Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

JEDNOM, U TOM GRADU…

jednom u tom gradu

Ni taj grad, u kom nije znala za moju
groznicu, nije više isti: ni trg,
ni mostovi, ni reka, ni Bedžih
Smetana što se ljuljuška na njenim
talasima kao na Vltavi…

Iz korena se promenio
svet: i ja sam se, svake sedme godine,
obnavljao do poslednje vlasi,
udaljavao se sasvim od njenog koraka
što je dražio tle…

Gde je modra munja u njenom
pogledu, gde je ono telo na koje sam
u snu sletao nevidljiv ko anđeo:
umirao po jednom uveče,
budio se po jednom ujutru.

Pisao sam po vazduhu
slova o celosti sveta sa njom u
središtu i znao da će, u ruševnom gradu,
ona sa smeškom čitati taj zapis.

A ja ću se tad već
preseliti u reči. Okruniće se,
ciglu po ciglu, i to sveto mesto, sva će se
zdanja i straćare sasuti u prah.

Al postoji negde jedan
kamen na kom će se dići novi grad,
a usred njega zdenac
– kao njeno oko – da posmatra
na nebu moj obnovljen hod.

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: