Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Istorija

Kneginja Jela Balšić iz loze Nemanjića – hrabra srednjovekovna vladarka i srpkinja za ponos

Nikola Giljen, Olivera Šaranović i Sonja Jovićević Jov

 

Loza Nemanjića i Kneginja Jela Balšić –  Srpkinja za ponos

.

Hrabra vladarka

.

Jela je bila treća ćerka kneza Lazara i kneginje Milice. Rođena je između 1366. i 1371. godine. Po rečima Miodraga Purkovića, jednog od njenih biografa „Jela je jedna od najsimpatičnijih žena srpske istorije i ostaje zaista nezaboravna po naporima, borbenosti i odlučnosti. Pokazala je ne samo mnogo prkosa, nego i nesalomljive volje i upornosti u borbi s jačim od sebe.“

Čedomilj Mijatović, istoričar koji je bio opčinjen „lepotom, junaštvom i političkom darovitošću ove prekrasne, junačke i slavne Srpkinje naše istorije“, za nju kaže: „Jelena, sestra Stefanova, a kći Miličina, svojom ličnošću ostavljala je dubok utisak na sve savremene junake, pesnike i vladare.“

Svih pet kćeri kneževskog para bile su u političkim brakovima. Mara je bila udata za Vuka Brankovića, Dragana za bugarskog cara Ivana (Jovana) Šišmana, Teodora za palatina na ugarskom dvoru – Nikolu II Gorjanskog, a Jela prvobitno za Đurđa II Stracimirovića-Balšića, gospodara Zete. Najmlađa kći, princeza Olivera, posle Kosovske bitke data je za ženu turskom sultanu Bajazitu I. Vuk Branković i Đurađ Balšić bili su u nekoj vrsti porodičnog saveza sa knezom Lazarom. Palatin Gorjanski bio je u jednom trenutku više nego korisna spona sa ugarskim dvorom. Od bugarskog cara Ivana Šišmana, kao turskog vazala (od oko 1371) nije bilo mnogo koristi u pogledu suzbijanja turske najezde na Balkan, ali nije bilo ni neposredne štete po Lazara, pa je njegova istočna granica bila relativno mirna. Sultan Bajazit je, zahvaljujući uticaju princeze Olivere, dozvolio da Srbija, posle Kosovske bitke, u velikoj meri sačuva samostalnost.

Od 1386. ili 1387. godine, Jela je bila u braku sa Đurđem II Stracimirovićem-Balšićem, gospodarom Zete. U sukobu sa Turcima, 1392, Đurađ II je zarobljen i pušten je tek kada im je ustupio određene oblasti. Zbog opasnosti od daljih turskih prodora u Zetu, u dva navrata pokušao je da skloni Jelu u Dubrovnik. Jela je to oba puta odbila, želeći da deli sudbinu svoje porodice, otadžbine i naroda. Zbog toga se pročuo glas o njenoj velikoj hrabrosti. Kada je Đurađ 1395. zaratio sa gospodarem Zahumlja, Sandaljem Hranićem, upravo je Jela bila određena da pregovara sa Sandaljem o miru. Međutim, Dubrovčani su odbili da posreduju i do tih pregovora nije ni došlo.

Tokom svoje vladavine, Đurađ II bio je primoran da levitira između Papske države, Mletaka, Turaka, svojih suseda i rođaka. Često je morao da ide iz krajnosti u krajnost – od ratovanja, do renegacije u rimokatoličku konfesiju. Pred kraj njegovog života, značajan deo Zete se, sticajem okolnosti, našao pod mletačkom upravom.

BALŠIĆI

Porodica Balšić vladala je Zetom u drugoj polovini XIV i prvoj polovini XV veka. Poreklom su verovatno bili slovenizirani Romeji (Vizantinci). Prvi put se pominju 1360. godine u dubrovačkim dokumentima. Orodili su se sa mnogim balkanskim, ali i zapadnim plemićkim porodicama. Centar njihove države bila je oblast oko Skadarskog jezera, a u doba najvećeg uspona Zeta je obuhvatala i čitave slivove Zete i Morače, kao i primorje od Kotora do Ulcinja. Poslednji zetski gospodar iz dinastije Balšića, Balša III, umro je 1421. godine. Zeta je tada ušla u sastav srpske despotovine. Posle silaska Balšića sa istorijske pozornice, najistaknutije mesto među zetskom vlastelom zauzeće Crnojevići.

.

Sama protiv svih

.

Đurađ II preminuo je 1403. godine i Jela tako postaje udovica u svojoj 36. ili 37. godini života. Preuzela je vlast u Zeti u ime svog sina jedinca, Balše III, i odmah se suočila sa velikim problemima. Mletačka Republika (Venecija), Ugri, Sandalj Hranić – svi su oni nagrnuli na Zetu ne bi li je rasparčali i među sobom podelili. Jela u tom momentu nije mogla da se osloni ni na tradicionalne saveznike, Dubrovčane, ni na rođenog brata despota Stefana, jer su oni bili u dobrim odnosima sa Jelinim neprijateljima. Dubrovčani su je redovno obaveštavali o opasnostima koje joj prete, ali joj nikada nisu pružili vojnu ili materijalnu pomoć, dok ju je brat stalno nagovarao da prihvati primirje i odustane od rizičnih i naglih koraka. Jedino su Turci bili pristali da joj pomažu, ali nakratko, jer su ih Mleci, diplomatskim aktivnostima, od toga odvratili.

Jela je bila odlučna da povrati sve one teritorije koje su pred kraj vladavine njenog muža, Đurđa II, pripale Mlecima. Pozvala je, 1404, stanovništvo u okupiranim krajevima Zete na ustanak. Od mletačkog komandanta Skadra, tada je dobila upozoravajuće pismo sa porukom: „Gospođo, pazi šta radiš!“.

Ustanak je buknuo prvo u Skadru, a potom i u Drivastu. Na početku ovog rata, koji je često nazivan „Skadarskim“, ustanici su uspeli da oslobode deo Zete. Bez saveznika, Jeli je bilo teško da sačuva oslobođene teritorije. Mleci su ucenili glavu Balše III i organizovali kontrapobunu, zbog koje su Jela i Balša morali da pobegnu iz Skadra. Vojno nadmoćnija Mletačka Republika brzo je uspela da ponovo osvoji zetske gradove Bar, Budvu, Drivast, Skadar i Ulcinj, ali je Jela ipak odlučila da nastavi rat za oslobođenje.

Dve godine kasnije, Jela je bila prinuđena da prihvati pregovore o miru sa Mlecima. Od 1406. do 1409. godine, tri puta su vođeni mirovni pregovori. Zbog nepravednih i često ponižavajućih uslova, Jela je dva puta odbila da potpiše primirje, čak i onda kada su za uslove mira garantovali njen brat despot Stefan, najstarija sestra Mara i tast njenog sina, grof Nikita Topia. Kada je 1408. godine po treći put došlo do primirja, uslov za stupanje mira na snagu bio je da ga zetski gospodar Balša potpiše u Veneciji. U strahu za sinovljev život, Jela je otputovala umesto njega i tom prilikom se zadržala u Veneciji duže od tri meseca.

Prema rečima Miodraga Purkovića, iz Jele je tom prilikom progovorila „kći čoveka koji je junački poginuo na Kosovskom razbojištu“ i „majka koja je želela svom svojom snagom i dušom da sačuva sinu očevinu.“ Jela se tada nije ni zbunila, ni uplašila, nego je „istupila sa pribranošću i hrabrošću koja zadivljuje.“ Sve navodne sinovljeve krivice prihvatila je na se i zahtevala častan život za sebe, svog sina, narod i državu.

.

„Madonna Jelle“

.

Mir sa Mlecima konačno je sklopljen 1409. godine, ali su Mleci i dalje imali snažne i otvorene aspiracije na području južnog Jadrana. Situacija u ovim krajevima primirila se na neko vreme tek kada su, krajem 1411, u brak stupili dotadašnji neprijatelji, gospodar Zahumlja, Sandalj Hranić Kosača i zetska kneginja, Jela Balšić. Od ovog političkog braka mnogi su imali koristi. Od tada su Zeta i Zahumlje živeli u miru, pre svega među sobom, a neko vreme i sa Mlecima, Ugrima i Turcima.

Kulturna i obrazovana Jela svojim uticajem oplemenila je plahovitog i alkoholu sklonog Sandalja. On je za vreme vladavine (1392-1435) znatno proširio teritoriju pod kontrolom Kosača. Njihova zemlja obuhvatala je tada skoro trećinu čitave Bosne. Stalno je bio u sukobima sa susedima Sankovićima, Pavlovićima i Balšićima. Mešao se i u pitanja nasledstva bosanske krune. Pod Jelinim uticajem, ovaj bivši neprijatelj Balšića počeo je da pokazuje dužno poštovanje i pažnju prema njenom sinu iz prvog braka, Balši III. Jednom prilikom Sandalj čak i posreduje za njega kod Mletaka. U bosanskim razmiricama, Sandalj je od tada bio uvek na strani despota Stefana i njegovog patrona Žigmunda (Sigismunda). Učestvovao je sa Stefanom u sukobima sa Turcima, a sa Balšom III u ratu protiv Kotorana. Na čuvenom Duhovskom saboru na Žigmundovom dvoru u Budimu, Sandalj i Jela bili su među najuglednijim gostima, rame uz rame sa despotom Stefanom i bosanskim kraljem Ostojom.

KOSAČE

Kosače su bili najmoćnija vlastela srednjovekovne Bosne. Njihovo plemensko ime vodi poreklo od rodnog sela Kosač. Prvi put se pominju u dokumentima iz 1378. Vladali su Zahumljem i Hercegovinom, sa titulama velikih vojvoda bosanskih i hercega od Svetog Save. Ta druga titula bila je uspomena na činjenicu da je Sveti Sava tu oblast, krajem XII veka, dobio od oca na upravu. Po njoj i danas nose ime Hercegovina i grad Herceg Novi. Kosače su vladale sve do 1481. godine, kada su im Turci osvojili poslednje uporište – Herceg Novi. Istorija venecijanskog ogranka Kosača može se pratiti sve do XVII veka.
Jedan od najpoznatijih pripadnika plemena Kosača bio je Vlatko Vuković, vojvoda bosanske vojske u Kosovskoj bici. Interesantnu životnu priču ima i jedan od poslednjih Kosača, Stefan Hercigović (1456-1517). On je, kao poturčeni Ahmed paša i zet sultana Bajazita II, četiri puta bio veliki vezir (predsednik vlade), a kao serasker (vrhovni zapovednik vojske) pobedio je špansku vojsku kod Lepanta 1500. godine.

Jelin sin jedinac, gospodar Zete, Balša III, pokušao je da iskoristi neprijateljstvo između Mletačke Republike i Ugarske i da 1418/19. godine ponovo pokuša da oslobodi one zetske gradove koji su i posle mira iz 1409. ostali pod mletačkom upravom. On se upleo u rat sa Mlecima, koji su i ovog puta bili nadmoćniji. U toku pregovora o miru, teško bolestan, otputovao je u Beograd na lečenje i da traži pomoć od svog ujaka, despota Stefana. U Beogradu je i preminuo 1421. Tada je mogao imati najviše 35 godina. Pošto nije imao muških potomaka, Zetu je, po tradiciji i sopstvenoj volji, ostavio u nasledstvo ujaku despotu Stefanu. Tako je Zeta, u kojoj je rođen rodonačelnik Nemanjića, Stefan Nemanja, posle pola veka ponovo ušla u sastav Srbije. Despot Stefan, a kasnije i despot Đurađ, imali su velike muke da odbrane Zetu od Mletaka.

Krajem 1424. godine, omiljena Jelina unuka i imenjakinja Jelena, starija kći Balše III, udala se za Sandaljevog bratanca i naslednika Stefana Vukčića Kosaču. Tako su još jače učvršćene veze između Zahumlja i Zete, odnosno Kosača i Balšića. Iz ovog braka rodio se i poslednji vladar Huma, herceg Vlatko.
Turski napad na Bosnu primoraće 1426. godine Sandalja Hranića da se, sa suprugom Jelom i porodicom, skloni u Dubrovnik. Kosače su bili u odličnim odnosima i veoma finansijski povezani sa Dubrovnikom, a imali su i pravo dubrovačkog građanstva. Ipak, u ovakvoj političkoj i vojnoj situaciji, pružanje utočišta Kosačama morao je da dozvoli Senat. Tesnom većinom odlučeno je da se Sandalj i Jela sa porodicom ugoste u Dubrovniku. Hronike beleže da su dočekani s najvećim počastima i da im je ukazivana dužna pažnja, uz velike bezbednosne mere. Od tada, pa sve do 1435. godine, Jela i Sandalj su često boravili u Dubrovniku, gde je Sandalj sazidao i palatu.

Sandalj je preminuo 1435. godine, a njegova supruga Jela ostala je po drugi put udovica. Sandalja, koji nije imao potomstva, nasledio je njegov sinovac, a Jelin zet, Stefan Vukčić Kosača. Iako je Jela, posedovala ličnu imovinu i novac, Sandalj ju je dva puta testamentom materijalno obezbedio. Prvi put odmah po stupanju u brak, a drugi put za vreme boravka u Dubrovniku 1426. godine.

Jela je želela da se posle muževljeve smrti stalno nastani u Dubrovniku, gde su je izuzetno cenili zbog njenog porekla, rodbinskih veza, ali i zbog herojskog držanja u ratu sa Mlecima. U dubrovačkim dokumentima Jela se pominje kao Maddonna Jelle ili Donna Jelle, kći počtenoga pomenuća, kneza Lazara. Međutim, javile su se neke nesuglasice koje su Jelu odvratile od daljeg života u Dubrovniku. Ona je htela da sazida pravoslavni manastir u kome bi bila i sahranjena, što je bilo protivno dubrovačkim zakonima. Pored toga, Dubrovčani su stalno odbijali da Jeli isplate glavnicu nasledstva koje joj je ostavio Sandalj. Jela je posle nekoliko godina napustila Dubrovnik i vratila se u Zetu, ali su je Dubrovčani i dalje ubeđivali da je Dubrovnik „njena kuća“. Uostalom, ona je i dalje ulagala novac i deponovala nakit i druge vrednosti u njihove banke.

.

Godine u manastiru

.

Balšići su u suštini bili odani pravoslavlju i veliki ktitori, iako su nekada morali da balansiraju između Rima i pravoslavlja. Samo u oblasti oko Skadarskog jezera, podigli su nekoliko crkava i manastira. Na skadarskom ostrvcetu Beška, Đurađ II Stracimirović Balšić podigao je crkvu posvećenu Svetom Đorđu. Kada se 1440. vratila u Zetu, Jela se nastanila na Beški. Obnovila je muževljevu zadužbinu, oštećenu u Skadarskom ratu i podigla svoju – crkvu Presvete Bogorodice. Oblast oko Skadarskog jezera bila je, još od 1371, stecište učenih monaha i središte duhovnosti povezano sa Kosovom i Metohijom, Hilandarom i Svetom zemljom. U Jelino vreme tu se razvijala i živa prepisivačka delatnost, slična Resavskoj prepisivačkoj školi u manastiru Resava (Manasija) u Srbiji, koju je osnovao njen brat despot Stefan. U manastirskom skriptorijumu na Beški nastali su čuveni Šestodnev i Gorički zbornik Nikona Jerusalimca.

Jela je bila veliki bibliofil i nadaren pisac. Interesovanje za književnost prenela joj je rođaka, monahinja Jefimija, koja je u detinjstvu podučavala nju i njenu braću i sestre. Pred kraj života, Jela se zainteresovala za teološke teme, naročito za isihazam (asketsku tradiciju tihovanja usmerenu na postizanje molitvenog stanja unutrašnjeg mira, kojim se duša otvara i približava Bogu). Jela se o teološkim temama dopisivala sa svojim duhovnikom, monahom Nikonom Jerusalimcem. Od te prepiske sačuvana su samo tri Jelina pisma, ali i svi Nikonovi odgovori koje je on zapisao u znamenitom Goričkom zborniku. Jelina pisma, naročito Otpisanije Bogoljubno, smatraju se vrhunskim delom srpske srednjovekovne epistolografije. Iz njih se vidi da je Jela bila produhovljena osoba, prefinjenog književnog stila, veliki poznavalac književnosti i teologije i pobožna osoba okrenuta religioznom idealu života. Iako je poslednje godine provela u manastiru, Jela se nikada nije zamonašila.

Kada je napunila sedamdesetu godinu i osetila da joj se približava kraj, Jela je odlučila da sastavi testament. Lično ga je zapisao njen duhovnik, shimonah Nikon, 25. novembra 1442. godine. U tom testamentu ona detaljno raspoređuje nakit, skupocene odežde, novac, knjige, posuđe, pokretnu i nepokretnu imovinu na skoro dvadeset baštinika, sa kojima jeste ili nije bila u srodničkim odnosima. Najveći deo imovine nasledili su Jelina unuka Jelena, njen suprug Stefan Vukčić i njihova deca, te shimonah Nikon i crkva na Beškoj.

U Jelinom testamentu pominje se i princeza Olivera ili Despina, kako ju je Jela zvala. Svojoj sestri, Oliveri, Jela je ostavila jednu „zlatnu ikonu“, kao i 200 dukata, koje je Olivera trebalo da potroši delom na pomene Jeli, a delom kao milostinju za siromašne. Između 1423. i 1443. godine, za vreme boravka u Dubrovniku i života na Beški, Jela se rado sretala sa sestrom Oliverom. Olivera je u to vreme često putovala u Dubrovnik i Zetu, noseći tajnu diplomatsku poštu njihovom sestriću, despotu Đurđu Brankoviću, koji je u Zeti boravio za vreme turske okupacije Srbije (1439-1444).
Jela je preminula početkom marta 1443. godine u manastiru Presvete Bogorodice na Beški, gde je i sahranjena.

Pišući o kneginji Jeli, ženi čudesne životne sudbine, istoričari nisu štedeli reči hvale, bilo da su pisali o Jeli kao vladarki, bilo o Jeli kao književnici. Jelena (Jela) Hrebeljanović Lazarević Balšić Hranić Kosača bila je kći jednog svetog kneza, supruga prvo jednog gospodara, a potom i jednog velikog vojvode. Ona je, međutim, bila najviše nalik svome bratu despotu Stefanu – duhovno i umetnički obdarena, uz posedovanje velike političke čvrstine. Oboje su sanjali isti san – obnovu Dušanovog carstva i slobodu za svoj narod. Oduševljeno pišući o Jeli Balšić, istoričar Čedomilj Mijatović svojevremeno je zaključio da je ona „žena koja zaslužuje da se sve Srpkinje njome ponose.“

Gorički zbornik

Gorički zbornik predstavlja delo enciklopedijskog karaktera. Sastavio ga je, za kneginju Jelu Balšić, njen duhovnik monah Nikon (Nikandar) Jerusalimac, oko 1442. godine. Zbornik čine duhovna prepiska jele i Nikona, Nikonov putopis Povest o jerusalimskim crkvama i mestima u pustinji, prepisi Žitija Svetog Simeona i Svetog Save, kao Jelinih predaka po majci, Pravila skitskog života i različiti duhovni saveti. Gorički zbornik nalazi se danas u posedu Arhiva SANU u Beogradu, ali je veoma oštećen i u lošem stanju.

. . .

Tekst je publikovan u reviji „Istorija“ i nastao je kao deo naučno-istraživačkog rada Fonda „Princeza Olivera“   www.princezaoliverafond.org.rs

1 komentar

Ostavite komentar

Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280

Prijavi se za Newsletter