Kultura

Vojislav Trumpić: Kolektiv

KOLEKTIV

Nije mnogo potrebno da čovek bude srećan. A mi smo tih godina zaista bili srećni i zadovoljni i radom i nagradama.

 

Iz ove škole izašao sam kao maturant, a u nju se vratio kao profesor.

kolektiv

Za ovih nekoliko godina moje odsutnosti mnogo toga se promenilo u školi. Od „mojih” profesora, samo ih je nekoliko ostalo. Oni drugi su krenuli svojim putem.

Lepo su me primili, i „moji” ali i novi profesori, kolege.

Već prvih dana sam primetio da u kolektivu vlada jedan izuzetan duh prijateljstva. Kao učenik, na profesore sam gledao kao na neka bića koja su tamo negde visoko i daleko. Šta se u kolektivu događalo, nama učenicima je bilo nedostupno.

U ovom kolektivu sam upoznao i jedan običaj koga su se svi strogo pridržavali.

― A, Voja je kupio nove pertle za cipele! ― rekao je kolega i „moj” profesor matematike Jovan.

― Treba da časti!

Bio sam iznenađen ovim „saznanjem”, ali sam pozvao tetkice i naručio kafu za sve kolege. Uz kafu je, naravno, išao i ratluk. Sutradan je drugi kolega promenio kravatu.

― Da časti! ― I kolega je častio.

I tako svakog dana. Uvek je bilo „novina” u oblačenju profesora, pa je i bilo razloga za čašćavanje.

Svi su rado prihvatali ovu igru. Nikome nije ni padalo na pamet da se pobuni. I dok su se ispijale kafe, produbljivalo se prijateljstvo koje se nastavljalo i posle radnog vremena.

Nije mnogo potrebno da čovek bude srećan. A mi smo tih godina zaista bili srećni i zadovoljni i radom i nagradama.

Treba se samo malo potruditi.

Ostavite komentar

Ostavite komentar