Privuci pažnju po svaku cenu!

Robert Grin

* * *

Povedite računa o tome, da se nikada ne utopite u gomilu i budete nezapaženi. Izdignite se.

Budite po svaku cenu upadljivi. Privucite pažnju na sebe tako što ćete biti veći, interesantniji i tajnovitiji od mase.

5-o pravilo moći*: Privuci pažnju po svaku cenu

.

Deo i za senzacije i skandale

Privuci pažnju na sebe kreirajući nezaboravni, gotovo kontroverzni imidž. Napravi neki  skandal. Uradi bilo šta da bi izgledao veći od života i sjajniji od onih oko tebe.  Ne pravi razliku između pažnje  – različitost bilo koje vrste će ti doneti moć. Bolje je biti osporavan i napadan nego ignorisan.

.

Poštovanje pravila:

.

P.T. Barnum, američki šoumen iz XIX veka, počeo je svoju karijeru kao pomoćnik vlasnika cirkusa, Aarona Turnera.  1836. godine ovaj cirkus se zaustavio u Annapolisu, Merilendu, zbog niza predstava. Ujutru na dan otvaranja, po gazdinom naređenju mladi Barnum se prošetao gradom, noseći crno novo odelo. Ljudi su počeli da ga prate. Neko je povikao iz gomile da je on Efram K. Avery,  oslobođen od optužbe za ubistvo, ali za koga su mnogi Amerikanci verovali da je kriv. Ljuta gomila je iscepala Barnumu odelo i bila spremna da ga linčuje. Posle očajničkih apela, Barnum ih je konačno ubedio da ga prate do cirkusa, gde je potvrdio svoj identitet.

Kada je bio tamo, stari Tarner je potvrdio da je sve to bila šala – on sam je proturio vest da je Barnum kao Avery. Gomila se razišla, ali Barnum, koji umalo nije bio ubijen, nije bio oduševljen. Želeo je da zna šta je isprovociralo gazdu da odigra takav trik. “Dragi Barnume’‘, odgovorio je Tarner, “ sve je to za naše dobro. Upamti, sve što nama treba da obezbedimo uspeh jeste – nesvakidašnjost“. I zaista, svi u gradu su govorili o toj šali i cirkus je bio pun kako te noći, tako i svake noći tokom boravka u Anapolisu. Barnum je naučio lekciju koju nikada neće zaboraviti.

Barnumov prvi veliki sopstveni biznis je bio Američki muzej – kolekcija neobičnih stvari, lociran u Njujorku. Jednog dana čovek koji je prosio je prišao Barnumu na ulici. Umesto da mu da novac, Barnum je odlučio da ga zaposli. Poveo ga je u muzej, dao mu je 5 cigli i rekao da napravi par krugova oko nekoliko blokova. Na određenim tačkama on je spuštao ciglu na trotoar, uvek držeći jednu u ruci. Na povratku bi on zamenio svaku ciglu sa ulice onom što je držao u ruci. U međuvremenu je bio veoma ozbiljan i nije odgovarao na pitanja. Kada se vratio u muzej, trebalo je da uđe, prošeta u njemu i zatim da izađe kroz zadnja vrata i napravi isti krug sa ciglama ponovo.

Tokom njegove prve šetnje ulicama, nekoliko stotina ljudi je gledalo njegove misteriozne pokrete. Do njegovog četvrtog kruga, posmatrači su bili oko njega, debatujući šta on to radi.  Svaki put kada je ulazio u muzej, bio je praćen ljudima koji su usput kupovali karte da ne bi prekinuli da ga gledaju. Mnogi od njih su bili privučeni muzejskim kolekcijama i ostajali unutra. Na kraju prvog dana, čovek sa ciglama je privukao preko hiljada ljudi u muzej. Nekoliko dana kasnije policija je naredila da prekine svoje šetnje – gomile ljudi su blokirale saobraćaj. Prestalo je postavljanje cigli, ali hiljade Njujorčana je ušlo u muzej i mnogi od njih su postali poklonici Barnuma.

Barnum je predstavio orkestar ispod velikog banera na ulici preko puta muzeja proklamujući – Besplatna muzika za milione.  Kakva plemenitost, mislili bi Njujorčani, i hrlili bi na besplatne koncerte. Ali Barnum je unajmio najgore muzičare koje je mogao naći i uskoro pošto je orkestar počeo da svira, ljudi bi žurili da kupe karte za muzej i da pobegnu od nesnosne buke orkestra.

