Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Istorija

Srpske amazonke i ratnice – neustrašive žene heroji Prvog Svetskog rata i večite heroine naroda Srbije

Nikola Giljen, Sonja Jovićević Jov i Jelena Mandić

.

Srpske Amazonke Velikog rata (1914‐1918) – Skromne dame gvozdenog srca

.

Dvadeset i osmog ovog meseca navršava se 97 godina od početka Prvog svetskog rata. Taj rat, nazivan još i Velikim ratom, sve dok nije izbio Drugi svetski rat, koji ga je nadmašio u svim stravičnim brojkama, trajao je od 28. jula 1914. do 11. novembra 1918. godine. Formalno je okončan Versajskim mirom 28. juna 1919. godine. U Prvom svetskom ratu su učestvovale 22 države. Broj poginulih i umrlih vojnika i civila procenjuje se na 16‐20 miliona, dok se broj ranjenih procenjuje na preko 20 milona. Bio je to rat velikih kolonijalnih sila za prevlast u tadašnjem svetu, ali su u tom ratu neke male države, poput Srbije ili Crne Gore, vodile i pravedne ratove za svoje oslobođenje i goli opstanak.

Kraljevina Srbija je u Prvom svetskom ratu, procentualno gledano, imala najveće ljudske gubitke. Izgubila je između 1,2 i 1,6 miliona stanovnika, a te brojke još nisu konačne. Procenjuje se da su gubici iznosili između četvrtine i trećine njene tadašnje populacije. Srbija je izgubila preko 50 % mobilisanih vojnika, više od 60 % muškog, radno sposobnog i reproduktivnog stanovništva, ranjeno je više od 1,2 miliona Srba, 114.000 su ostali teški invalidi, a više od pola miliona srpske dece ostali su siročići. Industrija, putevi i agrarni fond bili su devastirani. Materijalna šteta koju su centralne sile nanele Srbiji iznosila je više od polovine njene tadašnje nacionalne imovine. Pirova pobeda i stravična cena kojom smo platili slobodu i ujedinjenje. Jedina svetla tačka bila je neizmerna hrabrost i požrtvovanje srpskih vojnika i civila u Velikom ratu, njihovo poštenje i čast koju su nesebično položili na oltar Otadžbine.

Među srpskim vojnicima bio je za to vreme veliki broj žena, koje su sa puškom u ruci branile Otadžbinu. Francuski novinar i veliki prijatelj Srba, Anri Barbi, o srpskim ženama‐vojnicima zapisao je da su „one svojom hrabrošću i svojom patnjom izazvale poštovanje Sveta“. Ovo je priča o nekoliko takvih div‐junakinja, nekoliko Srpkinja gvozdenog srca, kojih se s ponosom sećamo, na ovaj slavan i tužan jubilej.

.

Svedočanstvo Anrija Barbija o srpskim heroinama iz Prvog svetskog rata

„Ja sam ih gledao na ratištu, s puškom i bombom u ruci, i u bolnicama , u kojima su na meterinske i sestrinske grudi privijale ranjene junake, i u povlačenju kroz neprohodne albanske gudure, gde se na nemoćne i slomljene bolom pucalo u leđa iz zaseda, i u kojima se masovno umiralo od gladi i zime…Gledao ih i divio im se! Ni staha, ni kolebanja, ni suza, ni uzdaha! Nije bilo žrtve koje one ne bi mogle da podnesu za svoju Otadžbinu. To su odvažne kćeri Srbije, majke i sestre junaka sa Cera i Kolubare, mojih ratnih drugova, kojima je Otadžbina bila preča od života i koje su, birajući između poniženja i smrti, izabrale smrt… Nije u to vreme bilo francuskog oficira koji ne bi rado, u znak najdubljeg poštovanja, položio svoj mač pred noge ovih junakinja. One su svojom hrabrošću i svojom patnjom zadivile Svet.“

.

Srpska Jovanka Orleanka

Milunka Savić, najpoznatija srpska žena‐ratnik, rodila se 1888. ili 1889. godine u selu Koprivnica u blizini Jošaničke Banje, u porodici zemljoradnika Radenka i Danice. Ratovala je kao dobrovoljac u oba Balkanska i Prvom svetskom ratu, 1912‐1918. godine.

Prema priči, ova dvadesetčetvorogodišnja čobanica iz Raške prijavila se u dobrovoljce uoči Prvog balkanskog rata 1912. iz žarke želje da se s puškom u ruci bori za oslobođenje svog naroda. Prema drugim, nedovoljno proverenim i manje verovatnim pričama, to je učinila da bi od mobilizacije spasla jedinog brata, Milana. Prema svedočenju same Milunke (u knjizi „Žene‐Solunci govore“) Milan je bio učesnik Oslobodilačkih ratova Srbije, 1912‐1918.

Milunka je skratila kosu i prerušena u muškarca prijavila se u vojsku pod imenom Milun. Raspoređena je u Drinsku diviziju i u njenom sastavu bila u oba Balkanska rata. Učestvovala je u opsadi Skadra, krajem marta 1913. godine, i u Bregalničkoj bici, 30. juna ‐ 9. jula 1913. godine. Istakla se kao hrabar borac i izvanredan bombaš. Dobila je kaplarski čin, odlikovana je i postala komandir bombaškog odeljenja. Ipak, pošto je jednom prilikom ranjena u grudi, u bolnici je otkriveno da je hrabri Milun zapravo Milunka. Hteli su da je demobilišu, ali je Milunka pretila da će se odmetnuti u hajduke. Ostala je u Drinskoj diviziji i više nije morala da krije da je devojka. Zbog svoje hrabrosti i ratničke veštine, već je bila poznata u čitavoj Srbiji, uvažavana i voljena od svojih saboraca i starešina.

Kada se na oglas mobilizacije 1914. godine javila u svoju oblasnu komandu, odbio ju je lično budući vojvoda Stepa Stepanović. Ni načelnik Vrhovne komande, vojvoda Radomir

Putnik, nije hteo da je mobiliše, osim kao bolničarku. Primljena je, kao komandir jurišnog bombaškog odeljenja, tek na intervenciju četničkog vojvode majora Voje Tankosića. Tankosić ju je vojvodi Putniku opisao kao neustrašivu devojku, brzu, okretnu, snalažljivu, lukavu, kao vidru. Ratovala je naredne četiri godine rame uz rame sa muškarcima, svojim saborcima iz Drugog pešadijskog puka „Knez Mihailo“, nazvanog još i „Gvozdenim pukom“, i opet se isticala svojom hrabrošću. Naročito se istakla u toku Kolubarske bitke, 16. novembra ‐ 15. decembra 1914. godine, kao i u borbama na Solunskom frontu 1916‐1918. godine. Za ukupno šest godina ratovanja preživela je devet ranjavanja artiljerijskim šrapnelima, mecima i bajonetima. Teško ranjenu drugovi su je preneli i preko Albanskih planina sve do Krfa. Sa Solunskog fronta dva puta je zbog rana morala na oporavak u francuske vojne bolnice u severnoj Africi, ali se uvek vraćala na prve borbene linije. Unapređena je u čin pešadijskog narednika Srpske vojske i postala je legenda Velikog rata. Sama je govorila da je od oca Radoslava naučila da se bori za život, a ne da ubija ljude. Zato je često i zarobljavala veliki broj neprijateljskih vojnika. U bici kod Crne reke zarobila je dvadeset i tri bugarska vojnika. Jedan od njih ju je kasnije pronašao u Beogradu, sprijateljili su se, a Milunka ga je oženila jednom od svojih usvojenica. Prema nekim drugim pričama, reč je bila o jednom bugarskom studentu, sinu izvesnog bugarskog generala iz Prvog svetskog rata, koji je do Milunke došao po preporuci svoga oca, da mu Milunka pomogne dok se ne snađe, a koji je kod nje ostao svo vreme studija i oženio se Milunkinom sestrom od ujaka Radmilom‐Višnjom.

Za svoje podvige na bojnom polju odlikovana je najvećim srpskim i stranim odlikovanjima. Nosilac je dva ordena Karađorđeve zvezde sa mačevima, više Zlatnih i Srebrnih medalja za hrabrost „Miloš Obilić“, Spomenice Srpsko‐Turskog rata 1912. godine „Osvećeno Kosovo“, Spomenice Srpsko‐Bugarskog rata 1913, Spomenice Rata za oslobođenje i ujedinjenje 1914‐1918, Albanske spomenice 1915. godine, dva ordena francuske Legije časti, ruskim Krstom Svetog Đorđa Pobedonosca, engleskog Ordena Svetog Mihaila, i jedina je žena u istoriji nosilac francuskog Ratnog krsta sa zlatnom palmom. U Milunkinu čast su podizane i srpske i savezničke zastave, počast su joj odavali i Arčibald Rajs, admiral Emil Geprat, maršal i vojvoda Franše Depere. Sredinom 1918. godine Vrhovna komanda svih savezničkih armija izdala je pismenu pohvalu junaštvu srpskog narednika Milunke Savić, uz naređenje da se pročita pred strojevima svih jedinica Antante u stavu mirno. Ovakva počast nije ukazana nijednom oficiru i generalu u Prvom svetskom ratu. Francuzi su je nazivali „Srpskom Jovankom Orleankom“.

Milunka je demobilisana 1919. godine, posle službovanja u Sarajevu. Odbila je ponudu da se preseli u Francusku i prima francusku vojnu penziju. Udala se 1923. godine u Mostaru i dobila kćer Milenu. Prema nekim izvorima muž ju je ubrzo napustio, dok drugi kazuju da je preminuo. U svakom slučaju, Milunka se sama snalazila kroz život. Borila se u miru hrabro i pošteno, kao i za vreme ratova. Kao dobrovoljac dobila je malo imanje nedaleko od Novog Sada i tu sazidala kućicu, koju je ubrzo poklonila sestri Slavki, a ona prešla da živi u Beograd. Živela je prvo u Skadarskoj ulici, a potom je kupila kućicu na Voždovcu. Radila je kao krojačica u fabrici vojnih uniformi, potom bila kuvarica i na kraju spremačica u Hipotekarnoj banci. Milunka je, pored svoje ćerke, odgajila i tri usvojenice: Milku, dete koje je pronašla na železničkoj stanici u Stalaću, Radmilu‐Višnju, svoju sestru od ujaka i Zorku, siroče iz Dalmacije. Pored toga, iškolovala je još 32 dece, što od rodbine, što sa strane. Milunka je pored skromne plate primala i nešto invalidnine, kao i neka sredstva od francuske vlade, ali je zahvaljujući svojoj darežljivosti i humanosti, uvek živela skromno, neprestano pomažući druge.

Neki izvori tvrde da je Milunka Savić, zbog odbijanja saradnje sa Nemcima ili Nedićevom vladom, 1941. ili 1942. godine, bila zverski pretučena pred svojom decom i da je provela 10 meseci u Banjičkom logoru. Njen unuk Dejan(*1955) je u nekim novinskim intervjuima demantovao te priče.

I posle rata nastavila je da živi skromno u Beogradu. Radila je kao spremačica u privatnoj kafani u Pop Lukinoj ulici broj 6, sve do njenog zatvaranja 1954. godine. Nikada se nikom nije žalila i nikada ni od koga nije tražila pomoć. Sredinom 1972. godine u Politici su objavljeni članci čitalaca iz njenog rodnog kraja o veoma teškim materijalnim i stambenim prilikama u kojima ona živi. Neposredno posle toga, gradska Skupština Beograda joj je dodelila garsonjeru u naselju Braća Jerković, u zgradi bez lifta.

Milunka Savić umrla je u Beogradu, 5. oktobra 1973. godine. Sahranjena je na Novom groblju, u Aleji zaslužnih građana.

.

Samo da me ne rane
„Samo da me ne rane, mislila sam. Dobro, ako me već rane, neka to bude u nogu, ili u ruku. Može, mislim, i u glavu. Samo da ne bude u grudi. Otkriće da sam žensko. Kad ono, kao za inat, metak udari u grudi. Osvestila sam se u previjalištu. Bože, kad se toga setim: bolničar, stariji čovek, žurno mi skida koporan da vidi gde sam ranjena. Ustuknuo je i stao kao gromom pogođen. Počeo je da doziva u pomoć. Mislim, šta je‐tu je. ne mogu više da se krijem. Nisam Milun nego Milunka.“ Milunka Savić, Žene Solunci govore

.

(Crno) gorske vile

Vasiliju Vukotić, kćer čuvenog serdar Janka Vukotića, tradicija pamti po njenoj „skromnosti, hrabrosti i posvećenosti slobodi i časti srpskog naroda, za vreme čitavog svog života“. Kako sin‐jedinac serdar Janka u vreme Balkanskih ratova još nije bio stasao za pušku, Vasilija je u oba Balkanska i početkom Prvog svetskog rata (1912‐1916), sve do propasti Crnogorske države i vojske, bila ordonans svome ocu. Prenosila je u najodsudnijim trenucima bitaka njegove zapovesti i naređenja podređenim jedinicama i komandantima.

