Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

ŽIVA RADOST

Loša navika se najbolje iskorenjuju dobrim navikama i sigurno nema bolje i korisnije navike od molitve i pristupanja Pričešću. Ali to su odgovorne i ozbiljne navike.

 

Dobro je i korisno da se razvije navika odlaska u crkvu i navika molitve. Ali i jedno i drugo treba činiti trezveno, odgovorno, i paziti da to ne radimo mehanički.

navika molitve

Skoro svima nama se desilo da ponekad „odlutamo“ od smisla liturgijskih prozbi, makar i pratili reči molitvi koje, moguće, i znamo napamet. S kolikom ljubavlju se molimo znamo mi sami, a još bolje Bog.

Loše navike se najbolje iskorenjuju dobrim navikama i sasvim sigurno mogu reći da nema bolje i korisnije navike od molitve i pristupanja Pričešću. Ali to su odgovorne i ozbiljne navike. To nisu samo reči koje kažemo ili sat i po koji odstojimo. To nije samo pravilo koje ispunjavamo jer nam je neko odredio. Naše srce, um, duša i telo prilaze Bogu i to nije mala stvar. To je velika i divna stvar. I ne toliko što mi prilazimo Njemu, već što je On prvi prišao nama. I to čini i dalje, svakodnevno.

Na toliko veliku Božiju ljubav čovek ne sme ostati ravnodušan. Ako zaista poznaje Jevanđelje, čovek ne može drugačije no biti živa zahvalnost i živa radost. I zbog te živosti, tog sledovanja Životu Samom, čovek stvara dobre navike i ne smatra ih nametnutima. Molitva postaje kao disanje, kao omivanje, kao razgovor sa onima koje volimo. Čovek krene spontano da se moli, da se kreće ka Bogu, spontano voli i čini dela ljubavi, istom lakoćom kao kad dete bez razmišljanja pruža roditelju ruku kad treba da pređu preko puta. Pred nama je mnogo raskrsnica i oni sa iskrenom verom sasvim spontano pružaju ruke Ocu. Sa takvim poverenjem se krećemo i delamo.

Čuo sam i zamerke ukoliko ljudi nemaju molitveno pravilo. To ne treba činiti. Ljudi su različiti. Jednima prija da svakodnevno pročitaju molitve, akatiste, sami ili sa porodicom i prijateljima. I odlaze na svakodnevna bogosluženja. To je dobro i korisno, nema sumnje. Drugi su verujući ali su samo nedeljom u crkvi. I to je u redu. Bilo da imamo ili nemamo svakodnevno molitveno pravilo, suština molitvenosti je da sve u životu prihvatamo uz svest da je Bog tu. Jedemo zahvalni na hrani, budimo se zahvalni na danu, žrtvujemo se zbog drugog ne zaboravljajući Hristov primer, gordost gušimo svešću da se svet ne okreće oko nas i da je važnije voleti, no biti voljen.

Živimo sve prinoseći Bogu, prinoseći „Tvoje od Tvojih“. Molitvu ne smemo da svedemo samo na reči. Molitvu treba živeti. Svako na svoj način, po svojim darovima, a svi sjedinjeni u Hristu. E to je Crkva. Milioni, milijarde različitih načina kako čovek zahvaljuje Nebu, bezbrojni načini kako ljudi grle jedni druge, a svi okupljeni oko jedne Čaše, Jednog Hrista Koji je prvi nas zavoleo.

Izvor: Avdenagom.blogspot.com

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: