MILORAD I DUŠEK

Milorade, ti duše nemaš. Treba ti dušek, najjednostavniji, bez mnogo detalja, ne ja. Za ljubav bezgraničnu. Ja mogu biti svako.

Držao ju je na dušeku, u sobi iza zabravljenih vrata. Lepa, drugačija, nežna i samo njegova. Zaklonjena od pogleda, samo za pokazivanje. Ali, kada je pripitomi.

– Ti nisi bajka, ni pesma. Ti si horor priča, lik sa praznim očima, biće bez duše.

– Obožavam te.

– Ne uzimaj reči obožavanja tek tako. Ne govori… Vode do božanskih visina, a ti si igrač na drugoj strani.

– Ostavimo detalje. Nevažni su. S njima te ne bih voleo kao sada.

– Nisam dušek. Dušek nema detalje. Ja sam osoba, živa, sa dušom oboženom, satkana od detalja.

– Oni ne daju voleti.

– Onda me ne voliš. Voliš dušek, Milorade. A dušeke vole psihopate. I tvoja ljubav boli. Čak i dušek bi suzu pustio jer si igrač surov. Pusti me da idem.

– Ti si moja srodna duša.

– Milorade, ti duše nemaš. Treba ti dušek, najjednostavniji, bez mnogo detalja, ne ja. Za ljubav bezgraničnu. Ja mogu biti svako. Svako telo se u njega ukalupljuje, savršeno pristaje. A tim telima ljubav ne spominji… misliće da znaš šta je to. I njihove duše, tvoja najradosnija igračka čiju finoću i oblik ne prepoznaješ na dodir, postaće oskrnavljene, pocepane.

– Dao sam ti sve. Možda ne onako kako si ti to zamislila. Uradio sam sve za ljubav.

Okrenula se ka drugom ćošku svog dušeka. Posegnula je za papirom i olovkom, stvarima koje joj je dozvolio da drži kod sebe. Voleo je da čita njene pesme i priče i da joj govori kako su mračne. Ustao je i bacio senku na dušek, na nju… i na prve stihove koje je počela danas da piše.