Sveti Vladika Nikolaj Velimirović – biografija
26. jul 2009. u Čovek, Duhovnost | |11 komentara |
Protodjakon Ljubomir Ranković
(prenesen tekst)
* * *
Rođenje i rano detinjstvo
Vladika Nikolaj Velimirović rođen je na Tucindan 23. decembra, po starom, ili 5. januara 1881. godine, po novom kalendaru. Rodno mesto Vladike Nikolaja je maleno planinsko selo Lelić, smešteno na severnim padinama planine Povlena, nedaleko od Valjeva. Roditelji njegovi, Dragomir i Katarina, prosti šumadijski seljaci, imali su devetoro dece. Nikola (Vladičino svetovno ime) bio je prvo dete u roditelja. Ostalih osmoro je poumiralo od raznih bolesti, a jedan od njih - Dušan (otac blaženopočivšeg Vladike Jovana), poginuo je u ratu 1914. godine. Mali Nikola je kršten u manastiru Ćelijama, koji je tada bio parohijska crkva sela Lelić.
Znamenita porodica Velimirovića potiče od Antonija - Ante Jovanovića, koji se u valjevski kraj doselio iz Srebrenice u Bosni. I danas taj zaseok u Leliću zovu "Bošnjaci". Antonije je bio načelnik sreza podgorskog i jedan od viđenijih ljudi u tadašnjoj Srbiji. Sahranjen je ispred severnih vrata manastira Ćelija. Grob mu je do danas dobro očuvan sa kamenom pločom i krstom od crvenog mermera. Joakim Vujić, u svome "Putešestviju po Serbiji", zapisao je susret sa načelnikom sreza podgorskog Antonijem Jovanovićem u Leliću. Po Antonijevom sinu Velimiru nastalo je prezime Velimirović.
Mali Nikola je odgojen i vaspitan u uglednoj srpskoj patrijarhalnoj zadruzi koja je imala preko tridesetoro čeljadi. Otac Dragomir, bio je retko pismen seljak za ono doba. Pored uobičajenih seoskih poslova, bio je pisar i delovođa sreza podgorskog. Do danas su sačuvane deobne presude pisane njegovim lepim i čitkim rukopisom. Pošto je zbog poslova često odsustvovao od kuće, brigu o vaspitanju dece preuzela je njegova smerna supruga Katarina - potonja monahinja Ekatarina. Ona je prvi učitelj i vaspitač malog Nikole. Još kao dete vodila ga je za ručicu u obližnji manastir Ćelije na bogosluženje i pričešće. Učila ga da se prekrsti i kako se Bogu moli. Tih prvih detinjih dana pored toploga skuta materinog, Nikolaj se docnije često sećao. Jedan takav događaj, opisao je u svojoj autobiografskoj molitvenoj pesmi - "Molitva roba u tamnici".
Kada je Nikola malo odrastao, otac Dragomir reši, da ga, kao najstarijeg i najbistrijeg od svoje dece, upiše u školu. Osnovna škola sela Lelića bila je u manastiru Ćelijama. Pošto su deca pohađala školu iz drugih sela udaljenih i preko dvadeset kilometara, prostrani manastirski konak je pretvoren u internat. Nedeljom i praznikom roditelji su dolazili u manastir na bogosluženje, obilazili decu i donosili potrebne namirnice i čistu preobuku. Kuća Velimirovića udaljena je od manastira 4-5 kilometara. Nikola je po prirodi bio mali i sitan, te da ne bi pešačio svakodnevno toliki put, otac ga predade u školski internat. Tako otpoče Nikolino školovanje i obrazovanje pod kupolama svetoarhangelskog hrama u manastiru Ćelijama.
Ćelijski učitelj, Mihailo Stuparević, uočio je Nikolinu revnost i darovitost, pa je po završenoj osnovnoj školi, savetovao ocu Dragomiru da Nikolu pošalje na dalje školovanje. Bistri i otresiti seljak posluša učitelja i Nikolu upisa u Valjevsku gimnaziju. Gimnazija u Valjevu je bila na dobrom glasu ali nije bila potpuna. Imala je samo šest razreda.
Posle završene Gimnazije nastala je dilema: gde i kako nastaviti dalje školovanje. Uz odobrenje oca Dragomira, Nikola krene sa svojim drugom Petrom Kosićem da se upiše u Vojnu akademiju. Zbog neuhranjenosti i malog obima grudi Nikolu na konkursu odbiju, a Petar se upiše i postane visoki oficir srpske i jugoslovenske vojske, poznat u događajima oko puča generala Simovića 1941. godine.
Tragajući dalje za školom u koju da se upiše, Nikola sazna da je objavljen poziv za upis učenika u poslednju generaciju stare Beogradske bogoslovije. Primao se neograničen broj učenika. Nikola se prijavi i bude primljen i upisan u prvi razred.
Njegovi drugovi su uglavnom bili upisani u bogosloviju sa po dva razreda gimnazije. Toliko je bilo potrebno. Nikola je završio šest razreda i veš bio prilično oformljena mlada ličnost - mladi intelektualac. Odmah je u bogosloviji bio zapažen. Oduševljavao je svoje profesore i drugove razumevanjem najzamršenijih problema iz oblasti nauke, filosofije i teologije. Pored obaveznih udžbenika i skripti počeo se uveliko koristiti bogoslovskom i filosofskom literaturom u savlađivanju nastave. Svaki trenutak slobodnog vremena je koristio da što više pročita i nauči. Od prvih bogoslovskih dana počeo je čitati dela svetskih klasika. Do kraja školovanja pročitao je dela Njegoša, Dostojevskog, Puškina, Tolstoja,Šekspira, Getea, Igoa, Dantea, Voltera, Ničea... Duhom svojim nadnosio se i nad tajanstvenom mudrošću dalekog Istoka, čitajući i proučavajući sveštene i filosofske knjige drevne Indije. I docnije, celog života se vraćao Indiji. Žalio je što hrišćanstvo nije uspelo da prodre u Aziju. Smatrao je da bi ga indijski duh sklon kontemplaciji i mistici još više produbio i obogatio. Zato je napisao nekoliko poznatih dela na tu temu: "Hriste, dođi u Aziju", "Indijska pisma", "Indijski Savle" i dr.
Posle završene bogoslovije, Nikolaj je postavljen za učitelja u selu Dračići nedaleko od Valjeva, na putu za Kosjerić. Tu se upoznao i sprijateljio sa sveštenikom Stevom Popovićem, emigrantom iz Crne Gore. Sa njim je odlazio na razne sveštene obrede u selo gde je upoznao duhovni život srpskog sela i seljaka. Letnje raspuste je provodio u Boki na lečenju. Pisao je iz Boke svome prijatelju, svešteniku Stevi, i u tim pismima su ostali prekrasni opisi Boke Kotorske i života naroda u Crnoj Gori i Dalmaciji. U to vreme, Nikola je već uveliko ovladao veštinom pisanja i besedništva. Pored pisanja i saradnje u "Hrišćanskom vesniku", pisao je i u drugim crkvenim i svetovnim časopisima i novinama. Kao učitelj u Dračiću napisao je jedan pozorišni komad koji je izvođen u valjevskom pozorištu. Nažalost to delo je izgubljeno. Posle kratkog učiteljevanja u Dračiću postavljen je odlukom ministra prosvete Srbije za upravnika škole u Donjim Leskovcima. No učiteljska služba nije bila cilj mladog Nikole.
