo je konstatovao ozbiljnost stanja i nije dozvolio premeštanje na drugo mesto. Drugom prilikom kad su ponovo dolazili pobedila ih je ljubav o. Serafima. Iznenadna duhovna promena koja se desila u duši glavnokomandujućeg, učinila je da napuste kuću a da nisu ni takli krotkog starca. Lavovi su bili poslušni prepodobnim ocima Antoniju Velikom i Zosimi, medvedi Sv. Sergiju Radonješkom i Serafimu Sarovskom. A najokrutnije životinje u ljudskom obliku slušale su o.Serafima Virickog.
1941.godine, Nikolaj Muravjov, sin o.Serafima, uhapšen je i pogubljen. Usledila je nova duševna bol u starčevom životu.

Shimonahinja Serafima (u svetu Olga Muravjova) i unuka Margarita / 8. Lavra Sv. Aleksandra Nevskog, kelija oca Serafima se nalazi na drugom spratu, treći proyor sleva. Danas se u njegovoj keliji nalazi kapela

O. Serafim je znao za predstojeći Drugi svetski rat i tegobne godine koje su sledile za Rusiju. Kada su nacisti napali Rusiju o.Serafim počeo je da se moli na kamenu u svojoj bašti svakog dana. 1941. godine njemu su bile 72 godine i bio je lošeg zdravlja. Njegovi bližnji su mu pomagali da dođe do kamena, a ponekad bi ga samo preneli tamo. Oni sa kojima je bio blizak molili su ga da prekine ovaj podvig jer su gledali kakav mu je fizički napor bio potreban za tako nešto. Postavili su ikonu na mlado jabukovo drvo u blizini tog kamena. Starac se na kamenu molio koliko god je mogao, nekad sat, nekad dva, a ponekad i više sati. Bilo je gotovo nemoguće gledati to njegovo stradanje bez suza. Tražili su mu da prekine ovaj podvig i nastavi da se moli u svojoj keliji, ali on nije žalio samoga sebe. Sam Gospod mu je pomogao da istraje u ovom podvigu koji je trajao pune 4 godine tj. za vreme trajanja rata u Rusiji.

Poznato je, a sudeći i prema rečima samog Starca, da nijedna kuća u Virici nije bila porušena u toku rata. Nijedan čovek iz Virice nije poginuo. Još jedno čudo desilo se kada su nacisti hteli da okupiraju Viricu pa su tamo poslali vojnike koji su bili pravoslavni Rumuni. Iako su crkvu Kazanjske ikone Majke Božije zatvorili boljševici (ali slava Bogu ne i razrušili), 1938.godine ona je ponovo otvorena na zahtev brojnog naroda. U početku su ljudi osećali nelagodu u crkvi, jer su pored njih stajali okupatori u nacističkim uniformama, ali su ih oni prestali uznemiravati nakon što su se uverili da se oni samo krste i mole onako kako je crkva zapovedila.

Kad su nacisti čuli o starčevim predviđanjima, otišli su da ga posete. Kao i ranije sa čekistima, o.Serafim je uspevao da razoruža nepozvane goste uspomoć sviše. Najpre su bili iznenađeni kad ih je pozdravio na tečnom nemačkom, koji je on naučio još dok je bio trgovac i dok je putovao u Berlin i Beč i sarađivao sa tamošnjim trgovcima. Jedan nacista ga je upitao kada će Nemci zauzeti Petrograd. Starac je odgovorio da se to neće desiti i da će Nemci uskoro napustiti Rusiju, a da se čovek koji je postavio pitanje neće živ vratiti kući već će ga ubiti blizu Varšave. Jedan od ovih rumunskuh oficira posetio je 80-ih Viricu i starčev grob. Zatekao je tamo ljude koji su živeli u Virici tokom Drugog svetskog rata i potvio sudbinu čoveka koji je postavio ovo pitanje.

1945.godine upokojila se shimonahinja Serafima. O. Serafim je znao kako ovaj rastanak nije zadugo i svima je pričao da će se njih dvoje uskoro ponovo sresti u večnom životu.

Tokom svojih poslednjih godina bio je vezan za postelju. Otkriven mu je trenutak smrti. Nekoliko dana pred smrt blagoslovio je svoje bližnje i rekao mati Serafimi, svojoj kelejnici, da pripazi na rebra tokom njegove sahrane. Ovo upozorenje pokazalo se kao predviđanje – zbog velike mase ljudi koja je došla na starčevu sahranu, mati Serafima je slomila dva rebra.

Rano ujutru ukazala mu se Presveta Bogorodica sva u sjaju. Svojom desnom rukom pokazivala je na nebo. Starac je ovome ispričao svojim bližnjima i rekao: „Danas ne mogu primati posetioce“ i blagoslovio je da pozovu o.Alekseja Kibardina. Čitani su Akatisti Bogorodici, Sv. Nikolaju i Sv.Serafimu Sarovskom. Posle uzimanja Sv.Pričesti blagoslovio je da se čitaju Psaltir i Sveto Jevanđelje. Naveče je baćuška zamolio da ga premeste na stolicu i počeo je da se moli. Tokom molitve bi ponekad upitao koliko je sati. Oko 2 sata posle ponoći blagoslovio je da se čita molitva za odlazak duše, zakrstio se i uz reči: „Gospode, spasi i pomiluj ceo svet!“ preselio se u rajska naselja.

Tokom tri dana pristigla je nepregledna reka ljudi, kako bi se svi oprostili od Starca. Svi su primetili da su mu ruke bile vrlo meke i tople, baš kao da je živ. Neki su osetili i blagouhanije kraj njegovog sanduka. Prvog dana nakon Starčevog usnuća, jedna slepa devojčica je progledala. Majka je dovela do njegovog sanduka i rekla: „Poljubi ruku deki“ i ubrzo potom devojčica je progledala.

Na sahrani su pevala tri hora: Kazanjski, Petropavlovski iz Virice i Hor Teoločke Akademije i Seminarije. Toga dana, uz blagoslov Mitropolita Grigorija, bili su otkazani časovi na Seminariji. Jedan od studenata koji su stajali blizu Starčevog sanduka bio je i budući Patrijarh Moskovski i cele Rusije Aleksej II.

Sveti blaženi Serafim Viricki upokojio se 3.aprila 1949. godine.

Sveti oče Serafime moli Boga za nas!

Ostavite komentar

Ostavite komentar