Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Duhovnost

Prirodne radosti čoveka: Duhovne (božanske) i demonske (plotske) radosti

SVETLO I TAMNO

Ne svodi nam se sve u životu na tugu i plač; postoje i radosti, čak mnoge prirodne radosti. Takva je naša priroda, da smo sposobni i za plač i za radovanje, i takav je naš položaj u svetu, da imamo zbog čega da plačemo, a imamo zbog čega i da se radujemo.

 

Da, imamo mi radosti, i to mnoge radosti. Zbog same te činjenice možemo da se radujemo. Zaista se možemo obradovati tome što izgnanik iz raja, grešni čovek, posred beda i nesreća sadašnjeg života, nije lišen radosti. Ali, tu je i naša nesreća: nisu sve naše radosti čiste i korisne, iako su sve po svojoj prirodi prijatne.

prirodne radosti

Nisu sve naše radosti dobre, naprotiv, pored duhovne, božanstvene radosti, postoji i prirodna, prosto ljudska radost, a postoji takođe i radost plotska i demonska.

Postoji radost duhovna, čista, sveta, božanstvena. Samo se po sebi razume da je takva radost blagočestiva, da je plod hrišćanskih vrlina. Kada smo u hramu Božijem, a posebno na svečanom crkvenom bogosluženju, ko od nas ne oseća duhovnu utehu, božansku radost?

A još ako se setimo Pashalne radosti, radosti kada ulazimo u prve minute Svetlog Hristovog Vaskrsenja i sami znate kako je velika, kako je sladosna ta sveta radost. Slična je, ako ne i možda za svakog, a ono bar za mnoge od nas, tome kada se, posle očišćenja grehova u svetoj tajni pokajanja, pričešćujemo prečistim Telom i Krvlju Spasitelja našeg Boga, i postajemo zajedničari besmrtnog i božanstvenog života njegovog.

Takođe, ko usrdno prinosi svoju žrtvu Bogu, gradi ili obnavlja hramove Božije, ukrašava svete ikone, umnožava blagoljepije i lepotu crkvene službe skladnim pojanjem zar ne oseća istu takvu duhovnu radost, zar nije spreman da zajedno sa Davidom kaže:

Srce moje i tijelo moje otima se k Bogu živome (Ps. 83, 3)

Zar nije radost našoj duši i to, kada mi, po hrišćanskom čovekoljublju, posećujemo utočišta siromaha, i uopšte činimo dobra onima koji su siroti. Ah, kako je divno osetiti i kako je utešno videti kako se siromasi raduju i slave Boga i za sasvim malo učinjeno im dobro. Zar nije radost pomoći nesrećnome, izbaviti bližnjega od bede i postati mu Anđeo utješitelj? Zar nije radost kada oprostimo nekome nanesenu nam uvedu, a još veća kada na zlo uzvratimo dobrim? Zar nije radost kada prekinemo mržnju, pomirimo se i budemo opet jedan drugom prijatni i dragi? O, kakvo je slatko spokojstvo tada na duši, kakvo zadovoljstvo samim sobom! Često ne možeš da se naraduješ svojoj sreći.

Eto kakva je hrišćanska radost! Nju ništa ne remeti; ona se sa jednakom, ako ne i većom, silom pojavljuje i tamo gde je naizgled samo siromaštvo i tuga. Zar nije iskreno o sebi rekao Apostol da se raduje u svojim stradanjima (Kol. 1, 24)? Zar nije istinu govorio drugi Apostol, tešeći verujuće usred njihovih nevolja: Svaku radost imajte, braćo moja, kada padnete u različna iskušenja (Jak.1,2)? A tim pre što je i sam Gospod, saopštavajući blaženstvo siromašnima, onima koji plaču, nepravedno gonjenima, rekao: Radujte se i veselite se, jer je velika nagrada vaša na nebu (Mat. 5, 12).

Kod takvih nesrećnika je posebna radost, radost od osećanja svoje nevinosti, pravednosti i mirne savesti, i radost zbog saučestvovanja u stradanjima Hristovim i od nade u nagradu od Boga na nebu u večnom životu. Tu radost ništa ne može da pomuti i niko ne može hrišćaninu da je oduzme. Ona je duboko u njegovom srcu i zato je to istinska, prava, sopstvena, njegova radost.

Eto braćo, kakva radost postoji kod hrišćana! Ko ne vidi vrednost takve radosti? Ko ne uviđa da je to istinita, duhovna, čista, božanstvena radost i da čovek koji je u takvoj radosti, nije samo čovek, već Anđeo Božiji.

Dešava nam se i radost prirodna, prosto ljudska. Ta radost nam je urođena i zato je svima poznata. Kada se nekom rodi dete roditelji se prirodno raduju. Kada dete poraste i počne pokazivati dobre umne sposobnosti, dobre osobine srca, roditelji se prirodno raduju. Kada se sklapa supružanski savez u kući je obično slavlje i radost. Kada vidimo u porodici uzajamno razumevanje i ljubav i mi se radujemo. Kada osećamo svoju sreću i zadovoljstvo radujemo se. Kada smo zdravi, a još više kada ozdravimo od bolesti radujemo se. Kada zakonitim i poštenim radom pribavimo sebi sredstva za život mi se radujemo. Kada se spasimo od nekih nesreća radujemo se. Kada je lepo vreme i čist vazduh, a posebno nakon nepogode, kada se naslađujemo lepotom prirode i onda se radujemo.

Takva je naša radost, koja nam je urođena, data, i u kojoj mi nalazimo kao neko obnavljanje sebe, dobijamo novu snagu, novi život. Ta radost, kao prirodne, blagoslovena je Gospodom. Ona ne smeta, nego doprinosi hrišćanskom blagočešću i kao da otvara naše srce ka blagodarnoj molitvi pred Gospodom i ka ljubavi prema bližnjima.

Konačno, postoji, na našu nesreću, radost plotska i demonska. Gorka je to radost, no nju, čini se, volimo više od svih radosti. Koliko je retka u nama čista, duhovna radost, toliko je uobičajena nečista, plotska radost. Raduje se častoljubac kada dobije počasno mesto, čin i odlikovanje. Raduje se koristoljubac kada izvuče neku korist i nahrani svoju strast prema bogatstvu. Raduje se slastoljubac kada sedi za raskošnim stolom i ugađa svome stomaku. Raduje se pijanica kada pije opijajuće napitke. Raduje se i bludnik kada ogrezne u nečistotu. Svi se tako vidno raduju, iako beskorisnom, gorkom, pogubnom radošću.

A kakva je radost u društvu radost, koja se smatra čak blagorodnom, ali koja u svojoj suštini veoma liči na demonsku radost. Publika se, na primer, naslađuje i teši pozorištem (cirkusom), a sami znate braćo, da li je pozorište (cirkus) hrišćansko. Da li je hrišćansko delo naslađivati publiku neprirodnim skokovima i trkama? Da li je uopšte razumno, a ne samo hrišćansko, naslađivanje gledanjem na takvo uniženje čoveka, bogopodobnog bića, divljenjem takvoj bezočnoj, za hrišćansko društvo sramnoj slici?

A evo i još radosti, ljudskih radosti, potpuno demonskih: zar se ne događa da se čovek, oslepljen strastima, raduje i tada kada uspe da načini zlo bližnjemu, kada ga ocrni, ismeje, obeščasti, kada se osveti za uvredu, kada vidi nesreću neprijatelja, kad razruši nečiji brak?

Previše, previše je kod ljudi rđavih radosti, gorkih i nečistih, koje gneve Boga, žaloste Anđele, a vesele đavola, i čoveka vode u pogibao. Budimo oprezni, braćo. Naše radosti su različite po predmetima, ili bolje po našim sklonostima ka određenim predmetima. Predavajući se radostima, mi možemo biti i na nebu, i na zemlji, i u adu.

Zemaljske, prirodne radosti su nam urođene, koristimo ih blagorazumno. A više od svega se trudimo da volimo duhovne, svete, božanske radosti. A od plotskih, grehovnih, demonskih radosti, pak, neka nas Gospod izbavi!

Ostavite komentar

Ostavite komentar