Neposredno posle završetka bogoslovije, kao odličnom i darovitom učeniku, nuđeno mu je da ide na studije u Rusiju. On je pošto-poto hteo na Zapad. Nije mogao odmah dobiti stipendiju. Rešio je da čeka. I jednog dana stigla je odluka ministra prosvete da se Nikoli obezbeđuje stipendija za nastavak studija na starokatoličkom fakultetu u Bernu u Švajcarskoj. Želja je bila ispunjena. Nikola je spakovao kofere i otputovao u Švajcarsku.
U Bernu je Nikola prvi put dobio potrebne uslove za učenje i studiranje. Imao je državnu stipendiju koja mu je obezbeđivala pristojan život. Sa fotografija iz tog doba vidi se da je on već tada postao uglađeni i lepo odeveni evropski student i gospodin. Dobro je naučio nemački jezik i pored svog matičnog fakulteta u Bernu odlazio je da sluša predavanja na drugim fakultetima širom Švajcarske i Nemačke. Ostajao je čitave semestre na poznatim fakultetima slušajući čuvene profesore teologije i filosofije. Po završenom fakultetu prijavio je doktorsku tezu i doktorirao na temu: "Vera u Vaskrsenje Hristovo kao osnovna dogma Apostolske Crkve".
Iz Švajcarske, Nikola se vraća u Beograd, sa namerom da studije nastavi na Oksfordu u Engleskoj. Nije odmah dobio stipendiju, ali on otputuje u Englesku. Verovatno intervencijom i vezama prote Ilića, ubrzo mu je dodeljena stipendija. Bez velikih teškoća Nikola nauči engleski jezik i završi filosofki fakultet u Oksfordu i doktorira iz filosofije na temu: "Filosofija Berklija". Ovu temu je branio na francuskom jeziku u Ženevi. I tako sa dva doktorata i perfektnim znanjem tri glavna evropska jezika, Nikola se vraća u Beograd.
U Beogradu nije dočekan sa oduševljenjem. Mala balkanska sredina dočekala ga je sa zavišću a crkveni ljudi su zazirali od njega zbog toga što se školovao u rimokatoličkoj Evropi. Ni jedna diploma nije mu priznata, navodno zbog toga što nije imao završenu punu gimnaziju. I on, sa završena dva fakulteta i položena dva doktorata na dva najznamenitija evropska univerziteta vraća se u srednju školu i polaže sedmi i osmi razred gimnazije u Drugoj beogradskoj gimnaziji. Posle toga je postavljen za suplenta Beogradske bogoslovije kao svršeni student filosofije. Predavao je svetovne predmete i jezike.
Tek što je počeo predavanja u bogosloviji, Nikola se ponovo razboleo. Bolovao je dugo i teško. U bolnici se zavetuje, da će, ukoliko preživi, primiti monaški čin i celog sebe staviti na službu srpskoj crkvi i svome narodu. I čim je izašao iz bolnice, odlazi u manastir Rakovicu, nadomak Beograda, i tu 20.decembra 1909.g. prima monaški čin, dodavši svome svetovnom imenu samo jedno slovo "j". Dobio je monaško ime - Nikolaj.
Odmah posle monašenja, na predlog tadašnjeg Mitropolita Srbije Dimitrija, mladi jeromonah Nikolaj odlazi na studije u pravoslavnu Rusiju na čuvenu Duhovnu akademiju u Petrograd. Da se "opravoslavi", kako je govorio Mitropolit. Kada je stigao u Petrograd, Nikolaj se upiše na Akademiju kao svršeni beogradski bogoslov ne pominjući svršene fakultete i doktorske titule, niti pokazujući pismo i preporuku Mitropolita Dimitrija koje je ovaj uputio petrogradskom mitropolitu da se Nikolaju nađe pri ruci. Nikolaj je slušao predavanja i ostao potpuno nepoznat među studentima sve do svog prvog učešća u diskusiji na jednoj od brojnih književno - duhovnih večeri koje su redovno održavane na Akademiji. Svojim znanjem, govorničkim darom i talentom zadivio je profesore i studente, a posebno petrogradskog Mitropolita, koji odmah od ruske vlade za Nikolaja izdejstvuje besplatnu voznu kartu za putovanje po celoj Rusiji. I Nikolaj tako krene u obilazak velike ruske zemlje i njenih svetinja. Neposredno je upoznao široku i duboku pravoslavnu slovensku rusku dušu.
Iz Petrograda, Nikolaj se vraća u Beogradsku bogosloviju. Međutim, školska učionica bila je pretesna za njega. On počinje seriju svojih propovedi po beogradskim crkvama. Po tematici i načinu proiznošenja one su bile prvorazredni duhovni i kulturni događaji u Beogradu. Uzimao je teme iz života sa originalnom obradom: "Lagano korača Hristos", "O mislima u ogledalu", "Čija je zemlja", "O omladinskom pesimizmu", i dr. Istovremeno počinje objavljivati svoja pisana dela: "Religija Njegoševa", "Besede pod Gorom", "Iznad greha i smrti" i dr. Njegove propovedi i knjige zatalasale su našu crkvenu i kulturnu javnost i postale prvorazredna duhovna i kulturna senzacija. Brzo je postao poznat širom svih srpskih zemalja.
Godine 1912. Nikolaj je pozvan u Sarajevo na proslavu desetogodišnjice srpskog kulturnog društva "Prosveta". Došao je u centar Herceg Bosne sa glasom proslavljenog propovednika. Dočekala ga je prepuna crkva i porta svega onoga što je Bosna i Hercegovina imala srpskog i kulturnog. Propoved je počeo rečima: "Dolazim iz Srbije, tog ostrva slobode, da vama, našoj braći u ropstvu, donesem pozdrave Beograda". Pozdravqen je ovacijama. Posebno je oduševio bosansko-hercegovačku omladinu i članove "Mlade Bosne", koji će se 1914. godine, uoči sarajevskog atentata, na grobu Bogdana Žerajića i nad Nikolajevim "Besedama pod Gorom" kao nad Jevanđeljem Hristovim, zakleti na vernost i istrajnost. U Sarajevu se Nikolaj tada upoznao sa najviđenijim predstavnicima tamošnjih porobljenih Srba: Dučićem, Šantićem, Ćorovićem, Grđićem, Ljubibratićem i drugima. To je bilo vreme austrijske aneksije Bosne i Hercegovine, pa je Nikolaj obrnuvši čitavu stvar izgovorio reči koje su ušle u legendu: "Svojom velikom ljubavlju i velikim srcem, Vi, Srbi Bosanci, anektirali ste Srbiju Bosni". Austrijske vlasti su ga na povratku u Beograd nekoliko dana zadržale na pretresu u Zemunu. Sledeće godine nisu mu dozvolile da poseti Zagreb o proslavi godišnjice Njegoša.
Nastupilo je vreme kada su malena Srbija i Veliki srpski narod krenuli ka Golgoti, u sudbonosne dane stradanja i ratovanja za ujedinjenje svih srpskih zemalja i svih južnoslovenskih naroda. U svim događajima 1912-1914.godine, Nikolaj živo i aktivno učestvuje. Njegove besede nose pečat herojstva i patriotizma. Stradanje i nacionalni stoicizam srpskog naroda upoređuje sa golgotskom žrtvom Hristovom i sa stradanjem hrišćanskih mučenika i svetitelja. Početkom 1915.godine, predsednik srpske vlade Nikola Pašić, poziva Nikolaja u Niš i upućuje ga u Englesku i Ameriku da propagira srpsku pravednu borbu i da suzbija austrijsku propagandu protiv Srbije. "Pa šta da im kažem?" - tražio je Nikolaj instrukcije od Pašića. "Kašće ti se samo" - posle dužeg ćutanja odgovorio je ćutljivi Pašić. Imao je puno poverenje u Nikolaja, koji je već bio stekao slavu velikog besednika i bogoslova, širom celog pravoslavnog i hrišćanskog sveta.
Pune četiri godine, od aprila 1915. do aprila 1919.godine Nikolaj je po Americi i Engleskoj držao brojna predavanja: u crkvama, univerzitetima, koledžima, bioskopskim dvoranama, hotelima i po drugim ustanovama, objašnjavajući srpsku pravednu i oslobodilačku borbu protiv austrougarske carevine. Na velikom zboru u Čikagu, avgusta 1915. pridobio je za srpsku stvar znatan deo naroda i sveštenstva i to ne samo pravoslavnog nego i rimokatoločkog, protestantskog i unijatskog. Veliki broj dobrovoljaca, Srba i Hrvata, otišao je tada na Solunski front da pomogne srpskom i savezničkim armijama u oslobađanju Srbije. Načelnik engleske armije izjavio je posle rata, da je "otac Nikolaj bio treća armija" za srpsku stvar. Neka od svojih predavanja i beseda iz tog vremena objavio je u četiri knjige na engleskom jeziku: "Duša Srbije", "Srbija u svetlosti i mraku", "Duhovna preporod Evrope" i "Agonija crkve".
Po završetku rata, dok je bio u Engleskoj, izabran je 25.marta 1919.godine za episkopa Žičkog, odakle je krajem 1920. premešten na drevnu Ohridsku episkopiju. Tih godina, bila je živa diplomatska aktivnost i crkve i države, pa je Episkop Nikolaj bio član brojnih delegacija i misija u Atini, Carigradu, Svetoj Gori, kao i u Americi i Engleskoj. Tek kao episkop Ohridski i Žički, Vladika Nikolaj razvija svoju punu misionarsku i jevanđelsku delatnost. Iako pod teškim uslovima, on svakodnevno putuje po eparhiji, poučava narod i propoveda. Kao nekada Sveti Sava. Obnavlja ratom porušene crkve i manastire. Osniva sirotišta za nezbrinutu decu. Da bi zaštitio narod od agresivne sektaške propagande, osniva Pravoslavnu narodnu hrišćansku zajednicu ili Bogomoljački pokret kojim je rukovodio između dva rata. Iz tog pokreta se regrutuje veliki broj monaha i monahinja koji pune srpske manastire. Pod njegovim blagotvornim uticajem počinje u srpskom narodu veliko duhovno buđenje a u crkvenom životu ogromno pregalaštvo.
Značajno je pomenuti da su Ohrid, sa svojim drevnim svetinjama na obalama Ohridskog jezera, susedna pravoslavna Grčka i Sveta Gora, izvršili ogroman uticaj na Nikolaja. On se sav okrenuo Svetim ocima i pravoslavnoj vizantijskoj klasici i duhovnosti. Uvideo je da su Sveti oci, sve one duhovne probleme koji su njega mučili i kojima je on tražio odgonetku na zapadnim univerzitetima, rešili pre mnogo vekova. U ovom ohridskom periodu nastaju njegova sjajna dela: "Reči o Svečoveku", "Molitve na jezeru", "Omilije" i "Ohridski prolog" - ta čudesna i jedinstvena knjiga u celom pravoslavnom i hrišćanskom svetu.
Po želji Arhijerejskog sabora i pravoslavnog narodna Šumadije, Nikolaj je 1934.godine vraćen na tron Žičke eparhije. Odmah se dao na obnavljanje manastira Žiče i ona je ubrzo zablistala starim Nemanjićskim sjajem. Obnovio je i mnoge druge manastire, naročito venac manastira u Ovčarsko-kablarskoj klisuri, koja je nazvana Srpska Sveta Gora.
U vreme konkordatske borbe 1936.godine Nikolaj nije mogao ostati po strani. Ustao je u zaštitu svoga naroda i svoje crkve i zahvaljujući njegovom ogromnom ugledu i autoritetu Konkordat je pao. Takođe, u dramatičnim martovskim događajima 1941. godine, Vladika Nikolaj je uz Patrijarha Gavrila imao svoj udeo u rušenju antinarodnog pakta vlade Cvetković - Maček. Nemci mu to nikada nisu mogli zaboraviti i oprostiti.
Početkom 1941.godine ratni požar se uveliko širio Evropom. Crni oblaci su krenuli ka jugu i počeli se nadnositi nad Srbijom. Komandantu južnog fronta, generalu Aleksandar fon Leru, Hitler je lično izdao naređenje: "Uništiti srpsku inteligenciju, obezglaviti vrh Srpske pravoslavne crkve, i to u prvom redu patrijarha Dožića, mitropolita Zimonjića i episkopa žičkog Nikolaja Velimirovića, kao i kaluđere i monahinje srpskih manastira". Čim su Nemci okupirali zemlju, odmah su vojne i policijske snage upale u Žiču i izolovale Vladiku Nikolaja. 12. jula 1941.godine uhapsili su ga i prebacili u manastir Ljubostinju u zatočeništvo. Bio je to njegov rastanak sa Žičom. Pod jakom nemačkom stražom Vladika je u Ljubostinji ostao sve do 3. decembra 1942.godine kada je zajedno sa jeromonahom Vasilijem Kostićem, potonjim episkopom Žičkim, i svojim sinovcem Jovanom Velimirovićem, prebačen u manastir Vojlovicu kod Pančeva. Posle nekoliko meseci, krajem maja 1943.godine, Nemci su u Vojlovicu doveli i patrijarha Gavrila.
Svoje tamničke dane, Vladika Nikolaj je ispunio danonoćnim radom i molitvom. U Ljubostinji je napisao svoja poznata dela: "Teodul", "Srpski narod kao Teodul", "Srednji sistem", "Indijska pisma", "Mudra igumanija ljubostinjska", "Stoslov o ljubavi" i druge knjige. U Vojlovici je ispravio Vukov prevod Svetog pisma Novog zaveta.
Pred kraj rata, 15. septembra 1944.godine Nemci su Vladiku Nikolaja i Patrijarha Gavrila sproveli iz manastira Vojlovice u zloglasni koncentracioni logor Dahau u Nemačkoj. Oni su bili jedina dva crkvena velikodostojnika u Evropi koji su bili zatočeni od nemačke soldateske i koji su prošli pakao logora Dahau. Oslobođeni su 8. maja 1945.godine od strane savezničke 36. Američke divizije. Neko vreme potucali su se obojica po zemljama zapadne Evrope a zatim se Patrijarh vratio u zemlju i preuzeo dužnost poglavara Srpske crkve. Nikolaj je krenuo golgotskim stazama emigracije. Nije želeo da se vrati u svoju voljenu Srbiju u kojoj je nasilno došao na vlast bezbožnički i bogoborački komunistički režim. Smatrao je da će više za svoj narod uraditi ako ostane u emigraciji i pokrene svoje prijatelje u Evropi i Americi da pomognu Srbiji. "Kada kuća gori, požar se gasi spolja" - često je govorio.
Preko Engleske stigao je u Ameriku. Tamo je nastavio svoj misionarski i spisateljski rad. Iz ovog vremena potiču njegova dela: "Kasijana", "Zemlja nedođija", "Žetve Gospodnje", "Divan" i njegovo poslednje nedovršeno delo "Jedini Čovekoljubac". Zajedno sa protom Aleksom Todorovićem pokreće religioznu biblioteku "Svečanik" u kojoj objavljuje bisere pravoslavne hrišćanske duhovnosti. Iz Amerike je slao pakete i pomoć crkvama i manastirima, monasima i monahinjama, sveštenicima i narodu. Sve što je imao, sve je poklonio svome narodu. Okupljao je i mirio Srbe u tuđini i učio ih da, samo ako budu vezani za svoju crkvu i svoje običaje, mogu sačuvati svoje ime i svoje korene u dalekom svetu.
Svoje poslednje dane, Vladika Nikolaj je proveo u ruskom manastiru Svetog Tihona u Saut Kananu, u Pensilvaniji. Upokojio se mirno u Gospodu, rano u nedelju, na poklade 18. marta 1956.g. Smrt ga je zatekla na molitvi. Iz ruskog manastira, prenet je u srpski manastir Svetog Save u Libertvilu i sahranjen uz velike počasti u srpskom narodnom groblju pored manastira. Na vest o Vladičinoj smrti zajecala su zvona sa tornjeva svih srpskih crkava širom sveta. Naročito u njegovoj "Domaji". Tuga je obavila srpske manastire, monahe i monahinje, sveštenstvo i narod, naročito njegove verne bogomoljce. Tuga, ali istovremeno i radost. Svi su znali i dušom osećali da je Srbija dobila još jednog molitvenika pred prestolom Gospodnjim. Narod mu se odmah počeo moliti kao svetitelju.
Veliki stradalnik za života, postao je još veći stradalnik posle smrti. Proglašen je za izdajnika i neprijatelja svoga naroda. On, koji je preživeo sve strahote rata, i koji je bio zatočenik najzloglasnijeg fašističkog logora, proglašen je za saradnika okupatora. Mnogi su se takmičili ko će ga više popljuvati i poniziti. Pljuvali su i ponižavali sebe. Nikolaj je ostao nedokučiva veličina, duhovni stub i uporište, najgenijalniji srpski besednik i bogoslov, najveći srpski crkveni pisac i mislilac. Episkop Lavrentije je sabrao njegova dela i izdao u petnaest velikih tomova sa preko 12.000 stranica, počasni doktor Glazgovskog i Kolumbijskog univerziteta, veliki otac crkve i duhovnik, od čijeg duhovnog kapitala Srpska crkva danas živi i živeće kroz vekove. Nema sumnje on je prvi posle Svetog Save.
Lelić - novo srpsko svetilište
Zato prenos njegovih svetih moštiju u Srbiju, može se samo uporediti sa prenosom moštiju Svetog Save iz Trnova u Mileševu. Savremene srpske generacije doživele su posebnu Božiju milost da ih u isto vreme pohode dva najveća Srbina - Sveti Sava, zidanjem hrama na Vračaru i Vladika Nikolaj povratkom iz Amerike. Neka bi dao Bog da njihov zagrljaj pod kupolama hrama na Vračaru i u manastiru Žiči bude zagrljaj praštanja i izmirenja svih Srba širom celoga sveta. Neka njegova zadužbina u Leliću, gde će počivati njegove svete mošti, postane novo srpsko svetilište - novi Ostrog i neka se širom srpskih zemalja ispuni Vladičina molitva, zavet i amanet svim Srbima: Da se Srpski narod OBOŽI, SLOŽI i UMNOŽI.
Molitvama Svetog Vladike našeg Nikolaja, Gospode Isuse Hriste Sine Božiji, pomiluj i spasi nas - AMIN.
. . .
Tagovi: biografija Vladike, hrišćanstvo, manastir Lelić i Ćelije, mošti, Nikola Velimirović, Ohridski prolog, pravoslavlje, pravoslavno misionarstvo, Sveti Vladika Nikolaj Velimirović, vera
11 komentara
Srđan Paunović
26. jul 2009. u 13:14.
| Stalna veza
Vladika Nikolaj je srpska i svetska duhovna gromada, i to je fakat. Koga zanima - zanima, a koga ne - i ne mora. Njegova glavna dela su vrlo poznata i čitana. Zato toplo preporučujem "Indijska pisma", kao manje poznatu knjigu, koja mi je utisnuta u sećanje kao divna priča o ljudskoj različitosti i istosti.
Mila
26. jul 2009. u 19:26.
| Stalna veza
Vladika Nikolaj je imao razlicite faze u svom zivotu. Dopala mi se u jednom prikazu njegove biografije (ne ova verzija) prica o tome kako je vladika u mladim danima bio lep, naocit, ponosan na sebe i svoj talenat, kako je vodio racuna o svojoj odeci, kosi, bradi, nastupu.
A onda je dobio blagode Svetog Duha i sve se promenilo.
Zlatko Scepanovic
26. jul 2009. u 22:20.
| Stalna veza
Pre par decenija moje shvatanje Svetog Vladike Nikolaja je bilo potpuno pogresno, bazirano na komunistickoj i ateistickoj propagandi. Vremenom sam malo drugacije poceo da gledam na njega, kako je moje ateisticko misljenje pocelo da se ruinira.
Pre par godina smo supruga i ja pogledali izvanredan dokumentarni film o Svetom Vladici Nikolaju, koji je snimljen u produkciji Srpske crkvene opstine jednog grada iz Nemacke. Ima ga u crkvama, i u njemu se nalazi i 10-ak minuta originalog snimka sa samim Vladikom i osvecenjem crkve.
A onda sam prosle godine sa delegacijom Srpskih menadzera bio u poseti u manastiru Lelic, i bili smo blagosloveni time da je zbog praznicnog dana kovceg sa mostima Svetog Vladike Nikolaja bio otvoren. Celivali smo svete mosti i tada sam dobio svojevrsnu 'poruku' od svetih mostiju Vladike Nikolaja, koja mi je nedvosmisleno pokazala dve stvari: svetost samog Vladike i njegovih mostiju i dokaz potojanja pravoslavne vere. Posle toga uopste vise ne sumnjam i odbacujem ateizam, sve novovekovne sekte i pokrete koji propagiraju pseudohriscanstvo ili pseudo istocne religije.
I dodao bih samo da je potpuno istinito ono sto pise u ovom tekstu o Nikolajevim traganjima i konacnom odgovoru: "
On se sav okrenuo Svetim ocima i pravoslavnoj vizantijskoj klasici i duhovnosti. Uvideo je da su Sveti oci, sve one duhovne probleme koji su njega mučili i kojima je on tražio odgonetku na zapadnim univerzitetima, rešili pre mnogo vekova."
Neofit
26. jul 2009. u 23:19.
| Stalna veza
PRVO VIĐENjE SV. VLADIKE NIKOLAJA
U subotu 29. januara ove 2000 god. u 1 čas i 15 minuta, probudila me je ćerčica. Ustao sam da upalim svetlo. Te noći nije bilo struje, pa sam upalio sveću. Ćerčica me je čvrsto zagrlila i ponovo zaspala. Ugasio sam sveću. Posle toga je nekakva blaga svetlost osvetlila našu sobu. Supruga, ćerčica i sinčić su spavali. Zasvetlilo je u sobi, kao da je neko prošao ispod prozora sa upaljenom svećom ili kao da je mesec izašao iza oblaka. Dok sam razmišljao šta li to može da bude, odjednom se u sobi pojavio krupan čovek, bele brade do pojasa. Svetac je u ruci držao veliku crvenu knjigu koja je na prednjoj korici imala veliki zlatni Krst. Pozvao me je po imenu. Okrenuo sam se i hteo da ustanem ali mi je on rekao da ne ustajem. Krst sa knjige mu je osvetljavao lik. Mogao sam ga videti do pola. Kada je zatvorio knjigu, one svetlosti je za trenutak nestalo. Tada je uzeo, izvadio iz velike knjige jednu manju knjižicu od svega nekoliko listova sa koricama, na kojima je bio jedan manji zlatni Krst. Od tog krsta je takođe sijala svetlost da se ponovo videlo lice tog čoveka, kao i slova u knjizi iz koje je izgledalo kao da će da čita.
Potom mi je sveti čovek rekao: "Došao sam, po zapovesti Majke Božije da te posetim jer si to zaslužio. Primio si u tvoj dom njene suze koje stalno lije radi srbskog roda. Ona mi je rekla da ti kažem da dolazi teško vreme. Decu svoju sklanjaj i na njih dobro pazi. Češće ih vodi na Božiju službu na koju i sam, na Njenu radost, na velike godove dolaziš. Trudi se da na službe ne kasniš, i da dolaziš na vreme. Majka Božija je bila radosna kada si na Savindan doveo decu da recituju. Posebno je bila radosna kada ti je u hramu vidila sinčića koji je dugo vremena hodao na štakama. Dok su oni recitovali koliko su znali, stalno su gledali u njenu ikonu koja stoji sa desne strane iznad izlaznih vrata tvoga Božijeg hrama. (To je bila Lepavinska Ikona Božije Matere). Ništa ni od koga ne uzimaj da čitaš, a to isto ne daj ni deci, jer postoje veliki neprijatelji Pravoslavne crkve. Sve što te zanima u vezi toga, obrati se svešteniku tvoje crkve i on će ti pomoći, kako tebi i tvojoj deci. Dolazi vreme velikih otimačina, prisvajanja tuđeg. Ništa ničije ne uzimaj. Moli se Bogu za zdravlje, radi i Bog će ti dati sve što je najbolje. Odvedi decu na Veliki Petak u hram Božiji, neka se pomole Bogu, neka se provuku ispod plaštanice jer im je to korisno za zdravlje."
"Svi anđeli mole Gospoda da pomogne srbskom rodu. Gospod neće za to da čuje sve dok se srbski rod uskoro ne pokaje pa će ga tek tada proći nevolje koje su ga zadesile."
Svetac Božiji plače. Suze mu se slivaju niz bradu i on ih rukom briše. I nastavlja da govori: "Izbegavaj da radiš kad su neradni dan, koliko god možeš. Nemoj da gledaš televiziju".
Listajući knjigu okrete list sa slikom vojske. Tu je sva vojna oprema, avioni, kamioni... Zapitah ga šta to znači. Odgovori mi: "Ova vojska niti čuva zemlju, niti čuva narod ona čuva sopstvenu vlast". Zapitah da mi kaže ko je on. Reče mi da je jedan od najvećih proroka Pravoslavlja. Pitaj tvog sveštenika i on će ti reći.
+ + +
Kada je Zoran Vasiljević došao u stan sveštenika, video je fotografiju vladike Nikolaja, i ikonu sv. Vladike i shvatio da mu se on te noći javio. Uporedio je i njegov glas sa audio kasete, tj. snimnjen njegov govor na parastosu Blaženopočivšem kralju Aleksandru povodom 20 godišnjice njegove mučeničke smrti. Tada je shvatio da je svetac koji mu se javio i koji je plakao za srbskim rodom svetitelj Nikolaj Velimirović.
Ja njegov sveštenik, Marjan Knežević, bio sam već napisao akatist svetitelju žičkom i ohridskom i svesrbskom Nikolaju lelićkom i svepravoslavnom, ali službu mu tada još nisam završio. Nikako da za to dobijem vremena. Posle ovog Zoranovog viđenja sam ubrzo završio i službu.
Viđenje je imao 32 godišnji Zoran Vasiljević, zemlj. iz sela Stanine Reke kod Valjeva.
+ + +
Ovo pisanije je sačinjeno na Usekovanije Glave sv. Jovana Krstitelja. Poput Preteče Gospodnjeg, sveti vladika Nikolaj priziva na pokajanje, da bi nas Gospod sačuvao od velikih nevolja koje Gospod priprema da sve nepokajane išibaju, i privedu na puteve spasenja, a pokajane sačuva od svakog zla.
Ako se oglušimo o poslednju opomenu svetog vladike, i jednog od najvećih proroka pravoslavlja, vihor predstojećeg rata će nas odneti ko zna kuda.
Ako se ne pokajemo pred Bogom za sve svoje grehove: neverje, maloverje, čedomorstva, vračanja, gatanja, kršenja posta, nepoštovanja praznika, krivoverja, Gospod će okrenuti lice svoje potpuno od nas, Bogomajka će prestati da radi nas plače i da se moli za nas Anđeli će takođe prestati da rone suze radi nas, i tada će sve moguće nevolje biti blizu. Smrt i oganj i pušenje dima biće naša svakodnevnica. Pokajmo se dok nije kasno, sa suznim očima nas priziva pokajanju sveti lelićki Vladika.
Neka na svim našim barjacima koje podižemo sa jedne strane bude Krst, najmoćnije znamenje protiv vraga a sa druge strane da piše: Pokajmo se. I ako se uskoro pokajemo, Gospod će nas izbaviti od svih nevolja.
Sveštenik Marjan Knežević
PRVO SNOVIĐENjE
U februaru mesecu ove 2001. god. imao sam neobičan san, povezan sa viđenjem koje sam imao posle prvog Savindana po bombardovanju Jugoslavije. Tad mi se javio sv. vladika Nikolaj Velimirović, i rekao da Bogomajka plače, i anđeli plaču, a i vladika je plakao, i svi se mole da Bog spase srbski narod, ali Bog neće da čuje niti da im usliši molitvu, dok se srbski rod ne pokaje. Sad mi je u snu oko pola dva u noć, objašnjeno viđenje.
Jedan monah mi dođe kući i pozva me da pođem sa njim do njegovog manastira - do Kosovske Gračanice. Pođoh sa njim i sedosmo obojica u autobus. U autobusu je bio još samo vozač. Pitao sam ga da li će još neko putovati sa nama. On mi je rekao da su svi već tamo stigli, osim mene. Tvoj zemljak, sv. vladika Nikolaj je gledao po narodu i primetio da te nema i posla me po tebe.
Stigli smo u manastir Gračanicu. Gračanica se sijala od lepote. Ja i moj pratioc smo stali na malu uzvišicu sa severozapadne strane. Svuda oko manastira je bilo mnogo naroda koji je klečao suze lio i Bogu se molio. Pred vratima manastira u blistavim odeždama stajao je vladika Nikolaj okružen anđelima u predivnim odeždama. Svi su oni plakali i brisali suze (vladika Nikolaj omoforom, a anđeli orarima). Moj pratioc monah mi je rekao: Evo ovaj san će da ti slikovito objasni viđenje koje si imao. Upamti dobro šta ti je u viđenju prošli put rekao sv. vladika: Bogomajka plače i anđeli plaču, (i sv. vladika je plakao kad ti je govorio) i mole se da Bog spase srbski rod a Bog za to neće da čuje dok se srbski narod ne pokaje.
Siđosmo sa brežuljka sa koga se dobro video narod koji kleči. Monah, moj pratioc, mi je rekao: Ovo je pred nama srbsko roblje. (Možda je monah hteo da kaže da je cela naša zemlja porobljena, i da smo svi roblje, jer se drugi narodi mešaju u unutrašnje stvari naše zemlje).
Kada smo sišli sa brežuljka da bi prišli narodu koji kleči i zauzeli mesto da uđemo u manastir, sv. Vladika i anđeli su prvi ušli. Ja sam ga zapitao, kako je sačuvan manastir da se ne poruši. On je odgovorio, da smo jedva uspeli da ga odbranimo. (To govori da je taj monah jedan od monaha iz višnjeg sveta).
Došao sam ispred manastira do mesta gde je klečalo srbsko roblje. Od njihovih suza zemlja je bila vlažna da sam birao gde da stanem da mi voda od suza ne uđe u cipele. Monah mi je rekao: Ne boj se, ova zemlja je okupana krvlju svetih mučenika, i sada suzama roblja srbskog ali upamti dobro reči koje ti je u viđenju objavio sv. vladika, to znači da nije dovoljno bilo pokajanja da bi nas Gospod spasao. Potrebno je još suza izliti, da bi nam se smilovao Gospod i spasao nas od neprijatelja naših.
Moj pratioc i ja smo ostali sami da poslednji uđemo u crkvu. On je ušao, a ja sam se probudio.
Ovo znam da je san. Dok ono pre je bilo viđenje.
Mene, sveštenika Marjana Kneževića pitao je Zoran Vasiljević, zašto da se njemu javi sv. Vladika, kod toliko drugih, kojima se po njegovom mišljenju trebao pre javiti nego njemu. Zoran kad priča malo zamuckuje. U jednom od razgovora ja sam ga upitao da li mrzi koga? Rekao mi je da nikoga ne mrzi. Ja sam mu rekao da mu se zbog toga javio sv. vladika. Jer, mržnja je korov satanski posejan u duše ljudske. Moliti se za neprijatelje svoje je vrlo ugodno Bogu, po ljubavi postajemo slični Nebeskom Ocu. I sv. Vladika Nikolaj se molio za svoje neprijatelje poput sv. Siluana Atonskog.
sveštenik Marjan Knežević
DRUGO VIĐENjE SV. VLADIKE NIKOLAJA
Dana 25. jula, pred prve petle oko 2 sata i 30 minuta, imao sam po drugi put viđenje svetitelja Nikolaja (Velimirovića). Javio mi se kao i prvi put, sa svetim Evanđeljem u rukama, na kome je bio veliki zlatan Krst, čija je svetlost obasjavala svetitelja. Suze su mu se slivale niz lice. Hteo je da kao i prvi put otvori Evanđelje i govori mi iz Njega, ali od suza nije mogao to da učini. Neprestano je jednom rukom brisao suze. Kada sam mu ja rekao: "Svetitelju što mi nešto ne kažete?", on mi je rekao, da nema ništa da doda onome što je već rekao. Dobro upamti šta sam ti prošli put rekao: "Anđeli plaču, Bogomajka plače i mole se Gospodu da Bog spase Srbski rod, a Bog neće da za to čuje dok se Srbski narod ne pokaje." Tada mi je sv. Vladika razrešio i jednu moju nedoumicu. Kada sa bio u Vladikinoj zadužbini - Leliću, ispred vrata sam bio čuo glas sv. Nikolaja koji mi je reko da uđem u hram i stanem kod njegovih moštiju. Došao sam i stao kod nogu svetitelja. Jedan monah mi je celo vreme govorio da ne stojim tu nego da se pomerim. Ja sam se jedan korak izmicao i kad bi taj monah otišao ja bih se vraćao. Sv. Vladika mi je u viđenju rekao da nisam pogrešio što sam njega slušao jer je on tu najstariji.
+ + +
Pre ovog viđenja, 25. februara je imao san kao da je u Kosovskoj Gračanici, (o kojoj je već bilo reči) zajedno sa srbskim robljem koje se klečeći moli. Pred vratima manastira je sv. Vladika sa anđelima i svi plaču. Tada mi je jedan gračanički monah rekao, moj pratioc u snu, da dobro upamtim poruku sv. vladike Nikolaja iz prvog viđenja, da se anđeli i Bogomajka plačući mole, da Bog spase srbski narod a Bog neće da ga spase dok se ne pokaje. Taj san mu je bio tumačenje prvog vićenja.
Pre ovog sna Zoran Vasiljević je imao san, kao da se nalazi u crkvi na Stavama. U oltaru je sveštenik Marjan, koji kleči pored sv. vladike sa njegove leve strane. Sv. Vladika služi službu. U hramu su samo sveštenikov sin i supruga. Sin je kao i obično za pevnicom. Viđenje je kratko trajalo.
DRUGO SNOVIĐENjE
Usnio sam, u sredu 10. 07. 2002. god. u 1 č. i 15 min. sv. Vladiku Nikolaja (Velimirovića) svog u suzama. Reče mi: čedo moje, Gospod uskoro šalje velike nevolje. Da bi sve to preživeli i što bezbolnije podneli, moramo dobro oprati svoja prljava lica i moramo se ispovediti i pokajati. Svakoga od nas stići će onolika kazna koliko smo zaslužili.
NAJNOVIJE SNOVIĐENjE
5. septembra 2002. god. 01 č. i 15 min.
Ponovo sam usnio vladiku Nikolaja koji mi kaže: čedo moje, treba pogledati u arhivima, i sve što je crkveno ili narodno nekada bilo da se ponovo vrati starom vlasniku na raspolaganje.
Čedo moje, pored kazni od Gospoda, srbski rod, posebno poglavari i starešine valjevskog kraja, nastoje da ruše svetinje. Tako jednu nama dragu hoće da poplave talasi velike vode. (man. Valjevska Gračanica)
U odbranu ove svetinje traba se uključiti ceo srbski narod, tako da ovu vest posebno treba objaviti u celoj eparhiji, tj. u celom valjevskom kraju, reći poglavarima pravoslavne crkve, svima onima koji mogu da pomognu. U slučaju da do ovoga ne dođe, ako se nastavi mirno gledati kako se vrše pripreme za topljenje man. Gračanice, uslediće velika kazna. Kada objekat bude završen tada će uslediti njegovo pucanje i ceo grad će biti u opasnosti. Kada im bude najsrećnije biće nam najtužnije.
Napomena:
Cela Metohija je manastirska zemlja. Predstoje nam izbori. Da li će koji od političara, kandidata za predsednika države obećati da će poraditi da se Metohija kao manastirska zemlja vrati Crkvi.
Da se i ostala crkvena i narodna zemlja, oteta od strane srbskih "usrećitelja", vrati vlasnicima.
Manastir Valjevska Gračanica se nalazi uz rečicu Sušicu sa njene leve strane, na oko pola puta od Valjeva prema man. Pustinji. Smatra se da je iz istog vremena kao man. Ćelije i Pustinja, a možda još i starija. Na mestima su bili i temelji islikani. Ima tri reda još ne otkrivenih fresaka.
Još se prepričavaju reči sv. vladike Nikolaja lelićkog i svesrbskog: man. Gračanica je jedan od najsvetijih manastira u severozapadnoj Srbiji.
U njemu se kao dete iscelio od teške glavobolje potonji ep. šabačkovaljevski Jovan i umro u mukama jer je potpisao njeno preseljenje. Man. Gračanica je još za vreme pređašnjeg režima bila stavljena pod zaštitu države.
Dugo vremena se vodi borba da se izvrši kategorizacija, da naučnici izvrše i dodatna istraživanja i da se još bliže odredi vreme i njena važnost i za arheologiju. Manastir je nedavno iz od Vrhovnog suda zaštićen da se ne sme topiti ni seliti, ali se na to niko ne obazire.
Majstori koji su popravljali krov na Gračanici, videli su jedan veliki mač sa balčakom koga nevidljiva ruka nosi prema Gračanici i da došavši do Gračanice staje.
Manastir je velika svetinja radi velikog broja monaha mučenika koji su postradali od Turaka. Mnogi su po okolnim pećinama ugušeni dimom. Ja sam napisao Akatist sv. Gračaničkim Mučenicima.
Ovaj nepromišljeni atak na Gračanicu je verovatno potekao iz laboratorije velijara. Velijar je hteo da topi i Studenicu i Moraču. Pre toga je potopljen man. Jovanje... Mnoge glave je Gospod odsekao radi Gračanica, a mnoge će i odseći.
Još uvek se na man. Gradcu nedaleko od nove crkve, nalazi Krušik-ov stadion. Pedesetih godina vojska je dinamitom porušila zidine manastira koji je čak imao i vodeni opkop. Manastir je bio u obliku Krsta sa zidovima širokim na mestima i do 2 metra. Pominje se u sastavu beogradske mitropolije 1019. god. Kako je po stadionu letela lopta, i štafeta najvećem mrzitelju Srba i pravoslavlja, tako su po Krušiku letele bombe.
Ja nisam siguran da od toga što je prošlo ne budemo gledali reprizu. Zatrovani smo i sa prošlim bombardovanjem da nam je i to dovoljno da tiho izumiremo. I dalje radimo ono što Gospodu nije milo.
I pravo je Gospode, da onaj grad i njegova okolina ponovo proživi teške dane, ako i pored opomene i dalje igra lopte po crkvi i topi jedan od najvećih svetinja svoga kraja.
Po elaboratu stručnjaka instituta Jaroslava Černog branu na toj lokaciji ne treba graditi, jer ako bi epicentar zemljotresa bio blizu brane, brana bi bila srušena i Valjevo potopljeno.
I pravo je Gospode da se bič Tvoj ponovo spusti na pleća valjevaca a i moja, jer nismo ništa uradili da se ne rade dela mila velijaru, ili smo nedovoljno uradili.
Srbija je pripravna za bič Božiji. Lugovi i šume posvećene Brozu i dalje rastu širom Srbije. To je 88 breza i ruža posvećenih Brozu. To su mnogobožački hramovi, ili kako bih ja rekao lokatori za agresorske bombe. Šezdeset osmo pravilo Kartaginskog sabora kaže da se ne grade crkve istinitom Bogu dok se ne porežu lugovi i šume posvećene lažnim bogovima.
sveštenik Marjan Knežević
SRPSKA POKAJNA MOLITVA
Care večni i Gospode nebesa i zemlje, Isuse Hriste Bože naš, milostivo čuj i usliši molitvu nas grešnih i nedostojnih slugu Tvojih. Nas radi, Gospode, Ti si ispio čašu gorčine, od bezakonika na krst prikovan, strašne muke si pretrpeo na krstu, Iskupitelju naš, i krv Svoju prečistu izlio, da nas grehom prokažene očistiš, isceliš, osvetiš i udostojiš carstva Tvoga.No mi se pokazasmo kao lenjive sluge, lenjiva uma i srca i raslabljeni od bezakonja prezresmo preveliku žrtvu Tvoju za nas i okretosmo se od Tebe da potražimo spasenje onima gde spasenja nema; položismo svoju nadu ne u Tebe, koji jedini možeš pomoći i spasti, nego u sebe i u ljude i u varljive stvari i u prolazne sujete sveta ovoga. Zato su nas na krivim putevima našim susrele sve bede i nevolje ovoga sveta. Jer ostavismo Tebe, bogati Izvor vode žive, i pođosmo da tražimo vodu u pustinji. Ostavismo Tebe, Hleb Života, i pođosmo hraniti duše svoje pogubnom i truležnom hranom greha. Ostavismo Tebe, svetlost sveta, i zalutasmo u tamu, u kojoj se ne vidi ni čovek ni Bog. Napustismo Tebe, Koji nas nikad ne napuštaš. Napustismo Tebe, jedinog Čovekoljubca i vernog Prijatelja svih ljudi i odosmo kucati na neprijateljska vrata, tražeći prijatelje među neprijateljima, spasioce među čovekoubicama i pomoćnike kod onih koji odmažu.
Zato se kajemo, Gospode svesilni. Pomozi nam da se još više kajemo. Kajemo se, gledajući u Tebe raspetoga na krstu iz ljubavi prema nama. Kajemo se, gledajući u glavu Tvoju Božansku, uvenčanu trnovim vencem, da bi uvenčao nas vencima neprolazne slave nebeske. Kajemo se, gledajući u otvorene rane na telu Tvom i u krv Tvoju prečistu, izlivenu dragovoljno za očišćenje i isceljenje grehovnih rana naših. Kajemo se i priklanjamo glavu i kolena pred krstom Tvojim, pomozi nam da se još više pokajemo.
Pokajane pomiluj nas, Isuse Sine Božiji, jer samo nas milost Tvoja može spasti. Ne ostavi nas same sebi, jer bez Tebe ne možemo ništa učiniti. Ne otstupi od nas, da ne postanemo plen adskih sila. No brzo nam priteci u pomoć i spasi nas. I daruj nam blagodatnu silu duha Tvoga Svetoga, kao što si darovao svetim apostolima i ugodnicima Tvojim. Da bi se Duhom Tvojim očistili i iscelili, i proslavili i preporodili, te da bi pojedinačno i svenarodno, kao deca svetlosti, mogli, slično angelima, slaviti i hvaliti Tebe, Spasitelja Svoga sa ocem i Duhom Tvojim svetim. Milostivo čuj pokajnički glas naš i usliši nas preko molitava Prečiste Tvoje Matere i svih Tvojih svetih. Amin.
