ZID
Zid je, ipak, zid i ne treba vređati njegovu sujetu prolaskom po životnom tragu, rasprostirući neke ovnovske rogove u trenutku kad praporci zazvone…
Zid je hodao ispred mog pogleda, šireći suštinu svog postojanja u bezogradnom prostoru istine.
Nedogledna širina oblačnih skupina sekla je svoje atribute na nevidljivim ivicama, ispod prostora još neuobličenih misli. Daljina je nosila pečat hrabrosti za nove razmišljaje, niz dohvat psihološke spoznaje i izrečenost ponuđene sadržine da je u životu sve moguće.
Razgranatost emotivne probuđenosti moje duše živela je svoju prisutnost kao izlazeća siva boja u ubrzanom hodu svog zbližavanja sa slikom gole sumnje, pred beskrajavanjem imaginacije. Neko drvo je saginjalo krošnju svoje blizine, pokušavajući da moju uznemirenost udahne svojim stomama, dok je ulica podizala trotoarna gazišta u naletu opterećujućeg i razložnog straha od nailazeće životne promene.
Zid je koračao podignute glave pred odškrinutim prozorima mog iščekivanja. Ironično je izlivao smeh iz pukotina vladajuće nadmenosti, slikajući ga grohotnim dodirima po prepisanim stranicama zagušljive magle. Možda i nije hodao podignute glave, jer tako naseljavaju prostor samo mali zidovi, a ovaj je svojom veličinom prekrio nebo, u očekivanju da vreme stavi krov na njegovu visinu i da više ne raste kao iz kiše.
Zid je, ipak, zid i ne treba vređati njegovu sujetu prolaskom po životnom tragu, rasprostirući neke ovnovske rogove u trenutku kad praporci zazvone prizivajući stado na vojnu poslušnost, ili mu pokažu put kroz sazdanu nadu i vernost idealima. Zid je uvek zid i kad kamion natovaren zgužvanim problemima stvarnosti prođe kroz njega, jer svojim rastućim nagonom postaje paravan za odlaganje upornosti, ili pokušaj lomljenja čvrstine kojekakvim izlivima grubosti životinjskog instikta.
„Zidu, otvori se!“ I zid se zaista otvorio, jer je postojao samo u lošim trenucima otvorene mašte moje neupornosti da kroz njega prođem.