Aleksa Šantić

 

Ostajte ovde

Nostalgična pesma Ostajte ovde puna rodoljubivog ponosa i čežnje za suncem rodnog neba i Aleksa Šantić

.

„Blago onome ko suza ima, u toga srce umrlo nije“ reči su čuvenog pesnika i rodoljuba Alekse Šantića (1868 – 1924), koji je ovim rečima opisao sopstvenu ljudsku i umetničku suštinu.

Svojom snažnom i emotivnom poezijom ostavio je neizbrisiv trag u srpskoj književnosti. Strastan, inspirativan i setan, Aleksa Šantić je ostavio neke od naših najpoznatijih pesama. Pomenućemo rodoljubivu Ostajte ovde kao i setnu ljubavnu pesmu Emina koja je postala čuvena bosanska pesma sevdalinka, već pomenuta i predstavljena na ovom blogu.

Aleksa Šantić je najpoznatiji mostarac, gradjanin lepog grada na Neretvi, grada poznatog po svom starom mostu, Šantiću i mostarskim kišama. I kako je Mostar uvek bio zajednica tri konfesije, vere i naroda, tako je i Šantić bogatstvo sve tri nacije koje tamo žive. Iako je društveno politički bio vrlo aktivan kao pravoslavni Srbin, to nije smetalo bosancima i hrvatima da ga cene, svojataju i da ga se sećaju kao velikog umetnika i pesnika, čija je lepa reč nadvisila dnevne i čaršijske podele.

Ostajte ovde je patritoska pesma puna naboja i nacionalnog zanosa kojom su nebrojeni iseljenici ispraćani i koje su se mnogi naši ljudi u tudjini setili, kada ih nostalgija za starim domom i krajem uznemiri.

Tužna, ponosna i uzvišena, Ostajte ovde je beleg pesma mnogih generacija naših ljudi koji su u potrazi za boljim životom napustili zemlju i potražili utočište pod suncem tudjeg neba.

 

 

Ostajte ovde

 

Ostajte ovdje! … Sunce tuđeg neba
Neće vas grijat’ ko što ovo grije;
Grki su tamo zalogaji hljeba
Gdje svoga nema i gdje brata nije.

Od svoje majke ko će naći bolju?!
A majka vaša zemlja vam je ova;
Bacite pogled po kršu i polju,
Svuda su groblja vaših pradjedova.

Za ovu zemlju oni bjehu divi,
Uzori svijetli, što je branit znaše,
U ovoj zemlji ostanite i vi,
I za nju dajte vrelo krvi vaše.

Ko pusta grana, kad jesenja krila
Trgnu joj lisje i pokose ledom,
Bez vas bi majka domovina bila;
A majka plače za svojijem čedom.

Ne dajte suzi da joj s oka leti,
Vrat’te se njojzi u naručja sveta;
Živite zato da možete mrijeti
Na njenom polju gdje vas slava sreta!

Ovde vas svako poznaje i voli,
A tamo niko poznati vas neće;
Bolji su svoji krševi i goli
No cvijetna polja kud se tuđin kreće.

Ovdje vam svako bratski ruku steže –
U tuđem svijetu za vas pelin cvjeta;
Za ove krše sve vas, sve vas veže:
Ime i jezik, bratstvo, i krv sveta.

Ostajte ovdje! … Sunce tuđeg neba
Neće vas grijat ko što ovo grije, –
Grki su tamo zalogaji hljeba
Gdje svoga nema i gdje brata nije …

. . .