Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

PRIČA IZ BEOGRADSKOG AUTOBUSA

Poslednja stanica. Užurbano ustajanje i guranje između stisnutih, promoklih kaputa i torbi. Otvaranje vrata i sav taj umorni i prozebli svet izliva se u ledeni sumrak zasvođen vejavicom.

 

Petnaest sati i deset minuta. Ledeno zimsko popodne. Autobuska stanica prepuna ljudi koji se zavijaju i zaklanjaju od mećave.

priča iz beogradskog autobusa

Gledam kroz sleđene trepavice kako greju smrznute prste i cupkaju s noge na nogu uzalud pokušavajući da se ugreju.

Iz oblaka pahulja pojavljuje se dugo očekivani autobus i svi se guramo da što pre zauzmemo koliko-toliko toplo i zaklonjeno mesto.

Autobus polako kreće i odmiče niz sleđenu ulicu, samo povremeno zastajkujući na stanicama, gde neko izađe, a neko drugi uđe i krećemo dalje.

Gospođa sa šubarom dremucka naslonjena na prozor. Tišina i toplota omamljuju, i mlađem čoveku što stoji držeći se za naslon sedišta sklapaju se oči. Negde napred zaplakala je neka beba. I opet tišina i ljudi koji stoje stisnuti u polusnu.

Onda se otvaraju vrata i nagli nalet hladnog vazduha ih otrežnjuje. Čovek u sivom kaputu kašlje ne zaklanjajući rukom usta. Oko njega nekolicina gunđajući negoduje, iznenada trgnuti iz obamrlosti.

Poslednja stanica. Užurbano ustajanje i guranje između stisnutih, promoklih kaputa i torbi. Otvaranje vrata i sav taj umorni i prozebli svet izliva se u ledeni sumrak zasvođen vejavicom.

Vozač zatvara vrata, a njihov zvuk šuplje odjekuje ispražnjenim autobusom. Još sekund-dva i on nestaje u mraku.

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: