Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Kultura

Anastasija Kocić: Ostade sećanje…

OSTADE SEĆANJE…

Ispunjen je moj vidokrug… Nestade čežnja… Ostade tuga… Ostade nemi zvon koraka hodnikom… Ostade sećanje za život ceo…

 

Prvi sunčev zrak koji se očešao o moj obraz ili tegobe od konzumiranja jeftinog vina, uticali su da se probudim u cik zore. Hladno je. Moje društvo još spava.

ostade sećanje

Sklanjam ruku drugarice i nogu druga s mog kuka i pokušavam da ustanem. Vrti mi se u glavi. Da li se tako osećaju svi koji popiju čašicu rumena vina? Događaji mi se prepliću i ne znam da li se sećam ili snivam. Tek sada shvatam da me nije probudio sunčev zrak već munja koja je nemilosrdno sekla olovno nebo spremno da prolije kišu. Osluškujem tihe kapi što slivaju se kraj prozora. Osetih kako se jedna kap sliva niz moj obraz. Opet osećam samoću, a čitavo društvo je oko mene. To me plaši… Zamahujem rukama kao da želim da sasečem tišinu. Ne mogu ga tek tako lako otpisati. Sklapam oči… Sećam se ili snivam…

Zakrešta glas moje drugarice: „Kasnimo! Za deset minuta počinje čas.” Gladna sam. Vrti mi se u glavi. Savladavam beskrajno dug hodnik popločan žurbom… „Pazi gde ideš” ― čujem poznati glas koji opominje. Žamor nadjačava moj glas. Nečujno se utapa moje izvini u galamu, gegam se, saplićem, samo što se ne srušim… Daleko je učionica. Zvono! I ovako niko neće doći. Još jedan običan dan. Obavija me miris sete. Vapaj moga tela ispunjava poluprazne klupe. Nastupa muk. I tako se u krug tuga zatvorila. On… Opet on. On što toplotu mog izlazećeg sunca pretvara u nemo, usamljeno sunce polarnih predela. A mislila sam sinoć da sam ga prebolela… Da je njegov lik ostao na dnu čaše utopljen u vinu…

Sedim u učionici crtajući lice gospodara moga sveta koji moju sreću drži čvrstim nitima od čelika. Svaka linija kao da govori: „Podnesi! Izdrži. Ne daj se! Ne daj da ti damari zaigraju kada ga vidiš!” A on stoji ispred mene. Mlataram rukama da oteram sene, oslobodim se priviđenja… Ustajem. Ulažem poslednji napor. Moram da ga vidim bar na tren. Trenutak kada moj pogled obuhvati njegov lik je moje blago, moj smisao života…

Ispunjen je moj vidokrug… Nestade čežnja… Ostade tuga… Ostade nemi zvon koraka hodnikom… Ostade sećanje za život ceo…

Ostavite komentar

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280