PLOD USRDNE ISPOVESTI
Monah Josif Dionisijatski u knjizi o svom duhovnom ocu Arseniju Spileotu govori kako je on primao ispovest mladog monaha kog je spopao blud. Prema ovoj priči iz života starca Arsenija vidimo njegovo milosrđe prema velikom grehu.
Neki brat, iz drugog bratstva, stupi u monaštvo sa mnogo žara. Potom se stavi na poslušanje nekom surovom starcu i u početku se veoma podvizavaše. Svenoćno bdenje, stajanje, metanije, postovi, poslušnost, čista ispovest…
On se, međutim, posle dve-tri godine, opusti, dade vlast nečastivom, te poče da nazaduje. Um poče da mu se zamagljuje u molitvi, poče da sedi, spava; budio se razbijen, ponovo je legao da spava i na kraju, veoma se mučio da izvrši svoja duhovna pravila. To ne beše dovoljno, nego ga spopadne i demon bluda, te se strašno boriše sa njim.
Istovremeno mu, nečastivi, donese i očaj, šapćući mu na uvo da će sigurno otići u pakao, budući da se nalazi u tako lošem stanju. Što je najstrašnije, nametnu mu i stid, kako se ne bi ispovedao, govoreći mu: “Jadniče, ti koji si toliko bdenija probdeo uz toliko metanija, suza, podviga, šta ćeš sada reći starcu? Ukoliko čuje tu bedu tvoju, a pre svega borbu sa bludom, sigurno će te oterati. Zašto sam ne odeš?” “Ali, opet, treba da nađem neki izgovor, šta mi je činiti”, pomišljao je.
Izgleda da mu se Bog sažalio i dao mu pomisao: “Zašto ne odeš kod starca Arsenija da mu kažeš svoje pomisli?”
Dođe monah spuštene glave od stida, i uz veliki napor uspe da mi sve kaže, a pre svega o borbi sa bludom. On, budući neiskusan, mišljaše, da ću ga ja, ukoliko se ispovedi prezreti. No, znajući iz iskustva đavolove taktike, zagrlih ga i rekoh mu:
– Bravo, dete moje. Shvatio sam da si borac i da te Hristos ljubi.
– Zar mene, starče?
– Da, tebe, i da bih ti dokazao, reci mi iskreno, onda kada si se surovo podvizavao, i nisi imao borbe, kakvo si mišljenje o sebi imao?
– Tada sam, starče, bio mali svetac, sada sam gori od svih.
– Neka ti je Bogom prosto. Sada pravo govoriš. Svi naši podvizi i trudovi treba da se završe smirenoumljem. Nikada ti nisi bio svetac, nego te je pokrivala blagodat Božija, a ti si mislio da je to nešto tvoje; zato te je blagodat ostavila, da bi upoznao sebe. No, ispovešću će blagodat opet doći; samo se ubuduće nemoj stideti da se ispovedaš kod svog starca i čvrsto da se držiš sledeće pomisli: “Ja sam ništa. Sve dobro što imam je od Boga, molitvama mog starca. Ukoliko me napusti, odmah ću ponovo pasti”.
Od tada se kaluđerak ispovedao kod svog starca, i sve do sada se podvizava sa velikim usrđem.
Iz ovih primera dolazi zaključak da je starac dostigao meru smirenoumlja, kao pečat svojih teških podviga, i da je Duhom Svetim spoznao one iste reči, koje je Hristos rekao njegovom savremeniku, podvižniku Siluanu Rusu: “Drži svoj um u adu i ne očajavaj.”