Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

PODSTANARSKA PRIČA

Vrlo sveden prizor: jedan krevet, sto, dve stolice, ormar, jedna TA peć i jedan prozor ulivali su toplinu i sigurnost porodičnog doma.

 

Živeti preko puta Pravnog fakulteta značilo je imati veći društveni status, elitističku poziciju, kulturni i intelektualni komfor.

podstanarska

Ako vam podstanarska soba gleda još i na Tašmajdanski park, onda vas kontakt sa prirodom i svež vazduh velegrada dovodi u apsolutno stanje duhovnog spokoja. Oglas zvuči primamljivo. Cena sobe je sasvim pristojna. Trebalo je još samo da upoznam vlasnika stana i razgledam svoj budući kutak.

Vrata je otvorila ljubazna, raščupana žena, u dotrajaloj odeći, različitih materijala i boja. Uvela me je u kuhinju i ukratko ispričala svoje ljubavne jade. To je, valjda, u znak dobrodošlice. Posle dva sata pogledala sam sobu i kupatilo.

„Ovo je Vaša buduća soba. Imate predivan pogled na park“ – razdraganim glasom rekla je vlasnica stana.

Vrlo sveden prizor: jedan krevet, sto, dve stolice, ormar, jedna TA peć i jedan prozor ulivali su toplinu i sigurnost porodičnog doma.

„Znate“, nastavila je vlasnica, „morate da poznajete kućni red“.

„Kada ja uključim peć, Vi svoju isključujete, jer iskače osigurač… i obrnuto!“

„Jedna od stolica je polomljena, a vrata ormara mogu da skliznu ako ih naglo zatvorite… Inače, nemojte se čuditi ako moj muž uđe u Vašu sobu u neko doba noći. Znate, voli malo da popije i ako je besan, bije. Ako dođe raspoložen, leći će u krevet pored Vas i zaspati kao jagnje“.

Skamenjena, raširenih zenica i otvorenih usta, nisam reč rekla.

Podne u Beogradu. Vidim kako se ulične svetiljke velegrada polako gase i neki severni vetar…

„Gospođice, svako od stanara ima satnicu kada i koliko dugo može ostati u kupatilu. A što se kuhinje tiče, frižider je zajednički. Jede ko i kad stigne ako je nešto ostalo od prethodnog“.

…duvao je brzinom uragana. Tamo negde, pljuštaLo je nebo. Da su zapisi iz mrtvog doma, nečiji šinjel, ukleta vodenica, Sava Savanović, da je fikcija jednog umešnog pripovedača realizma, bilo bi stvarnije od našeg razgovora.

Sva raskoš, zlatna prašina, akademska taština, palanačke iluzije i velegradske boleštine raspršile su se u hiljadu delova.

Imam sto evra u džepu, dva kofera odeće i gomilu knjiga.

„Dobro. Vidim da nećete sobu, ali imam zimsku jaknu… crvenu… za Vas! Pedeset evra!“

Nad Tašmajdanom je već uveliko sijao ogromni, žuti mesec.

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: