Dubravka Milošević

* * *

“… Принцип колажа је централни принцип читаве уметности двадесетог века.“

Доналд Бартхелм (1931-1989)


Колаж је сликарска техника исецања и лепљења различитих материјала (папира, платна, дрвета…), њихово комбиновање у нову целину, тј. уметничко дело. Потиче од француске речи Coller што значи „лепак”. Овај термин су сковали Жорж Брак и Пабло Пикасо почетком 20. века, када је колаж постао препознатљив део модерне уметности.

Технике колажа су први пут коришћене у време проналаска папира у Кини, око 200. г. пне. Касније, у 10. веку, јапански калиграфи су примењивали колажно лепљење папира, на којима су исписивали текстове својих песама. Колажно-асамблажне технике су се појавиле у средњовековној Европи током 13, и касније у 15. и 16. веку, уметањем златних листова, и других племенитих метала, драгоценог камења у религијске слике и иконе катедрала, као и на грбове. У 19. веку колажну технику су најчешће користили хобисти, али колаж као уметничка техника се први пут појављује у 20. веку.

То је уметнички концепт повезан са почецима модернизма и подразумева много више од идеје простог лепљења материјала. Колаж је својеврсно додавање перспективе слици. Штавише, исецкани делови новина уводе сасвим ново екстерно значење, позивајући на однос према актуелним догађајима што драматично обогаћује уметнички садржај. Најважнији уметнички правци који се користе колажем су: кубизам, дадаизам, надреализам, поп арт, флуксус.

Колаж направљен од фотографија и њених делова зове се фотомонтажа. Свеприсутнији са развојем штампе и модерних медија, има и широку примењену функцију. Најновији вид колажа је тзв. дигитални, створен помоћу рачунарских алата, одређених софтвера.

У форми колажа остварена су значајна дела у архитектури, музици и литератури 20. века. Он је свеприсутнији како у дизајну свакодевице, у новинама, рекламама, огласима, филмовима, тв програмима, уметности микс-медија, тако и у начину размишљања модерног доба.

Још пре чувених српских сликара који су у свом опусу имали и колаже као што су: Иван Табаковић, Пеђа Милосављевић, Мића Поповић, Владимир Величковић и др., српски надреалисти су у њему пронашли свој главни простор визуелног изражавања.

Колаже Марка Ристића, Вана Бора, Душана Матића, Радојице Живановића Ноа треба разумети као специфичне језичке структуре. У њима се инсистира на конфузији у опажању. Изворни контекст репродукције је одбачен као небитан.

Верујући да моји радови представљају ново надреалистичко тумачење света, мислим да их треба првенствено читати. Ако је у својој суштини, колаж избор (материјала, перспектива, сенки, боја, изгубљених предмета и лица, тајних пролаза, путева, врата, соба), онда је то избор нове реалности. Али он није унапред смишљен, већ је истраживање. Лепота неочекиваности која на крају обрадује, јесте чар и магија колажа. Колаж је чиста слобода.

Дубравка Милошевић (1968) студирала је на Филолошком факултету и на ФДУ у Београду.

Бави се колажом од 2005. год. Учествовала је на десетак колективних изложби у земљи и иностранству. Добила је 1. награду на Међународној изложби колажа у Београду 2007. године. Приредила је једну самосталну изложбу колажа 2010. у галерији Боем у Старчеву.

Аутор је неколико драмских текстова реализованих на Радио Београду. Објављивала је кратке приче, песме и преводе у књижевној периодици.

Живи и ради у Београду.

. . .