Siroče

4. oktobar 2010. u Kultura | |Nema komentara |

Djordje Otašević

* * *

.

Sve sreć­ne po­ro­di­ce li­če jed­na na dru­gu, a sva­ka ne­sreć­na po­ro­di­ca ne­sreć­na je na svoj na­čin. Je­su ne­sreć­ne, ali su, ipak, po­ro­di­ca. A ja sam si­ro­če. Iz­gu­bljen. Bez na­de.

.

Ma­ma je uvek bri­nu­la o me­ni. Zna­la je ko­ja će deč­ja hra­na po­mo­ći mo­me te­lu da po­ra­ste i oja­ča, ko­je će mle­ko mo­jim ko­sti­ma da­ti čvr­sti­nu. Go­vo­ri­la mi je šta da ob­u­čem, sa­ve­to­va­la me gde da iz­la­zim, s kim da se dru­žim. I šta da či­tam. To – na­ro­či­to.

Po­ja­va no­vih par­ti­ja i bu­re u po­li­tič­kom ži­vo­tu ni­su me zbu­ni­le. Za me­ne su to bi­li ta­la­si­ći u ko­ji­ma sam pli­vao  po­put ri­be. Ma­ma mi je, kao i uvek, ja­sno uka­zi­va­la gde je mo­je me­sto, ko su do­bri a ko lo­ši mom­ci. I ni­ka­da se u to­me ni­je pre­va­ri­la. Sva­ki sam se dan, slu­ša­ju­ći nje­ne ube­dlji­ve re­či, iz­no­va i iz­no­va uve­ra­vao, po ko zna ko­ji put, ko­li­ko je bi­la u pra­vu.

Glas joj je bio ja­san i čist, njen lik sve­tao i iz­ra­ža­jan. Ži­veo sam u naj­bo­ljem od svih sve­to­va, a ma­ma mi je obe­ća­va­la još bo­lji. I ve­ro­vao sam joj. Ko ne bi! A ne­sre­ća je vre­ba­la, u po­ta­ji, šću­ću­re­na, sprem­na da moj svet sva­ri u svom ne­za­si­tom sto­ma­ku.

Ma­ma je uble­de­la, a po li­cu su joj se po­ja­vi­le be­le pe­ge. Hi­lja­de i hi­lja­de be­lih pe­ga. Njen glas po­sta­jao je sve ti­ši, ne­ja­san, is­pre­ki­dan. Sve dok se ni­je pot­pu­no iz­gu­bio. Uga­sio se za­jed­no sa nje­nim to­plim li­kom.

Le­kar je otvo­rio po­klo­pac na ma­mi­nim le­đi­ma, pre­gle­dao ka­tod­nu cev, pre­kon­tro­li­sao bi­rač ka­na­la. Obo­re­nog po­gle­da sta­vio mi je ru­ku na ra­me. Ni­šta ni­je mo­rao da ka­že.

Oša­mu­ćen, u kuć­nim pa­pu­ča­ma, iza­šao sam na uli­cu. Za­ko­ra­čio u ne­ki nov, ne­po­znat svet. Mog me­sta u nje­mu nig­de ni­je bi­lo. Do­bri mom­ci sta­pa­li su se sa lo­ši­ma, pre­pli­ta­li ru­ke i no­ge, me­nja­li gla­ve. A to ne mo­že bi­ti. Znam da me ma­ma ni­ka­da ni­je sla­ga­la. Cr­na i be­la bo­ja ras­tva­ra­le su se u žu­toj, pla­voj, ze­le­noj... Zar u tom ha­o­su nor­ma­lan čo­vek mo­že da ži­vi?!

Kad bi sa­mo ma­ma bi­la ov­de, da mi sve raz­ja­sni, da mi vra­ti iz­gu­blje­ni svet, da po­no­vo bu­de­mo po­ro­di­ca. Ma­kar i ne­sreć­na. Na svoj na­čin.

. . .


Tagovi: , , , , , , , ,

 
 

Ostavite komentar

 
 
 

Pravila za komentare: Budite pristojni u komentarisanju i raspravi. Ne ostavljajte više od 2 linka u komentaru. Pre slanja komentara unesite Security Code.