Jedna od prvih Barnumovih atrakcija bila je Džojs Heth, žena koja je tvrdila da ima 161 godinu. Barnum je na sva usta tvrdio da je bila rob i bolničarka Džordža Washingtona. Posle nekoliko meseci gužva je počela da se smanjuje, te je Barnum poslao anonimno pismo novinama, tvrdeći da je Heth – prevara. “Džojs Heth“ pisao je on“ nije ljudsko biće, već mašina, načinjena od kostiju kitova, indijske gume i mnogo opruga“.

Oni koji nisu videli Džojs Heth odmah su postali radoznali, a oni koji su je videli platili su da je ponovo vide, da bi saznali da li se radi o traču da je ona robot.

1842. godine Barunum je kupio skelet, navodno od sirene. Ova stvar je ličila na majmuna sa telom ribe, ali glava i telo su bili perfektno spojeni  – istinsko čudo. Posle istraživanja Barnum je otkrio da je on stručno napravljen u Japanu, gde je ta prevara izazvala veliku buru.

On je plasirao članke u novinama širom zemlje tvrdeći da je uhvatio sirenu na Fidži ostrvima. Takođe je poslao novinama drvoreze koji prikazuju sirenu. Kada je pokazao uzorak u muzeju, nacionalna debata je počela o postojanju ovih mitskih bića. Nekoliko meseci pre njegove kampanje, niko se nije bavio ili čuo o sirenama, sada su svi govorili o njima i svađali se da li su stvarne. Gomile su se skupljale u rekordnim brojevima da vide Fidži sirenu i da čuju debate o ovoj temi.

Nekoliko godina kasnije, Barnum je krstario Evropom sa generalom Tomom Palčićem, petogodišnjim patuljkom iz Konektikata, za koga je Barnum tvrdio da je jedanaestogodišnji engleski dečak i koga je naučio mnogim  zapanjujućim veštinama. Tokom te ture Barnumovo ime je privuklo takvu pažnju da je Kraljica Viktorija, simbol trezvenosti, zahtevala privatnu posetu njegovog talentovanog patuljka Bakingemskoj palati. Engleska štampa se možda smejala Barnumu, ali Viktoriju je kraljevski zabavljao i poštovala ga je.

.

Tumačenje

.

Barnum je razumeo fundamentalnu istinu o privlačenju pažnje: kada ljudi jednom zaustave pogled na tebi, ti imaš poseban legitimitet. Za Barnuma, kreiranje interesa, značilo je skupljanje gomile, on je kasnije pisao : “ Svaka gomila je značila novac“.

I gomila teži da reaguje jedinstveno.  Ako je jedna osoba stala da pogleda čudaka koji je postavljao cigle na ulici, ostali su radili isto. Oni su se skupljali poput zečeva. Tada, dobivši nežan impuls, ulazili bi u muzej da pogledaju šou. Da bi kreirao gužvu moraš da imaš nešto različito i čudno. Bilo kakva radoznalost  će poslužiti svrsi da se privuče gomila ljudi. A kada jednom imaš njihovu pažnju, nikada neće otići. Barnum je bezobzirno privlačio pažnju publike, znajući kakvu će vrednost dobiti.

Na početku svog uspona prema vrhu, potroši svu svoju energiju na privlačenje pažnje.  Najvažnije: kvalitet pažnje je irelevantan. Bez obzira kako loše njegovi nastupi bili ocenjeni ili kako su  neki napadali njegove prevare, Barnum se nikada nije žalio. Ako bi novinski kritičari njega zaista loše ocenili, on bi ih sve pozvao na otvaranje i dao im najbolja mesta. Čak bi i sam anonimno slao napade na sopstveni rad, samo da bi zadržao svoje ime u novinama. Za Barumov uspeh pažnja – bilo pozitivna ili negativna, je bila glavni sastojak njegovog uspeha. Najgora sudbina na svetu koja može pratiti čoveka koji žudi za slavom i moći jeste da bude  ignorisan.

Ako plemić bude povezan sa javnim spektaklom kao što je šala… on treba da obezbedi da konj koga on ima bude lepo istimaren, da on bude lepo obučen, sa odgovarajućim parolama i ingenioznim spravama da privuče poglede posmatrača u svom pravcu tako sigurno kao što magnet privlači gvožđe.

Baldassare Castiglione, 1478- 1529

. .

Ključevi moći

.

Sjajniji imidž od drugih oko tebe je veština sa kojom se niko nije rodio. Ako želiš da uspeš moraš da naučiš da privučeš pažnju:’’tako sigurno kao magnet gvožđe’’. Na početku karijere, moraš da prikačiš svoje ime kvalitetu, imidžu koji te razlikuje od ostalih ljudi. Ovaj imidž može biti poput karakteristike kao što je stil oblačenja ili originalno ponašanje koje zabavlja ljude i tera ih da govore o tome. Jednom kada je imidž učvršćen, radi na brendu – pronađi mesto na nebu za svoju zvezdu.

Česta je greška uverenje da imidž ne bi smeo da bude kontroverzan, i da je ono što se napada uvek loše za napadnutog. To je daleko od istine. Ne smeš praviti razliku između različitih vrsti pažnje. Na kraju, svaka vrsta publiciteta će raditi u tvoju korist. Barnum je odobravao lične napade i nije osećao potrebu da se brani. On je namerno raspravljao o neiskrenosti i negativnom imidžu.

Dvor Luja XIV je bio pun talentovanih pisaca, umetnika, lepotica, muškaraca i žena savršenih osobina, ali ni o jednom se nije pričalo toliko kao o vojvodi od Lozana. Vojvoda je bio nizak, gotovo patuljast i poznat po agresivnom ponašanju – spavao je sa kraljevim ljubavnicama i otvoreno napadao ne samo dvorane nego i kralja lično. Luj, je međutim, bio toliko šarmiran vojvodinom ekscentričnošću da nije mogao podneti njegovo odsustvo sa dvora. Jednostavno: čudnovatost vojvodinom karaktera je privlačila pažnju.  Jednom kada bi ga ljudi videli, želeli bi njega bezuslovno.

Društvo vapi za figurama većim od života, ljudima koji stoje iznad opšte osrednjosti. Nikad se ne plaši pokazivanja kvaliteta koji te odvajaju i privlače pažnju ka tebi.  Napravi kontroverzu, pa čak i skandal. Bolje je biti napadan, nego ignorisan. Sve profesije poštuju ovo pravilo i svi ljudi od profesije moraju imati malo ‘’showmenstva’’.

Edison je izvodio vizuelno privlačne eksperimente da bi prikazao svoja otkrića u vezi elektriciteta. Govorio bi o budućim izumima koji su se činili fantastični tada – roboti, mašine koje mogu fotografisati misao – i nije imao nameru da troši svoju energiju na to, jedino da natera javnost da priča o njemu.  Učinio je sve da bude siguran da je privukao veću pažnju nego njegov veliki rival Nikola Tesla, koji je možda bio briljantniji od njega, ali čije ime nije bilo tako poznato.  1915. godine govorilo se da će Edison i Tesla zajedno dobiti Nobelovu nagradu za fiziku. Nagrada je na kraju data paru engleskih fizičara; tek kasnije se otkrilo da je komitet za dodelu nagrade u stvari pregovarao sa Edisonom, koji je odlučno odbio da je podeli sa Teslom. Do tog vremena, njegova slava je bila sigurnija od Tesline i mislio je da je bolje da odbije tu veliku počast, nego da njegov rival dobije pažnju deleći nagradu.

Ako se nađeš u poziciji koja nudi malo mogućnosti za tebe da privučeš pažnju, efikasan trik jeste da napadneš najpoznatiju, najmoćniju osobu koju možeš naći. Kada je Pjetro Aretino, mladi rimski sluga u XVI veku, želeo da dobije pažnju kao pisac stihova, odlučio je da štampa niz satiričnih pesama ismevajući papu i njegovu ljubav prema slonovima. Taj napad je stavio Aretina odmah u središte javnosti. Uvredljiv napad na moćnu osobu bi imao sličan efekat. Upamti, međutim, da takvu taktiku koristiš pažljivo pošto si privukao pažnju javnosti, kada taj čin može postati opasan.

Kada se nađeš u  centru pažnje, moraš konstantno da je obnavljaš adaptirajući i menjajući tvoje metode privlačenja pažnje. Ako to ne radiš, javnost će se umoriti, uzimaćete za gotovo i pomeriće se ka drugoj zvezdi. Ova igra zahteva konstantu kreativnost. Pablo Pikaso nikada nije dozvolio sebi da izbledi; ako bi njegovo ime postalo previše vezivano za određeni stil, namerno bi uznemirio javnost sa novom serijom slika koje su bile izvan svih očekivanja. Bolje kreirati nešto ružno i uznemiravajuće, verovao je, nego dozvoliti publici da navikne na njegov rad. Ako im pokažeš ko kontroliše sve igrajući protiv njihovih očekivanja, dobijaš poštovanje i povećavaš njihovu pažnju.

. . .

* Šesto pravilo moći iz knjige Roberta Grina „48 rules of power“