Jezero Vrutci – stvarno mesto gde Sveti Georgije ubiva aždahu
Zlatko Šćepanović
* * *
Gledajući „sokoćalom“ (Google Earth) pašnjake gde su Tarabići napasali ovce, tražeći veći plac za country club, naišao sam na zanimljivu sliku, fenomen. Istražujući dalje, slažući kockice zanimljivih detalja, došao sam do iznenadjujućeg saznanja. Nekada sile veće od nas naprave epske priče koje nas svojom simbolikom duboko dodiruju. Ovo je jedna istinita priča, puna simbolike i neočekivanih obrta, koja traje vekovima, nalik priči iz filma „Gorštak“, da mora ostati samo Jedan.
To je priča o borbi izmedju Svetog duha i prirode, Božijeg i palog ljudskog. Priča koja je počela u 15-om veku i traje do današnjih dana, i koja je duboko značajna za Srbiju. Ovo je priča o mestu gde Sveti Georgije bije bitku sa aždahom prirodnih sila, gde jedno drugo pobedjuju i obrću točkove sudbine, do konačnog mira današnjih dana.
A šta se sve tu dešavalo i zašto stvaramo i pričamo vam jednu savremenu legendu sa ovih prostora, kazaće vam sledeći tekst o jednom tajanstvenom planinskom jezeru, u idiličnom prirodnom ambijentu, na mestu snažnih energija, sa čijom slikom počinjemo naš ep o borbi dobra i zla.
Na Zlatiboru, iznad Užica i podno planine Ponikve postojala je u staro doba kotlina i istoimena oblast Vrutci kroz koju je proticala reka Djetinja. Po nedokazanoj legendi, reka Djetinja je dobila ime po tome što su Turci koji su gospodarili starovekovnim Užicem sa zidina Starog grada – utvrdjenja bacali u reku decu, iliti djecu, pa je od toga reka dobila Djetinja. Dakle, od Turaka i njihove »djavolje naravi« počinje naša priča.
Dotična kotlina Vrutci je dobila ime po tome što su tu izvirala jedan pored drugog dva izvora, ali kakva izvora, jedan sa toplom i jedan sa hladnom vodom, što priznaćete zvuči fantastično. Takva prirodna anomalija uvek govori o posebnim energijama jednog mesta i skreće pažnju, kako meštana tako i svih drugih. Verovatno je to presudno uticalo da se pored tih izvora sagradi u srednjem veku Manastir Rujno, posvećen Svetom Georgiju. Vrlo bitno pitanje koje će nam se postaviti je zašto je baš manastir posvećen Svetom Georgiju pored mnoštva drugih svetitelja, da li je to bila vidovitost crkvenih ljudi s obzirom na dalji razvoj dogadjaja ili samo slučaj. Slučaj? Rekli bi da u duhovnim stvarima nema slučaja, no, čitajte nastavak.
U manastiru Rujno je 1537. godine monah Teodosije, mesecima uporno i pod slabim osvetljenjem voštanica predano rezbario 250 drvenih ploča, na kojima je urezivao slova i grafike za prvu knjigu koja će se štampati u Srbiji – »Rujansko četvorojevandjelje«. Tu, na tom mestu, Sveti Georgije je prvom štampanom knjigom počeo da pobedjuje aždahu neznanja, praznoverja i paganizma, i širi pravoslavlje po Zlatiborskom kraju.
U kolofonu Četvorojevanđelja Teodosije piše i objašnjava gde je i kako radio:
„Po volji Oca, po zapovesti Sina i naklonosti svetoga Duha, i pomoći Boga koga slavimo u Trojici, i prečiste vladičice majke njegove i naše, Bogorodice, napisana je ova božanska knjiga godine 7045. (vizantijska 7045. počela je 1. septembra 1536. a završila se 31. avgusta 1537. godine Hristove ere) u manastiru koji se zove Rujanski, pod potkriljem planine koja se zove Ponikve, na reci koja se zove Beaska, na selu koje se zove Vrutci, pri hramu svetoga i slavnoga velikomučenika i pobedonosca Hristova Georgija. Trudio sam se o ovome ja grešni, ubogi umom, a bogati grehom, i Hristu sluga, monah Tedosije. No, o ovome molim se braćo vama, ili vi koji budete čitali, ili prepisivali ispravljajte, a ne kunite, zaradi Boga i svoje duše, jer ovo nije pisao Duh sveti, ni anđeo već čovek malouman i slabomoćan, i šta više sam. Slava svršitelju Bogu. Amin.“
Na žalost, neman je odgovorila Svetom Georgiju. Prvo su Turci, saznavši za štampanje Jevandjelja porušili manastir i stubove svetinje ugradili u svoju medresu – versku školu u Užicu. Činilo se da je aždaha pobedila, i to je tako trajalo skoro 400 godina, a onda se istorija okrenula.
U 19-om veku se borba nastavila, kako je i počela, jer nakon oslobadjanja od Turaka, pravoslavni Užičani koji su nosili sećanje na manastir Svetog Georgija kroz vekove, porušili su medresu, i gle simbolike, stubove hrama su ugradili u novu osnovnu školu. Krug borbe se nastavlja. Sveti Georgije prevladava, no ne zadugo.
Prvo, i na žalost civilizacije, jedini kompletan primerak »Rujanskog jevandjelja« koji se nalazio u Srbiji je nestao u aždahinom plamenu nacizma, kada je Nemačka bombardovala Beograd, 6 aprila 1941 i razorila Narodnu biblioteku, čiji sprženi temelji još stoje otkriveni na Kosančićevom vencu, podsećajući na veliku i neisceljivu kulturnu tragediju Srbije. Beše to bljuvanje vatre zveri na srpsku duhovnost. A onda su se i sami Srbi dohvatili zajedništva sa aždahom komunizma i ateizma, odričući se svoje vere i korena. Priča se nastavlja, zver i dalje napada.
1980.-e godine grad koji se tada zvao Titovo Užice odlučuje da izgradi betonsku branu na Djetinji, da stvori akumulaciono jezero za snabdevanje vodom grada, baš na Vrutcima, i da potopi nekoliko zaseoka, dom kulture, školu i ostatke manastira! Već sada shvatate koliko aždaha ne voli prosvetiteljstvo i kako zatire srpsku duhovnu misao.
Tom prilikom je potopljen i deo Šarganske osmice, jer je pruga tuda prolazila. I danas možete videti kako pruga na jednom mestu ulazi u jezero, pa tone u njegove dubine, da bi posle nekog vremena isplivala lagano na drugom kraju.
Od 1983 godine počinje da postoji jezero Vrutci. Divno, hladno, planinsko jezero. Dugo je oko 4 kilometra. Na jednoj strani je pregradjeno branom, na drugoj strani se u njegova usta uliva rečica. Tamo gde je brana, kao da se od vode koja prska u vis i stvara svetlosnu dugu, vidi rep zmaja, rep aždahe. Obale jezera su strme, nepristupačne, jer se ono uglavilo medju visoka brda. Priroda oko jezera je bajkovita, prepuna različitih i vatrenih boja, kao kod krljušti kineskih zmajeva. Ima puno ribe u njemu, pa je omiljeno mesto za pecanje. Užičani ga koriste leti za odmor i rekreaciju. S obzirom da je ono akumulaciono jezero pored jezera nema gradnje, iako je nekoliko divljih vikendica još davno našlo svoje mesto.
Ali Sveti Georgije se vratio sa preumnenjem Srba. Kad su se Srbi ostavili ateizma, počeli su se vraćati sebi i svojoj nacionalnoj memoriji. Tada u pomoć ponovo prizvaše Svetog Georgija. Od stuba stare svetinje, nekadašnjeg Rujanskog manastira, stuba koji je podupirao terasu jednog užičkog profesora, na par stotina metara od potopljenih rušavina starog manastira, podignut je novi hram u slavu Svetog Georgija i njegove neumorne borbe za spas čoveka a protiv slepih sila prirode i paganizma. Od 2004-e godine u hramu u Vrutcima se opet čuje sveta liturgija i pominje slavno ime Svetog Georgija.