Sv. vladika Nikolaj
Redakcija Bloga
27. jul 2009. u 09:31.
| Stalna veza
Postovani komentatori.,
Molimo vas da dajete vase komentare i licne impresije na post a ne da prenosite tude, kao sto je ovaj zadnji komentar od @Neofit. Trudite se da budete svoji i da svojom glavom razmisljate a ne tudjom.
Takodje, molimo vas da u komentarima ne preterujete sa tudjim i neproverenim tekstovima, koji mogu biti urbana legenda, tekst iz mitomanskog "Treceg oka" ili obicna prelast, misleci na zadnji komentar od @Neofit. Mozete ostaviti link ka tekstu, koga to zanima, ali ne i zatrpavati blog pricama.
Ukoliko imate zelju da budete opsirni, da citirate tudja dela i tekstove, bilo bi uputno da pokrenete sopstveni blog u cemu ce vas Redakcija bloga svakako podrzati. Komentare kao sto je @Neofit vise necemo zeleti da objavljujemo, jer niti su autenticni, niti su licni, niti su pouzdani.
Trudimo se da budemo fer i korektni i prema autorima i prema svim komentatorima, i da postoji velika mera ukusa, mere i verodostojnosti na ovom blogu. Nadam se da nas @Neofit razume.
Neofit
27. jul 2009. u 16:27.
| Stalna veza
Postovani
Tekst je preuzet sa sajta Bratstvo Svetog Nauma, oca Marijana i Zivojina Knezevica, jednog od najpoznatijih sajtova pravoslavnih srba, kako u zemlji tako i u raseijanju. Zbog autenticnosti saljem i link sa koga je tekst preuzet: http://www.bsn.org.rs/index.php?id=vpt/025.
Moram da primetim da imate dosta negativan kriticki stav o ovome sto je objavljeno na sajtu BSN a sami iznosite nesto slicno u svom tekstu prilikom posete manstiru Lelic. Za kraj, jedan od razloga za kanonizaciju Sv.Vladike Nikolaja Velimirovica je bilo jedno pojavljivanje - vidjenje svetog vladike, koje ovde u ovom tekstu nije objavljeno, a sami monasi pomenutog manastiru pricaju tome.
Victor
27. jul 2009. u 18:05.
| Stalna veza
@Neofit ..
Bravo Neofit za drugi komentar. Prvi je stvarno bio pretenciozno copy paste. Drugi je vec konkretan doprinos postu. Cini mi se da niko ovde nema negativan stav, pogotovu ne prema temi, vec nacinu komentarisanja. Bilo bi negativno kada bi neko napadao vladiku Nikolaja za antisemitizam, antievropejstvo, ludizam, feudalizam, na primer, cega ima i sto je subverzija prema njegovom liku i delu.
Redakcija Bloga
27. jul 2009. u 21:25.
| Stalna veza
Nadamo se da se sada razumemo sa komentarima @Neofit
Drugi komentar je ono sto je korisno za sve. Preporuka, naznaka price i link, pa koga zanima site i cela prica, procitace je. Kopirati u komentar citave price je neizbalansirano. Pogotovu sto se ne navede ni izvor, ni autorstvo, ni smisao.
Nismo ni malo negativni ni prema prici ni prema site BSN, za koji do danas nismo ni znali. Jedino bi zeleli da se kroz komentare daju konstruktivni predlozi, licna iskustva i znanja, kako bi oni citaoci koje tema vise interesuje nastavili da je istrazuju.
Na primer, ko zeli vise da sazna o mislima i delima Svetog Vladike Nikolaja Velimirovica moze njegova dela naci na internetu na adresi http://www.svetosavlje.org/biblioteka/vlNikolaj/Vladika_Nikolaj.htm
. . .
Neofit
27. jul 2009. u 23:35.
| Stalna veza
Za kraj, hteo bih da ponovim poruku Sv.Vladike Nikolaja Velimirovica srpskom rodu koju mi ili zaboravljamo ili nismo nikad culi za nju. Daj Boze da se srbi sloze, oboze i umnoze. U ove maloj molitvi najveceg srbina posle Sv.Save, kako ga je nazvao Sv.Justin Celijski, daje nam odgovor na cemu nasu kucu treba da gradimo. Ne na sekularnim vrednostima zapadne civilizacije koja se sve vise i vise udaljava od samog pojma hriscanstva, a da ne govorimo o njegovom praktikovanju i zivljenju. Ta silazna putanja vekovima traje i kao lavina povlaci za sobom i one koje joj se nadju na putu. To nije nas put. Nas put je ka Carstvu Nebeskom, a ono se zadobija podvigom kako kaze sveti apostol Pavle. Put obozenja i povratka Crkvi. Znaci z i v lj e nj e nase spasonosne pravoslavne vere, ne pricanje samo o njoj. Zivljenje, znaci biti deo tog nevidljivog Tela Hristovog koje se zove Crkva a kome je Hristos glava. Bez prisustva na bogosluzenjima i ucesca u molitvama, bez pricesca i ispovesti i uzimanja ucesca u drugima svetim tajnama tesko, odnono, nemoguce je doci do obozenja. Onda se sve ono sto smo mozda culi ili saznali ostaje na nivo sholastickog poimanja, bez unutrasnjeg opita. Cisto umovanje sto nas priblizava opet onom gordom, visokoumnom a na prvom mestu antihriscankom zapadu i paganskom istoku. Stare verujuce zene iz Bosne su znale bez ikakvog kalendara kada sledece godine pada Vaskrs, kada je post, kada mesojedje. To su Boziji darovi koje su verujuce srpske duse, svojim prostim zivotom i cistim srcem vekovima zadobijle. Na name je da budemo dostojni naslednici svojih predaka, jer cemo se prvo sa njima susresti jednog dana kada se bude okoncao ovaj zivot ovde na zemlji. Oni su nam ostavili da cuvamo i sacuvamo najvece blago sto na ovom svetu postoji, nasu pravu veru, pravoslvlje. Ne daj Boze da nas ne prepoznaju.
Tepsijanac
28. jul 2009. u 14:39.
| Stalna veza
Najvise volim kod Svetog Nikolaja dubinu misli o stetnosli nauke i kulture, savremene civilizacije uopste, za nase duhovno spasenje. Genijalno.
Ko misli da ce nauka stvarno pomoci coveku i da ce ga kultura oplemeniti, da je razvoj civilizacije i tehnologija u sluzbi coveka, neko prvo prostudira Svetog Vladiku Nikolaja, pa da onda sagleda u totalitetu, kao sto kazu marxisti totalitarci.
Svaka kuca bi trebala da ima izbor njegovih dela.
Milan
23. decembar 2009. u 13:21.
| Stalna veza
Svaki komentar ovozemaljskih bica je nedostojen Vladičine Svetosti, tako da su hvale i kudi iste. A razum nas malih je put Vladike zbog koih on plače. Pozdrav svim ljudima ma koje vjerere jer je Vladika prvenstveno volijo ljude, koi su ga toliko omalovazavali a On im sve oprostio.