TAJNA BESKRAJNOG NEMIRA

Zastao je ispred izloga sa knjigama. Zamišljeno i usredsređeno ga je posmatrao, ovog puta nije mu videla šake, sakrio ih je u džepovima pantalona.

Lenka je zatvorila oči i udahnula duboko. Zapitala se koliko je sati. Nije joj se dopadao pojam vremena, ono joj je u isto vreme davalo i oduzimalo sve.

Volela je da vreme provodi sama sa svojim mislima. Uživala je u tišini i da svim svojim čulima upija zvukove, mirise i boje. Obožavala je da leži obučena u svoju belu haljinu na travi po kojoj su se skupljali insekti.

Mrak se spuštao nad livadom vodeći je u tople i bezbrižne noći. Razmišljala je o čoveku kojeg je danas posmatrala. Nikada nije videla da neko na takav način dodiruje zidove obične građevine. Dok je njegova šaka klizila po hrapavom sivom zidu, ona je pratila njegove pokrete. Očekivala je da će isti taj postupak ponoviti i na narednoj. Umesto toga, povukao je šaku i promenio smer kretanja. Pratila ga je, čak je počela da oponaša njegove pokrete.

Zastao je ispred izloga sa knjigama. Zamišljeno i usredsređeno ga je posmatrao, ovog puta nije mu videla šake, sakrio ih je u džepovima pantalona. On je gledao knjige, a Lenka njega. Zadržala je dah, ni sama nije znala zbog čega.

Kasnije joj se sam taj postupak učinio besmislenim, u vazduhu su se mešali razni zvukovi zajedno sa njenim besmislenim disanjem. Predugo je ostao, a njoj je postajalo neprijatno. Devedeset i treći korak doveo ju je do klupe, gde ju je sačekao zalazak. Na sto pedeset i trećem našla se ispred vrata zgrade, stajala je na pragu koji nije bio njen.

Tragajući za uspomenama, uputila se niže niz ulicu. Setila se pljuska, odavno nije bila srećna. Čak se nije ni smejala bez nekog posebnog povoda i cilja. Zagledana u svoja stopala koračala je.

Kako bi zabavila sebe, počela je da broji. Otvorila je oči, ugledala zvezdano nebo. Bilo je vreme da krene, stvarno je postajalo kasno.