Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

POKLONIO SI MI ĆUTANJE

poklonio si mi

Poklonio si mi buket radosti
I samoću o tišini da sanja,
Poklonio si mi krila da poletim
I daleko odem do samog svitanja.

Poklonio si mi ćutanje i sve o tebi,
Nevidljive snove o tebi da sanjam,
Staze se gube u mraku,
Rastureno gnezdo u kome list potanja.

Proleće se pretvorilo u jesen,
Miluju me rastanak i tuga,
Želeo si da u zaborav koračam,
Posle svega pojavi se duga.

Letele su misli oko mene,
I da odem daleko, nisam htela
Sjaj bisera upija tvoje reči,
A reči tvoje stvarale su dela.

Svaka slika ima svoje reči,
Utkane su niti iz snova,
Izbledele čari lepote,
Nedotkana ljubav sećaće se boja.

DA TE OPET SRETNEM

Da te opet sretnem
I daleko da odu bolna sećanja,
Da skinem okove sa srca
I venama potekne reka kajanja.

Da te opet sretnem
I raširim krila svoja,
Sa purpurnog neba zasija zvezda,
Na blistavom suncu sreća moja.

Kao da sam izgubila dah,
Na drvetu trešnje tajne pišem,
Samo da te sretnem,
Uz zvuke vetrova ponovo dišem.

Plutaju misli raskomadane,
Jutarnja rosa boji snove,
Mesec kruži putanjom svojom,
Šapat oblaka otvara staze nove.

Samo da te sretnem,
I da zasijaš kao žuti plamen,
Samoći da zatvorim vrata
I da srce moje ne bude kamen.

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: