Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Duhovnost

Sveti Luka Krimski i Simferopoljski, arhiepiskop i hirurg

ZNAMENITI RUSKI DUHOVNIK

Jedanaestog juna 1961. upokojio se Valentin Feliksovič, ruski svetac Vojno-Jasenicki, koji je prozvan sveti Luka Krimski i Simferopoljski, a bio je arhiepiskop i lekar.

 

Vojno-Jasenicki Valentin Feliksovič. Rodio se 1877. u Kerči. Predstavio se Gospodu 11. juna 1961. godine u Simferopolju. Hirurg, doktor medicine.

sveti luka krimski

Do 1917. godine lekar u bolnicama srednje Rusije, kasnije glavni lekar Taškentske gradske bolnice, profesor Srednjeazijskog državnog univerziteta.

Početkom dvadesetih godina zamonašen sa imenom Luka, hirotonisan za episkopa. Mnogo puta je zatvaran i odvođen u progonstvo.

Autor je 55 naučnih radova iz hirurgije i anatomije, a takođe i desetine tomova propovedi. Najpoznatija mu je knjiga „Ogledi iz gnojne hirurgije“, koja je doživela tri izdanja (1934, ’45, ’56. godine).

Izabran je za počasnog člana Moskovske duhovne akademije u Zagorsku.

Nagrade: Priznanje Varšavskog Univerziteta (1916), brilijantni krst od Patrijarha sve Rusije (1944), medalja „Za herojski rad u Velikom Otadžbinskom ratu“ (1945), Staljinova nagrada prvog stepena za knjigu „Ogledi iz gnojne hirurgije“ i „Kasnije amputacije usled ranjavanja zglobova iz vatrenog oružja“ (1946)

Sveti Luka Krimski (Vojno-Jasenicki) upokojio se u činu arhiepiskopa Krimskog i Simferopoljskog.

Od detinjstva Valentin je imao veliki dar za slikanje, i okončavši gimnaziju, a potom kijevsku umetničku školu, pripremao se za upis u Petrogradsku umetničku akademiju. Maštao je da postane umetnik.

No, za vreme prijemnih ispita u njemu se pojavila sumnja: da li je ispravno da se on bavi onim što voli, kada je okolo toliko stradalnika kojima je potrebna pomoć?

I tada, pročitavši u Novom Zavetu: „Žetve je mnogo, a delatnika malo“ (Mt. 9,37), osetio je da te reči Gospod govori neposredno njemu.

Toga se udostojavaju retki izabranici Božiji.

Tako je sveti Antonije Veliki, čuvši u hramu reči Jevanđelja: „Ako hoćeš da budeš savršen, idi, prodaj imanje svoje i razdaj siromašnima; i imaćeš blago na nebesima; i hajde za Mnom“ (Mt. 19,21), osetio, da Gospod upravo njemu to zapoveda.

Pošao je i ispunio sve do kraja. Zato je i Veliki.

Mladi Valentin, čuvši priziv Božji, uzdrhtao je i uzviknuo: „O Gospode! Zar je zaista u Tebe malo delatnika?!“ On tada nije mogao ni zamisliti da će postati upravo takav delatnik na njivi Gospodnjoj.

Kasnije, posle mnogo leta, kada ga je Gospod prizvao kao radnika na njivu Svoju, on je bio siguran da je taj jevanđelski tekst bio prvi priziv Gospodnji da Mu služi.

Stupivši na medicinski fakultet Kijevskog univerziteta, on je sa interesovanjem počeo da izučava prirodne nauke i uskoro je postao najbolji student fakulteta. Mladi lekar Vojno-Jasenicki diplomirao je sa desetkom. Školski drugovi su ga upitali čime namerava da se bavi ubuduće, i bili su jako začuđeni kada su čuli da se Vojno-Jasenicki sprema da postane lekar u državnoj službi, umesto da se bavi naukom.

„Bio sam tužan zbog toga što me oni uopšte ne razumeju, jer ja sam izučavao medicinu sa isključivim ciljem da celi svoj život budem seoski lekar, da pomažem siromašnim ljudima“ – seća se arhiepiskop.

Da celi život bude seoski lekar, svetitelju nije bilo suđeno, ali da celoga života služi ljudima, jeste.

Uskoro je postao sjajan hirurg, odbranio je doktorsku disertaciju u Moskvi. Počeo je pisati knjigu „Ogledi iz gnojne hirurgije“, koja je spasila živote mnoštvu ranjenika u vreme Drugog svetskog rata.

„I tada, na moje iznenađenje, piše on, u meni se pojavila krajnje neobična i drska misao: „Kada ova knjiga bude napisana, na njoj će stajati ime episkopa“.

„Da budem sveštenoslužitelj, šta više episkop, ni u snu nisam mogao sanjati, no nama nedokučivi, putevi našeg života, u potpunosti su poznati Svevidećem Bogu, još dok smo u utrobi materinoj“ – napisaće kasnije sveti Luka Krimski, već na zalasku svojih leta.

Sve što se dešava po Promislu Božijem, dešava se kao samo od sebe, bez nekih vidljivih napora od strane čoveka. Do revolucije, Valentin Feliksovič Vojno-Jasenicki bio je prosto dobar hirurg, a posle 1917. pošao je putem mučeništva i ispovedništva. Najpre je prošao zatvor u Taškentu. Zatim smrt mlade žene. Ostao je sam sa četvoro dece.

Dve noći bez sna čitao je Psaltir nad odrom voljene i tu je Gospod opet govorio s njim: „Koji useljuje neplodnu u dom, mater koja se raduje deci“ (Ps. 112,9).

Te reči Psalma bile su upućene njemu nesumnjivo od Boga, zato što su unele u njegovu dušu nadu i utehu.

Uskoro se zaista našla ta samopožrtvovana žena, koja mu je postala dobrom sestrom, a njegovoj deci majkom za celi život.

Upravo ih je ona odnegovala, jer je budući svetitelj ubrzo postao sveštenik, što je u to vreme značilo postati večno progonjen mučenik i gotovo ne viđati svoju decu.

Na dan Svih Svetih u zemlji Ruskoj prosijavših, 11. juna 1961. arhiepiskop Luka se upokojio. Tokom tri dana nije prestajao mimohod pored odra Vladike i lekara, a na dan sahrane procesija je bila duga tri kilometra. Vladičina sahrana postala je veličanstveno ispovedništvo sve pravoslavne Rusije pred licem bezbožne vlasti, koja je zabranila da se njegov odar nosi glavnom ulicom Simferopolja.

No, ljudska reka je polomila sve prepreke i ogromna procesija je tri i po sata prolazila kroz celi grad i pevala: „Svjati Bože, Svjati Krepkij, Svjati Besmertni pomiluj nas“. I niko ih nije mogao natjerati da ućute.

„Mi sahranjujemo svoga arhiepiskopa“ – govorili su. Zatim su počele stizati vesti da su mnogi bolesnici, došavši na grob svetoga Luke, po molitvama dobijali isceljenja.

Odlukom Arhijerejskog Sabora 2000. arhiepiskop Luka je pribrojan liku svetih. Njegove mošti su izložene radi poklonjenja u sabornom hramu Svete Trojice u Simferopolju.

Ostavite komentar

Ostavite komentar