Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

KAVEZI

Povratak istim putem sledećeg dana. Vrata su otvorena. Iza njih sedi čovek sa rukama na kolenima. Ne vidim mu lice, samo suve šake u grčevitu stisku.

 

Sokak prema pruzi. Mala kućica bez prozora sa zelenim vratima do kojih vode dva stepenika. Iza vrata žubori cvrkut ptica.

kavezi

Pomislim kako mi se učinilo. Preskačem šine, pogledujem lokomotivu što rže u dubini prostora. Odlazak u očaj, svakodnevni put u umiranje kada su tuđi i ne postojiš.

Na pesmu male kuće zaboravljam zatočen u kupeu koji bazdi na loš duvan, mokraću, mesing, samoću zaokruženu školjkom kloparanja.

Povratak istim putem sledećeg dana. Vrata su otvorena. Iza njih sedi čovek sa rukama na kolenima. Ne vidim mu lice, samo suve šake u grčevitu stisku. Zidovi, od poda do plafona, pokriveni su malim drvenim kutijama sa minijaturnim vratancima.

I pevanje oštro izvija, razlistava se kroz vazduh, penje do krošnji rascvalih lipa.

Prolazim.

Sledeći dan novo bekstvo.

Ista vrata. Otvorena. Male kutije bez vratanaca. Tišina. Praznina.

Možda mi se učinilo? Skakućem po pragovima prema železničkoj stanici.

Zagledam stubove, krovove, uplašeno nebo.

Nigde ptica. Nikog osim mene. I kupea koji čeka svoju buku.

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: