Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

OBRISI

Ona je. Poznat mi je taj osmeh, iskren, čist, neusiljen, nenamešten, poznat mi je…

 

Smušeno se provlačio kroz gomilu, pazeći da se ne oklizne, po tankoj poledici.

obrisi

Mrzi te dane kada mora da klizi, usporen, da pazi na svaki pokret. Ne zna ni zašto je, sada tu. Tek tako, da osmisli besmisao, udahne ledene kapi, da… Da, samo je tragao, za izgubljenom niti, koju ni u duboko odmaknutom datumu, mraka i leda, sigurno neće pronaći.

„Ne, nije… to nije moguće, opet me on vara, mami…“

Otvorenih usana, zalepljenog pogleda, mucao je sebi, trljao promrzle prste i gledao. Ona!

„Ona je. Poznat mi je taj osmeh, iskren, čist, neusiljen, nenamešten, poznat mi je…“

Skoro da je uzviknuo, ali se suzdrža, da ne bude pajac, u gomili ledenih pokretnih slika. Posmatrao je, ono što nikada ne posmatra, reklamu, da, reklamu, ali to nije reklama, to je… skoro da kriknu.

„Ona je, znao sam da će se iskrasti između redova neispisane priče. Znao sam da me neće izneveriti i da…“

Silno požele, da priljubi usne uz staklo, da je dodirne.

„Želim samo da joj šapnem… da zna da sam je… da je…“

„Nikada je nećeš susresti“ graknu kreštava ptičurina, onako ledeno i zlokobno, ćutao je, gledao ju je, sigurno je koračao, još malo, tu sakriće…

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: