Nikola Giljen i Jelena Mandić

 

Baron Nikola Jurišić (1490‐1545) ‐ Čovek koji je pobedio Sulejmana Veličanstvenog

 

Dvadesetih i tridesetih godina 16. veka Evropa je živela u strahu od turskog sultana Sulejmana I Veličanstvenog. Pred Sulejmanovim vojskama padale su zidine Beograda, Šapca, Karlovca, Rodosa, Knina, Petrovaradina, Budima. Turci su svog sultana već zvali „Gospodarem svog veka“, a Beč je drhtao na sam pomen njegovog imena. Međutim, Beč će zauvek ostati Sulejmanov nedosanjani san. Na tom putu sultanovu vojsku zaustavio je i pobedio baron Nikola Jurišić, komandant 270 puta slabije vojske.

.

Vrhovni kapetan i carski savetnik

Nikola (Mikula, Mikulica) Jurišić (na mađarskom Mikloš Jurišić) rodio se oko 1490. godine u plemićkoj porodici u Senju. O njegovoj mladosti ne zna se gotovo ništa. Od 1522. godine spominje se kao zapovednik u vojsci habzburškog velikog vojvode Ferdinanda. Od 1524. pominje se kao član Gornjeg doma austrijskog parlamenta. Kada su Turci u čuvenoj Mohačkoj bici 28. avgusta 1526. godine za samo sat i po do nogu potukli i bukvalno iskasapili ugarsku vojsku, Nikola Jurišić se istakao junačkom borbom , što mu je podiglo ugled kod austrijskog nadvojvode Ferdinanda.

Austrijski nadvojvoda Ferdinand I, bio je pretendent na Češki, ali i Ugarsko‐Hrvatski presto, kao i na presto Rimsko‐Nemačkih careva. Posle pogibije ugarskog kralja Ludviga II Jagelovića i propasti Ugarske u Mohačkoj bici Ferdinanda je deo mađarskog plemstva izabrao za kralja Ugarske, jer mu je kruna pripadala zahvaljujući braku sa Anom Jagelović, sestrom Ludviga II (i direktnim potomkom Stefana Nemanje ‐ dvanaesto koleno). Desetak dana pre nego što je postao ugarski kralj Ferdinand je kapetana Nikolu Jurišića imenovao za svog savetnika i izaslanika za Hrvatsku, kao i za Vrhovnog kapetana habzburških trupa u Hrvatskoj za odbranu od Osmanlija.

Posle Mohačke bitke hrvatski plemići trebali su da odluče o daljoj sudbini Hrvatske, koja se do tada nalazila u sastavu Ugarske. Na Saboru u Cetinu, u blizini današnjeg Cetingrada u Hrvatskoj, održanom u decembru 1526. godine, interese Ferdinanda I zastupao je Nikola Jurišić. On je, obećavši im u Ferdinandovo ime očuvanje privilegija i nastavak pomoći u borbi protiv turskih upada, uspeo da nagovori većinu hrvatskih plemića da 1. januara 1527. za novog hrvatskog kralja izaberu nadvojvodu Ferdinanda, a ne ugarskog protivkralja Jovana Zapolju ili nekoga među sobom i tako steknu nezavisnost.

Godinu dana kasnije Ferdinand je Jurišića postavio i za kapetana Rijeke.

.

Misija u Carigradu

Od 1526. do 1530. godine besneo je rat između Austrije i Osmanske imperije. Turci su u tom ratu često prodirali u Hrvatsku, Slavoniju i Ugarsku. Ferdinand se trudio da povrati Ugarsku pod svoju kontrolu, ali mu se u tome suprotstavljao protivkandidat Jovan Zapolja. Zapolju je u borbi za Ugarsku i Hrvatsku krunu podržao deo ugarskog i hrvatskog plemstva, ali i sam sultan Sulejman čiju je vrhovnu vlast Zapolja priznavao.

U oktobru 1529. godine Sulejman je opsedao Beč sa oko 120.000 vojnika. Grad je nedeljama srčano branilo 22.000 vojnika. Posle četiri neuspela juriša, janičari su odbili poslušnost sultanu i Turci su morali da podignu opsadu i vrate se u Carigrad. Branioci Beča su imali oko 1.500 poginulih (oko 7 %), a Osmanlije oko 30.000 (25 % ljudstva). Očevici bitke zapisali su da je „polje ispod Bečkih zidina bilo gusto pokriveno turskim leševima, a da su se turski čadori tako sablasno beleli u mraku, kao stenje u moru mrtvih ljudi“.

Ogromna osmanlijska vojska se čitava dva meseca povlačila ka Bosforu. Usput su je povremeno napadali, ali bez većeg uspeha. Osmanlije su palile sve na šta su naišle, a odoleli su im samo dobro utvrđeni gradovi. Zarobljene hrišćane su žive palili, sekli im glave i nabijali ih na kolac. Preko 10.000 hrišćana odvedeno je u ropstvo. Onovremeni izvori ovako su zabeležili zverstva Osmanlija besnih zbog neuspele opsade: „Decu su kao kasapi čerečili, ženama su sekli dojke, a devojke silovali a potom klali“. Podivljale janičare je sam sultan, plašeći se pobune, morao da umiri bakšišom od po 20 dukata. Bio je to novac daleko veći nego što bi bilo koji od njih mogao da opljačka u Beču, da su ga kojim slučajem zauzeli.

Ipak, dugogodišnji sukobi sa Turcima i Zapoljom primorali su Ferdinanda da zatraži primirije sa Sulejmanom. U Carigrad je poslana diplomatska misija od 26 članova, na čijem čelu se nalazio Nikola Jurišić. Posle skoro 5 meseci putovanja ta je misija stigla u Istambul u oktobru 1530.

Izvori beleže da su Ferdinandovi poslanici u Carigradu lepo primljeni. Dva puta su bili na audijenciji kod velikog vezira Ibrahim paše, a potom dva puta kod sultana Sulejmana I. Zabeleženo je i da je u njihovu čast u Topkapi palati priređen svečani ručak sa 19 različitih jela, poslužen na srebrnim stolovima. Sulejman je poslanike i bogato darivao poklonima.

Zadatak ove diplomatske misije bio je da Sulejmanu predloži primirije i da u Ferdinandovo ime zatraži da mu Osmanlije ustupe čitavu Ugarsku. Jurišić, koji je za tu priliku dobio velika ovlašćenja od Ferdinanda, trebalo je da sultanu, u zamenu za Ugarsku ponudi godišnji danak od 20.000 dukata, s tim da shodno razvoju situacije tu sumu može povećavati i do 100.000 dukata.

Na pregovorima se odjednom pojavio problem sporazumevanja. Ferdinand je od svojih poslanika izričito tražio da predloge iznose na nemačkom jeziku, pa da ih potom prevode na latinski. Međutim, u tom trenutku, niko na Sulejmanovom dvoru nije govorio ni latinski, a kamoli nemački jezik. Hrvatska istoriografija, koja svojata Nikolu Jurišića kao „velikog hrvatskog heroja”, i pored mnogobrojnih indicija da je bio srpskog porekla, ističe da su se on i Sulejman tada „lako sporazuimeli na hrvatskom jeziku”. Poznato je da se u to vreme u Topkapiju govorilo turskim, grčkim i srpskim jezikom, a ostalo je zabeleženo da je sam Sulejman pored turskog govorio još samo srpski jezik.

Sulejman je prihvatio primirije, ali pod uslovom da Ferdinand njemu, odnosno Zapolji vrati sve delove Ugarske, Slavonije i Hrvatske koje kontroliše: „Ugarska je moja jer sam je mačem osvojio. Meni se Jovan Zapolja poklonio i prvi zamolio za Ugarsku, pa sam mu je i dao. Ko dira u Zapolju taj me vređa, jer je Zapolja moj sluga”, bio je odgovor sultana Sulejmana. Saznavši za to Ferdinand je zauzeo na prepad polovinu Ugarske i opseo Zapolju u Budimu. Zbog toga su Jurišić i ostali poslanici bili prisilno zadržani u Stambolu još nekoliko nedelja, kao neka vrsta talaca. U februaru 1531, delegacija se vratila iz Carigrada u Hrvatsku i odatle odposlala Ferdinandu Sulejmanovo pismo.

Već tada je bilo svima sasvim jasno da će se rat nastaviti i da će uskoro uslediti još jedan Sulejmanov pohod na Beč. Čitave 1531. godine utvrđivani su gradovi po Ugarskoj, Slavoniji, Dalmaciji i Hrvatskoj, svuda gde se pretpostavljalo da Sulejmanova vojska može proći na svom putu ka Beču. Tada još uvek niko nije ni sanjao da će staru Vijenu odbraniti upravo kapetan Jurišić.

.

Kesečki heroj

Jurišić je besprekorno obavio svoju diplomatsku misiju u Carigradu, ali zbog Ferdinandove nepopustljivosti primirije je propalo. Dve godine kasnije Sulejman Veličanstveni sa vojskom od 140 do 200.000 vojnika kreće iz Stambola put Beča. Izvori beleže da se Ferdinand, još uvek nespreman na borbu, tada „ljuto preplašio”. On u junu 1532. godine šalje poslanstvo Sulejmanu u Niš. Ti poslanici pokušavaju da odgovore sultana od pohoda na Beč, pozivajući se na mir koji su Ferdinand i Sulejmanov vazal Zapolja u međuvremenu sklopili. Sulejman ih je tom prilikom lukavo ubeđivao da nije krenuo na Beč, već na svog starog neprijatelja španskog kralja i Rimsko‐Nemačkog cara Karla I (tj. Karla V). Sve sumnje u to protiv koga će Sulejman ratovati nestale su pet dana kasnije kada je sultan iz Beograda Dunavom ka Beču otpravio 120 do 300 topova i opsadne sprave. Početkom avgusta 1532. prethodnice Sulejmanove vojske pod komandom velikog vezira Ibrahim paše stigle su do pograničnog gradića Kesega (mađ. Kőszeg, nem. Güns, hrv. Kiseg), na granici Ugarske i Austrije, na oko 100 km od Beča.

Ovaj mali i slabo utvrđeni grad poznat je još od 9. veka pod latinskim imenom Castellum Guntionis. U to vreme je Kesegom već godinu dana upravljao kapetan Nikola Jurišić. U trenutku kada su se Turci približavali Kesegu Jurišić se upravo spremao da sa svojom pratnjom od 28 lako i 10 teško oklopljenih konjanika napusti grad i uputi se ka Beču nebi li se priključio braniocima koji su se ubrzano okupljali i pripremali za odbranu grada.

Kada je kapetan sa pratnjom izjahao iz Kesega ispred grada je zatekao veliki broj prestravljenih građana koji su se ka Kesegu uputili bežeći od nadolazećih Osmanlija. Meću njima je bio najveći broj tzv. Gradišćanskih Hrvata, koji su prethodnih godina izbegli u Ugarsku i Austriju iz onih krajeva Hrvatske i Slavonije koje su Turci opustošili. Narod, koji je još uvek dobro pamtio strahote osmanlijskih pohoda, preklinjao je svog kapetana da ih primi u grad i da ih ne ostavlja na milost i nemilost turskim jataganima. Iako je prethodno sazna da Turci neće kretati na Beč pre nego što osvoje Keseg, Jurišić se sažalio na te ljude i odlučio je da preduzme hrabar ali gotovo samoubilački poduhvat ‐ da ostane u Kesegu i da brani grad.

Kapetan Nikola je među stanovnicima Kesega i okolnih mesta odabrao oko 700 muškaraca, ali i žena sposobnih da učestvuju u odbrani grada i naoružao ih oružjem kojim je grad raspolagao. Za sopstveni novac, oko 390 forinti koliko je imao kod sebe, kupio je barut. Kada su sve turske trupe pristigle do Kesega odnos snaga bio je 200 do 270 prema jedan u korist osmanlija. Turci su bili ubeđeni da će Keseg biti lak plen, a branioci grada su bili svesni da se ničem dobrom nadati ne mogu. Jurišić je u Beč po glasniku poslao pismo Ferdinandu: „Usuđujem se ovaj slab grad braniti od silnoga neprijatelja. Ne nadam se, naime, da bih mogao spasiti Keseg. Želim samo da tu na neko vreme zadržim Turke, kako bi se hrišćanski vladari mogli bolje pripremiti“.

Dok su branioci Kesega na brzinu ojačavali utvrđenje Ibrahim paša je Jurišiću poslao glasnike sa ponudom da za novac otkupe od njega grad. Kapetan Jurišić je bez razmišljanja odbio ponudu, a kada su mu glasnici potom preneli Ibrahim pašine pretnje, on ostaje odlučan da brani grad.

Ibrahimu još uvek nisu bile pristigle opsadne sprave, pa je rešio da artiljerijom bombarduje grad i zauzme ga jurišom. Artiljerijska paljba po Kesegu započela je 6. ili 7. avgusta i trajala je tri dana bez prekida. Turci su bombardovanjem uspeli da razvale neke delove spoljašnjih zidina. Potom su pokušali da se na juriš probiju unutar grada, ali su odlučno odbijeni uz znatne gubitke: „Branitelji pokazaše toliki otpor da su se Turci vratili krvavih glava“.

Kasnije, kada je i sam sultan Sulejman pristigao pod zidine Kesega, bio je jako ljut na Ibrahima (inače svog prijatelja iz mladosti) što je dozvolio da „šaka branioca Kesega zadržava toliku osmansku vojsku na putu za Beč“. I sam Ibrahim bio je besan na svoje vojnike što ne uspevaju da iskoriste brojčanu nadmoć i zauzmu tvrđavu.

U narednih dvadesetak dana Turci su nastavili žestoko bombardovanje Kesega i još 11 puta su pokušali da u simultanim jurišima na više razvalina na zidinama osvoje grad. Branioci su svaki put uspevali da velikom veštinom i srčanošću, činilo se poslednjim atomima snage, odbiju osmanske napade. Da bi smanjio efikasnost turske artiljerije Jurišić je naredio da se na severnom delu zidina podigne improvizovani branik od greda i druge drvene građe, koji je od tada uspešno štitio branioce barem sa te strane. Velike gubitke braniocima nanosila je i puščana vatra, od koje je, kako je zabeleženo, poginulo mnogo žena na ulicama Kesega. Da bi povećali preciznost svojih strelaca Turci su ispred grada podigli nasipe od drveta, ali je njihov višednevni trud oko toga propao pošto se Jurišić sa svojim ljudima probio do tih nasipa i zapalio ih.

Za branioce je naročito bio težak 28. avgust 1532. godine kada su Turci preduzeli svoj dvanaesti juriš na Keseg. Tada su uspeli da kroz dve velike razvaline prodru u srce grada. Kada su već uspeli da okače četiri svoje zastave na zidine grada, već desetkovana odbrana Kesega je uz nadljudske napore ponovo uspela da ih potisne van zidina.

U to vreme Ferdinand I je u Beču već bio sakupio oko 120.000 vojnika (90.000 pešaka i 30.000 konjanika), među kojima i oko 40.000 prekaljenih stranih najamnika iz Španije, Nemačke, Holandije i Italije. Međutim Ferdinand nije želeo da oslabi odbranu Beča i pošalje deo trupa da pomognu braniocima Kesega. U svom pismu upućenom Ferdinandu Nikola Jurišić prebacuje svome kralju što ga je ostavio na cedilu, ali to ne čini direktno, već samo posredno: „Od mojih 700 ljudi pade već polovina. Od puščanog praha što ga kupismo za 390 forinti imamo jošte samo jednu centu. Drži nas jošte samilost Božija. Neka se Bog smiluje duši mojoj!

Pod Sulejmanovim pritiskom da već jednom okonča ovu suludu situaciju sa opsadom Kesega Ibrahim paša ponovo šalje glasnike kapetanu Jurišiću. Glasnici prvo ponovo prete, a Jurišić odgovara: „Dok živim je ga ne predajem!“ Kada su mu glasnici predložili da od Sulejmana otkupi grad za 2.000 forinti ili barem obeća da će ubuduće Keseg plaćati sultanu danak, kapetan ovako odgovara: „Dve hiljde forinti nemam i nemogu ih dati, a Keseg nije moj već kraljev i ja ne mogu u njegovo ime obećati danak sultanu.“ Uvidevši da Jurišić ni pod kojim uslovima neće predati grad, Ibrahim paša naređuje još jedan juriš na Keseg 30. avgusta 1532. godine.

U ovom jurišu Turci su ubili još oko 60 branilaca, a kapetana Jurišića su dva puta ranili. Tako ranjeni kapetan, sa preostalih 150 branilaca načinio je improvizovani bedem unutar grada, na kome je nameravao da primi poslednji odlučujući juriš Osmanlija. Kada su Turci potisli iznemogle branioce i sa tog položaja i poboli 8 svojih barjaka na zidine grada odpočeli su da seku i kolju branioce po ulicama Kesega bez većeg otpora. U tom trenutku desiće se nešto što će promeniti sudbinu branilaca i čitavog grada. Starci, žene i deca, skriveni po kućama, u strahu od nadolazećih stavičnih muka i smrtu molili su se Svetom Martinu, svetitelju koji je rodom iz tog kraja Mađarske (iz Sombathelja, na oko 20 km od Kesega). Molili su se u početku tiho, potom sve glasnije da bi se na kraju njihove molitve pretvorile u zaglušujuće glasno ridanje, zapomaganje, vrisku i ciku koja je sablasno odzvanjala ulicama Kesega. Turci su iznenađeni i uplašeni od onog što čuju za trenutak zastali. Setili su se priča koje su slušali za vreme opsade, da je u gradu sakriveno puno španskih i nemačkih najamnika. Mnogi od turskih vojnika još uvek su se dobro sećali hrabrosti i nepokolebljivosti kao i surovosti Španaca i Nemaca u vreme opsade Beča 1529. godine. Turke je najedanput zahvatio strah i panika, i počeli su da beže iz grada, a time osokoljeni branioci počeli su i sami da ih gone. Slika je bila krajnje neverovatna: turska vojna sila od 200.000 vojnika beži gonjena od 150 onemoćalih Jurišićevih ratnika. Kasnije su Turci pričali da su pobegli jer ih je oterao Sveti Martin koji se pojavio na nebu sa ognjenim mačem u ruci, te da je Nikola Jurišić sklopio savez sa šejtanom da zajedno brane grad, i odbijali su da dalje jurišaju na Keseg i ulaze u njega.

.

Pobeda

Pošto nije mogao da osvoji Keseg, a nekako je morao da smiri sultanovu srdžbu, veliki vezir Ibrahim paša je brzo tražio neko zadovoljavajuće i kompromisno rešenje. Pozvao je kapetana Jurišića u svoj čador na pregovore. Kada je ranjeni kapetan stigao u vezirov čador Ibrahim se prvo veoma pohvalno izjasnio o hrabrosti branitelja Kesega i samog Jurišića, ali je potom i upozorio kapetana i njegove ljude da se ne oslanjaju previše u pomoć Svetog Martina i ne iskušavaju dalje svoju ratničku sreću. Ibrahim je predložio Nikoli Jurišiću izvesnu prevaru: da u grad pusti jednu četu janičara što bi se pred sultanom formalno prikazalo kao turska pobeda. Znajući da je ta janičarska četa trenutno jača od njegovih ljudi, ali i računajući da bi ona mogla da dojavi Turcima da u gradu nema španskih i nemačkih najamnika, Jurišić nije pristao na Ibrahimov plan. Pravdao se da bi surovi Španci i Nemci koji su u gradu, a koje on ne može da kontroliše, mogli da napadnu i pobiju janičare, pa da bi to izazvalo dalje sukobe i krvoproliće. Na Ibrahimov predlog da Jurišić ode do Sulejmanovog čadora i celiva mu ruku u znak pokornosti i dobre volje, dok on ne smisli neko prihvatljivo rešenje, kapetan je odgovorio da to ne može da učini jer je ranjen i teško se kreće. Plašio se da je u pitanju turska zamka, ali nije želeo ni da da vremena Ibrahim paši. Možda su branioci bili na ivici snage, ali je i veliki vezir bio na ivici živaca.

Prema jednoj verziji Ibrahim paša i kapetan Nikola Jurišić su se na kraju dogovorili da se na Kesegu istakne turski barjak, što je veliki vezir potom pokazao sultanu, a ovaj uveren da je grad zauzet podigao opsadu. Prema drugoj verziji Jurišić je ipak dozvolio da nekoliko janičara izađe na tvrđavu u uzvikuje „Alah uekber!“ („Alah je veliki!“), ali je predostrožnosti radi on sam izabrao te janičare ‐ nekoliko njih, toliko pijanih da ni sami nisu znali gde se nalaze. Istog dana, 30. avgusta 1532. godine kapetan Nikola Jurišić piše kralju Ferdinandu i opisuje mu šta se sve dogodilo: „Već mi je puščanoga praha sasvim nestalo. Od mojih ljudi malo ko ostade na životu, pa i ovi preživeli već su bili izgubili volju za daljni boj. Da su Turci još jednom navalili ne bih se mogao braniti više ni jednu uru. Mislim da sultan neće sada navaliti na Beč. On će se po svoj prilici zadovoljiti time što će poharati Vaše zemlje tamo dole do Slavonije, a ponosiće se time što se niste usudili da se sa njim ogledate na bojnom polju“. I zaista, Ferdinand ne samo da nije poslao vojsku u pomoć svome vernom komandantu, nego nije imao hrabrosti ni da vojskom goni Turke i tako spreči krvoproliće koje je usledilo.

Da li je Sulejman zaista naseo na Ibrahimovu varku ili je i sam bio svestan da je sa Kesegom izgubio i vreme i autoritet, pa potom odustao i od Kesega i od Beča, to ne možemo sa sigurnošću znati. On je 31. avgusta, posle dvadesetšest dana, podigao opsadu Kesega i krenuo prema Gracu, da bi se potom Turci povlačili polako, više meseci, bez straha i žurbe, preko Maribora i Varaždina, u dve grupe Posavinom i Podravinom. Usput su palili i pljačkali crkve, manastire i naselja. Pobili su veliki broj muškaraca, a žene i decu su odvodili u ropstvo. Hronike beleže da je preko 30.000 zarobljenika sa ovog pohoda dovedeno u Stambol kao roblje. U Štajerskoj i Slavoniji ni pre ni kasnije nije bilo takvog zuluma kakvog su Osmanlije učinile ovog puta, besni zbog ponižavajućeg poraza kod Kesega i propalog plana da osvoje Beč.

.

Baron od Kesega

Nikola Jurišić je junaštvom pokazanim kod Kesega stekao još veću naklonost i poverenje kralja Ferdinanda I. Već 1333. godine dobio je titulu Barona od Kesega (nem. Freiherr von Güns), a 1537. godine Ferdinand mu je poklonio Keseg u trajni posed. Od te godine, pa sve do smrti, Nikola Jurišić je obavljao brojne važne dužnosti za Habzburški dvor i nosio brojne titule. Bio je zemaljski kapetan Kranjske, vrhovni kapetan Štajerskre, vrhovni kapetan Naslednih zemalja doma Habzburga (Austrije, Štajerske, Kranjske, Koruške i Tirola) i vrhovni kapetan Vojne krajine. Ferdinand ga je proglasio svojim tajnim savetnikom i komornikom. Bio je poslanik u Carigradu, a na saborima u Dubravi i Križevcima 1537. i 1538. godine ponovo je zastupao kralja Ferdinanda.

Jurišić je između 1535. i 1538. godine aktivno radio na preseljenju Srba uskoka na Žumberak, čime je započelo masovnije naseljavanje Srba na teritoriji Vojne krajine. Sačuvana je Feredinandova povelja o privilegijama doseljenim Srbima od 5. septembra 1538. godine, kao i pismo Nikole Jurišića Ferdinandu tim povodom od 22. oktobra iste godine. Iz tih dokumenata se jasno vidi da su Srbi u Hrvatskoj u to vreme nazivani isključivo Srbima (Sirfen, Serviani) ili Raščanima (Rasciani), dok je isključivo za vlaško stanovništvo korišćen naziv Vlasi ili Stari Rimljani (Alt Römer), te da se pežorativni naziv za Srbe ‐ Vlasi, javio tek kasnije u hrvatskoj istoriji. Takođe, ova prepiska otkriva da su upravo hrvatski plemići bili ti koji su prvi, u 16. veku, naseljavali Srbe na teritoriji današnje Hrvatske.

Baron Nikola Jurišić se oženio izvesnom mađarskom plemkinjom Potencijanom Dersfi i sa njom je imao potomstvo, ali sva deca su im umrla još u detinjstvu, te mu se direktno potomstvo tako zatrlo. Potomci njegovog brata takođe su umrli između 1572. i 1576. godine, te se i njihova loza ugasila. Nikola je preminuo u pedesetpetoj godini života, u svom dvorcu u Kesegu, gde je i sahranjen, 1545. godine.

Hrvati danas Nikolu Jurišića smatraju za jednog od svojih najvećih heroja u istoriji. Jedna od glavnih ulica u Zagrebu nosi njegovo ime. Podignuti su mu spomenici u rodnom Senju, Zagrebu i njegovom Kesegu. Gradovi Senj i Keseg svake godine 30. i 31. avgusta zajedno slave Nikolinu pobedu kod Kesega. Međutim u hrvatskoj istoriografiji se stalno izbegava činjenica da je baron Nikola Jurišić bio srpskog porekla. U Bečkom državnom arhivu čuva se pismo (autograf) Nikole Jurišića od 21. marta 1528. godine, pečatirano pečatom sa njegovim grbom i potpisano ćirilicom: „Mikula Jurišić, moje ruke pismo“. Hrvatski istoričari i danas su skloni da ovaj autograf tumače kao „Jurišićevu doslednost hrvatskoj glagoljici“, kao što njegovo pravoslavno poreklo predstavljaju kao „uključenost u protestantska gibanja na tlu Hrvatske u 16. stoljeću“.

Najstariji Jurišić koji se pominje među Srbima jeste Jurišić Janko, junak narodnih pesama, po predanju komandant kopljanika Jug Bogdana, tj. vojvode Vratka, oca kneginje Milice. Postoji još nekoliko značajnih Srba sa tim prezimenom (iguman Gedeon Josif Jurišić, botaničar Živojin Jurišić, divizijski đeneral srpske i jugoslovenske vojske Pantelija Jurišić i dr.). Veliki broj pravoslavnih Srba sa tim prezimenom i danas živi na teritoriji Srbije, a poreklom su iz Bosne.
. . .

Tekst je publikovan u reviji „Istorija“ i nastao je kao deo naučno-istraživačkog rada Fonda „Princeza Olivera“   www.princezaoliverafond.org.rs

72 Responses to "Čovek koji je pobedio Sulejmana Veličanstvenog najvećeg turskog sultana – baron Nikola Jurišić"

  1. Doran  8. decembra 2017.

    Nisam neprijatelj, ali nešto je čudno s tim narodom…

    https://sr-rs.facebook.com/dialogos.ba

    pod Jovan Deretić

  2. Sulejman  12. januara 2018.

    Nikada nisam pročitao veću laž od ove ovde.jurišlć pobedio sulejmana možda u snu.

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.