A ko ne veruje da se ova vekovna i titanska borba odigravala izmedju Svetitelja i aždahe, Božjeg i prirodnog, ko ne veruje u ale i bauke, ko misli da je u životu presudna samo lična ljudska volja i snaga a ne volja i odluka nebeskih sila, neka pogleda dole satelitski snimak jezera Vrutci, mislim da će mu neke stvari biti jasnije.
. . .
Sveti Ðorđe (275-303) je istorijska ličnost i živeo je u vreme cara Dioklecijana (284-305), velikog progonitelja pristalica, tada nepriznate, hrisćanske vere.
„Ovaj slavni i pobedonosni svetitelj, rođen u Kapadokiji kao sin bogatih i blagočestivih roditelja, odbio je poslušnost caru Dioklecijanu“, zapisano je u „Prologu“ vladike Nikolaja Velimirovića.
Prema predanju, i njegov otac je postradao kao hrišcanin i on je uz majku odrastao u Palestini. Već u dvadesetoj godini dospeo je do čina tribuna u sluzbi cara Dioklecijana, koji je u to vreme započeo veliki progon hrišćana. Mladi tribun je odvažno stupio pred cara i rekao mu da je hrišćanin, čime je započelo njegovo stradanje za veru, tamnica, okovi i sva druga strašna mučenja koja nisu promenila njegova ubeđenja.
Predanje kaže da je pogubljen 303. godine, ali da „to nije kraj njegovim javljanjima i čudima“.
Pod njegovim uticajem „mnogi su primili veru Hristovu, a među njima i careva žena Aleksandra, glavni žrec Atanasije, zemljoradnik Glikerije, potom Valerije, Donat i Tirin“.
Car je osudio na smrt odsecanjem glave i Ðorđa i svoju ženu Aleksandru, koja je izdahnula na stratištu pre pogubljenja.
Lik svetog Ðorđa je čest motiv srpskih srednjovekovnih ikona i fresaka, a način na koji se predstavlja govori o njegovom značaju za hrišćanstvo. U pravoslavnim hramovima i manastirima on je u redu sa svetim ratnicima koji su se borili za hrišćanstvo, a koje predvodi sveti arhangel Mihajlo, kao simbol sila dobra i čistote novozavetne vere.
Svetitelj se često prikazuje u odeždi ratnika, sa mačem i krstastim kopljem koji je simbol hrišćanstva, a nekad i u dvorskoj odeždi. Na ikonama se slika na belom konju, kako sa krstastim kopljem ubija aždaju, prema nekim tumačenjima, neman paganstva.
Devojka sa carskom krunom,u pozadini kompozicije koju spasava, predstavlja hrišćansku veru za koju se bori sveti Ðorđe.
Praznik Svetog Georgija, jednog od devet velikomučenika i prvih stradalnika koji su poginuli za hrišćansku veru, obeležen je crvenim slovom u kalendaru SPC kao zavetni dan i kao nepokretan praznik slavi se svake godine istog datuma.
Stvarno pravite urbane legende! I to namerno.
Znam za jezero, to je kod sela Bioske na ZLatiboru, ali nisam znao da lici na zmaja iz svemira
U svakom slucaju zanimljivo novokomponovano epsko tkanje, u duhu starih guslara
Nadahnuta, lepo ispripovedana priča. Dopada mi se Veselinov termin „novokomponovano epsko tkanje“. Nekada je i ono što mi danas smatramo „epskim tkanjem“ za savremenike bilo „novokomponovano“. Panta rei, moj Heraklite. Drina i Tara su inače moji favoriti, i mesta gde se oseća izuzetno jaka energija; pecao, šetao ili brao trave, svejedno je. Tamo je sve dobro.
Zlatko, a ko će o Miroslavljevom jevanđelju? Ti ili ja?
Slikanje ubijanja aždaje, zasniva se na jednom starom predanju. Kaže se, da je kraj grada Virita, nedaleko od Lide, postojalo jezero, iz koga se stalno pojavljivala neman, aždaja, povremeno izlazeći i grabeći ljude. Narod nikako nije mogao da joj se suprotstavi, dok je ona odlazila i do grada, šireći veliki smrad. Mesni vladar, koji nije bio hrišćanin, na traženje naroda, da da neki savet, kako da se aždaja savlada, rekao je da se neman može zadovoljiti i umiriti, ako joj se svakog dana za hranu da po jedno dete, da ga pojede. Aždaja je tako danima proždirala decu. Na kraju je došao red i na samog vladara, da i on žrtvuje svoju jedinicu. Ona je, lepo obučena, otišla na obalu jezera, znajući šta je čeka.
Tuda je prolazio sv. Đorđe i videvši tužnu devojku, upitao je šta se dešava. Ona mu je ispričala celu povest zla, koje je pogodilo grad. Kada je aždaja izašla iz vode, svetitelj se prekrstio i pomolio, te je kopljem prikovao za zemlju. Carevoj kćeri je naredio da svojim pojasom veže aždaju i povede je u grad, gde ju je on pred svima ubio mačem. Kad je narod video čudo, zajedno sa vladarem se krstio i primio Hristovu veru, ukupno njih dvadeset hiljada.
Ima li to veze sa Kremanskim prorocanstvom i da se oblast kremne sa crvenim kamenom jake energije ne vidi iz svemira?
Zovi komsiju Kusturicu da snimi film i onako je sad i on pravoslavac.
@ Veselin
Nismo namerno pravili urbanu legendu, kao što rekoh u postu, sve je ispalo slučajno i spontano, priča se sama ispričala. Neko je to samo trebao da poveže, i eto priče. Neki moji prijatelji koji se zanimaju feng shuiem kazu da bi kinezi iz Hong KOnga koji veruju u to, dali desetine miliona eura za posedovanje zmajevog jezera.
@ Komsija
Sada sam se vratio sa Tare i Drine, pa već spremam post o tim predelima. Neće biti ep već bajka! Miroslavjljevo jevandjelje je tvoje, znaš sigurno više o njemu od mene.
@ Nifont
Hvala na dopuni posta komentarom koji objašnjava kako je nastala ikona Svetog Djordja.
@ Zdravko
Nema ovo veze sa Kremanskim proročanstvom, o kome spremam jedan post u budućnosti, jer je ono najobičnija prevara i konstrukcija. A ko je u stvari napisao Kremansko proročanstvo i ko su zapravo bili Tarabići u nekom od narednih postova. I naravno, ne postoji nikakvo magično kamenja u Kremnima, to su sve izmišljotne novinara i „pisaca“. Na Google Earth-u se sve vidi, ništa nije skriveno.
A da, upoznao sam se sa Kusturicom na Mokroj Gori, imamo zajedničke prijatelje ali mu nisam pričao o ovoj priči. Što da ne? Razgovaraćemo, možda podelimo Zlatnu Palmu i zasadimo je u Bašti Balkana, ha, ha.
Osnovni problem kod Tarabica prema recima naseg poznatog starca, duhovnika, o.Tadeja je da oni nisu znali za uticaj duhova podnebesja kroz pomisli u covekovom umu. Preciznije duhovi podnebesja su oni koji su krenuli za Satanailom ili ti Denicom, a sada satanom. Demoni. Kada je on pao pali su i oni zajedno sa njim. O ovoj borbi pise Sv.Jovan Lestvicnik, najpoznatije delo Lestvica i Sv.Nikodim Agiorit delo Nevidljiva boraba, a pre svega Sveto Pismo.
Postoji jedno poznatije „zmaj jezero“ u Sibiru.
http://earthasart.gsfc.nasa.gov/dragon.html
Ali ovo naše je lepše …
Sveti Vladika Nikolaj zasluzuje mesto i u skolskim lektirama, ne samo po dubini misli, nego i po lepoti izrazavanja. Kroz njegovu rec deca se uce duhovnosti, plemenitosti ali i lepoj reci, govornistvu.
Ali cini mi se da ova ateisticka vlada, masonski SANU i ostale globalisticke NGO to nikada nece dozvoliti, sve mi se cini.
Ups, mislio sam na prethodni post o Vladici Nikolaju, bas sam ispao naivan.
Geografske zanimljivosti me ne zanimaju posebno. Ups!
Da li ovo zmajevo jezero ima u realnosti neku posebnu energiju, da li zrachi, da li ima chuda oko njega, da li je po nechemu posebno, osim po pogledu iz svemira.
Do sada nisu zabeležena neka posebna svojstva ovog jezera, pogotovu ne čuda i neobjašnjivi dogadjaji.
Njegova najveća zanimljivost je njegov oblik i priča oko manastira Rujno, što je bila i tema posta. SUmnjm da ima neka druga svojstva. Ne treba zaboraviti da su Vrutci ipak i pre svega veštačko jezero, akumulacija.
[...] Zlatko Šćepanović – Jezero Vrutci – stvarno mesto gde Sveti Georgije ubiva aždahu [...]
Eto, desilo se da je ovaj post dobio svoje mesto u godišnjoj zbirci i selekciji postova Blogopedija 2009 koju publikuje festival BlogOpen.
http://blogopen.eu/blog-open-09/blogopedija-2009.html
Zahvaljujem se žiriju na ovoj ukazanoj časti. Moraću da pišemo još zanimljivije od sada
[...] Jelena Jovanović – SUDAR SVETOVA: off-line i on-line industrije Zlatko Šćepanović – Jezero Vrutci – stvarno mesto gde Sveti Georgije ubiva aždahu Nenad Obradović – Maloj M Angelina Radulović – Devojka koja nikada nije volela Nebojša [...]
[...] Jovanović – SUDAR SVETOVA: off-line i on-line industrijeZlatko Šćepanović – Jezero Vrutci – stvarno mesto gde Sveti Georgije ubiva aždahuNenad Obradović – Maloj MAngelina Radulović – Devojka koja nikada nije volelaNebojša [...]
[...] Zlatko Šćepanović – Jezero Vrutci – stvarno mesto gde Sveti Georgije ubiva aždahu [...]
Lepa pričica, pitka, mada valja i u pesničkom nadahnuću držati se činjenica.
Priča o bacanju đece je prijemčljiva zbog svoej dramatičnosti, ali jeipak dobro znati da se danas jedna od tri planinske reke sa Tare koje čine Đetinju zove Konjska reka a da se na latinskom zove Cetina. Nije teško primetiti sličnu sa današnjim nazivom Đetinje.
Potopljeni izvori se nalaze na mestu koje se i danas zove Banja a nalazi se otprilike baš na onoj velikoj okuci gde počinje rep „zmaja“. Manasir Rujno se pak ne nalazi tu već mnogo niže – i danas postoje kameni ostaci manastiskih objekata koji nisu potopljeni i na tom mestu stoji i spomen ploča, a ne mnogo daleko odatle je pre koju godinu podignuta crkva.
Ponikve jesu blizu jezeru ali niti su Ponikve planina niti se može reći da se jezero nalazi podno Ponikava s obzirom na to da se između nalaze Stapari. Najbliža planina je Tara, a i Ponikve i Stpari su deo njenog masiva.
Da li treba žaliti za potoljenim. Treba, ali treba znati i da je to jezero obezbedilo vodu za piće mnogim gneracijama a mnogima je i život spaslo s obzirom da je raniji izvor pijaće vode bio nezdrav. Eto, samo prošle godine kada je nastala kriza sa pijaćom vodom, čak je i Čačanima ta voda iz Vrutaka pomogla.
Šarganska osmida i Vrutačko jezero imaju zajedničko samo to da ih povezuje trasa nekadašnje pruge uskog koloseka. Šarganska osmica se ipak nalazi na sasvim drugom mestu, u Mokroj Gori, i na takvoj nadmorskoj visini da kada bi to bilo potopljeno, to bi stvarno moralo da bude aždajsko jezero.
Tačno je da put koji je ostatak pruge lagano biva potopljen u gornjem delu jezera, ali na drugoj strani ne izlazi lagano, jer izlazi na dnu brane koja je visoka čini mi se oko 25 metara.
Još jedna gruba greška je opaska „Divno, hladno, planinsko jezero.“, Divno jete ali hladno nije. Jezero Vrutci je upravo poznato kao veoma toplo i zbog toga je omiljeno i kao kupalište.
Nadam se da nisam nekome pokvario utisak nakon čitanja priče, ali sam morao da se osvrnem na greške zarad istine na koju se autor poziva na početku pripovedanja.
@ Predrag Supurovic
Drzao sam se cinjenica, dosledno, i napomenuo sam na svakom spornom mestu šta je nedoumica.
Ne mogu bas da se slozim sa nekim geografskim interpretacijama sa vase strane, jer mislim da nigde nisam pravio materijalne greške. Užičani veruju u poreklo reči Djetinja a sumnjam da je iko od njih znao latinski u proteklim vekovima. Ponikve jesu iznad jezera, značajnije mesto i bliže od Tare za ceo taj kraj.
Manastir jeste potopljen, samo su delovi ostali iznad vode. Pruga je bila deo sistema iste putne mreže zajedno sa Šarganskom osmicom pre stvaranja jezera, što i sami konstatujete i ranije se sve to zvalo Šarganska osmica. Koje planinsko jezero nije hladno ? Možda za stanovnike tog kraja, 8 nedelje godišnje kada se može kupati, posebno što Vrtutci nisu osunčano jezero.
A što se tiče vode za piće, sama akumulacija je moglada nastane i na nekom drugom mestu, mimo manastira, zar ne? Sigurno je da su neke kalkulacije i hidrološki proračuni pokazali da je to „idealno mesto“ za akumulaciju, ali je isto tako moglo biti sagradjeno negde drugde u blizini. Poznat je mnogo drastičniji slučaj u Rusiji, kada su na mestu nekadašnje Hazarske prestonice Rusi postavili masivnu akumulaciju da bi namerno potopili lokaciju i nekadašnji glavni grad Hazarskog carstva, ne bi li minimizirali njihovu ulogu u stvaranju Rusije i materijalno izbrisali iz istorije.
I možda najvažnije, različita interpretacija geografskih pojmova ne dira u suštinu priče, koja je daleko veća od toga da li se mi usaglašavamo oko prihvatljive temperature vode jezera, toga da li je pruga bila ili deo Šarganske osmice, da li su Užičani znali latinski pa zaboravili, i šta su Ponikve u našoj percepciji, oblast, planina, ili naziv za aerodrom.
Verujte mi, Ponikve nisu iznad Jezera i nisu planina vec je to visoravan na masivu Tare. Kada ponovo budete dolazili u ovaj kraj, javite mi se pa cu vam pokazati ne samo gde su Ponikve nego i neke lepe pojave baš na tom području
Opasku o poreklu imena Đetinje sam napisao jer je ta \"legenda\" koju ste vi čuli manje – više glupost i stavlja u negativan kontekst prelepu reku Đetinju, koja to ne zaslužuje. Štaviše, pokazao sam da njeno ime ima poreklo koje je mnogo starije od Turaka, i nisam rekao da su joj ime dali Rimljani nego da je današnje ime poteklo od romanizovanog, a da je jedna od tri reke od kojih nastaje Đetinja do danas zadržala izvorno ime – Konjska reka. Romanttično-patriotski poeta bi samo od od toga očas posla mogao da smisli dobru priču.
Šarganska osmica je vrlo jasan lokalitet iznad Mokre Gore i on nema nikakve geografske veze sa jezerom na Vrutcima.
Jezero Vrutci je toplo jezero izmešu ostalog i zbog toplih izvora. Davno je još utvrđeno da na potezu od Zlatibora ka Užicu postoji podzemni tok tople vode ipostoje planovi da se taj potencijal iskoristi. Eto ove godine je baš na samom Zlatiboru napravljena bušotina iz koje jeiskočio gejzir tople vode. Potopljeni topli izvor je samo jedan u nizu. Nizvodno, u kanjonu Đetinje, ima ih još nekoliko, a jedan je baš pod samim Starim gradom u Užicu.
Nažalost, pogodnih mesta za akumulacije vode nema mnogo. Ovo jeodređeno u najboljoj nameri a spočitavanje nekome da je iz volšebnih antisprskih namera smislio kvarnu ideju da potopi manastir je neozbiljno. Nije to ni prvi ni jedini manastir koji se našao na nezgodnom mestu. Nažalost, nisu se setili, ili nisu mogli, ili nisu hteli da ga premeste, kao što je to, recimo učinjeno sa Pivskim manastirom.
Geografske odrednice su važne i treba ih precizno korsitit. Iz vašeg članka neko neobavešten će da shvati da su Šarganska osmica, Vrutci i Ponikve svi na jednom mestu pa da recimo, na osnovu toga planira odmor, pa se ispostavi da se gadno prevari, jer geografska relacija ta tri toponima, nije ni blizu takva kako ste je vi opisali.
Naravno da ne sporum suštinu priče, što sam i napisao na početku svog prethodnog komentara. Izvinite ako sam malo više drčan, pošto sam još pod utiskom, jer sam na vaš članak naišao pošto sam prethodno video da je drugi autor na ovom sajtu povredio moja autorska prava.
Usput, zašto, kada pišem ćirilicom, ovde to bude sve automatski preslovljeno na latinicu?
@ Predrag Supurovic
Hvala na pozivu, sigurno je da imate štogod zanimljivo da nam pokažete. Mi smo zaljubljeni u te krajeve, i vec deceniju unazad provodimo dosta vremena na tromedji Zlatibor – Tara – Mokra Gora, i dosta toga smo obišli i upoznali, što sami što sa prijateljima iz tog kraja. Tako je i nastao ovaj post.
@ Predrag Supurovic
Postoji dodatak na web platformi koja sve tekstove i komentare automatski prebacuje na standardizovanu latinicu kako bi ispis bio uniformisan i jednoobrazan.
@Predrag Supurović
Manastir se našao na nezgodnom mjestu?
Postovani,
Jako je ruzno sto Vi , ljude koji su tu starosedeoci i koji su svoje vikendice izgradili i pre nego sto je napravljeno jezero nazivate divljim vikendasima,a da ne znate cinjenice kao sto je i gdin Supurovic naveo.Lepa je stvar sto Vi na ovaj ili onaj nacin promovisete Vrutke,Uzice i Taru ali pustite nas da cuvamo nasa prirodna dobra,spomenike i planine(kao sto smo ih cuvali i za vremena turaka,nemacke okupacije i komunisticke vladavina).Nama dodjosi nista dobro nisu doneli.
Srdacan pozdrav
@ Vručanin
Stvarno ne znam odakle vam tolika mržnja prema „dodjošima“. Oko nijedne činjenice u tekstu nisam pogrešio, pa ni oko vikendica, jer ih ima novijeg datuma, sagradjenih na obodu jezera nakon podizanja akumulacije. Ako vi mislite da je u redu da se izliva kanalizacija iz takvih kuća u jezero koje služi kao akumulacija za vodu, onda se očigledno ne razumemo po nekim pitanjima. I po pitanju čuvanja prirodnih dobara i zdravlja ljudi.
Počesto obilazim jeztero i ne sećam se da sam video ijednu vikendicu na njegovoj obali. Koliko znam, na udaljenosti od 200m od obale jezera je zabrawena svaka gradnja. Jezero u Vrutcima je namenjeno za skladištenje pijaće vode i itekkao se vodi računa da ona bude čista. Postoji nekoliko ribolovačkih kućica ali to su primitivni objekti koji čak i ne liče na vikendice čija je osnovna namena da se može skloniti od kiše i eventualno prenoćiti. Njima tu svakako nije mesto, ali sigurno nemaju takvu zagađivačku ulogu koju im pripisujete.
Šarganska osmica je još uvek nepotopljena s obzirom da se još uvek nalazi kilometrima i kilometrima daleko od jezera.
[...] Zlatko Šćepanović – Jezero Vrutci – stvarno mesto gde Sveti Georgije ubiva aždahu [...]