Lepa Vasilija, koju su krasili i odvažnost i plemenitost, ostaće upamćena kao dostojna kći serdar Janka. Ostalo je zabeleženo da je Vasilija bila jedina žena učesnik čuvene bitke na Mojkovcu (6‐7. januar 1916), poslednje velike epopeje crnogorske vojske u Prvom svetskom ratu. Zabeleženo je njeno detaljno svedočenje o potresnim momentima ove bitke u kojoj su crnogorski gorštaci spartanskom borbenošću branili odstupnicu srpskoj vojsci koja se povlačila put Albanije. Zahvaljujući Vasilijinom pamćenju ostale su zabeležene reči njenog rođaka Đura Vukotića, izgovorene u Kolašinu, na Badnje veče, ispred naloženog Badnjaka: „Važno je da bratska srpska vojska izmakne. Ako mi izginemo imaće ko da nas osveti i satre švapsku silu. Ničija nije do zore gorela“.
Vasilija se između dva svetska rata dva puta udavala, ali je oba puta ostala udovica. Ostatak života provela je povučeno i usamljeno u Beogradu. Umrla je 1977. godine i sahranjena je u porodičnoj grobnici Vukotića na Novom groblju, u kojoj počivaju i njeni roditelji.

Milica Miljanov (udata Lazović), bila je još jedna od kćeri čuvenih crnogorskih vojskovođa, koja se u Velikom ratu latila puške. Njen otac, proslavljeni vojvoda Marko Miljanov, nije imao muških potomaka, ali ratnički žar i ljubav prema srpskom narodu, Otadžbini i slobodi, živela je i u srcima njegovih kćeri. Kći Milica prijavila se u dobrovoljce 1914. godine, u životnom dobu kada se i muškarci oslobađaju vojne obaveze. Osvetlala je obraz Miljanovih hrabrošću iskazanom diljem Balkanskih ratišta, 1914‐1918. godine.

Jelena Šaulić (udata Bojović), kći sveštenika Perka Šaulića, rođena je 1896. godine u selu Junča Do, podno Durmitora. Rasla je u Srbiji, u Medveđi, gde se njen otac preselio zbog sukoba sa Kraljem Nikolom. Uoči Prvog svetskog rata završila je učiteljsku školu i počela da radi kao učiteljica. Već 1917. godine kredu i školsku tablu zameniće puškom, da u komitskim četama Koste Vojinovića u Topličkom ustanku (21. februara ‐ 25. marta 1917.) brani narod od Bugarskog zuluma. Vešta s puškom, a još više s bombom,

Jelena je bila strah i trepet za zulumćare širom Radan planine po kojoj je vojevao njen Gajtanski odred.

Posle propasti Topličkog ustanka, zajedno sa ocem prelazi u Crnu Goru. Priključuje se četnicima vojvode Boška Bojovića, koji su po Durmitorskim vrletima ratovali protiv austrougarskog okupatora. Narodna tradicija i istorijski izvori pamte podvige Jelene Šaulić, a naročito one u boju kod Vrela, u januaru 1918. godine. U tom boju zarobljen je i ratni zločinac iz Bosne, Osman Jogunica, koga su četnici osudili na smrt, a streljala ga je lično Jelena.

Jelena je bila krupna crnomanjasta devojka, prodornog pogleda i oštrog jezika. Pored njene hrabrosti, narod Toplice i Durmitora i danas pamti njenu fizičku lepotu. Ostala je uzrečica u ovim krajevima ‐ „lepa k’o Jelena Šaulić”. Posle Prvog svetskog rata Jelena se udala za svog ratnog druga, vojvodu Boška Bojovića i sa njim zasnovala porodicu u Pljevljima, gde je nastavila da radi kao učiteljica. Nažalost, od posledica ranjavanja, teškog vojevanja i iscrpljujućeg četovanja 1917. i 1918. godine, Jelena se ubrzo razbolela i umrla 1921. godine, tek zakoračivši u dvadesetšestu godinu. Posthumno je odlikovana Krađorđevom zvezdom s mačevima. Tek 2005. godine Udruženje ratnika i poštovalaca ratova 1912‐1918. iz Pljevalja, podiglo joj je spomenik na Pljevaljskom gradskom groblju, gde i počiva Jelena Šaulić „heroina ustaničke Toplice i nepokornog Durmitora“.

Od puške Milosave Perunović, žene‐komite iz Nikšića, kažu da je „drhtao svaki neprijatelj“. Ova gimnazijalka se priključila četnicima u okupiranoj Crnoj Gori 1916. godine i vojevala je sve do kraja rata. O Milosavinom junaštvu narod je i pesme ispevao.

.

Vitez iz Mariborske gimnazije

Antonija Javornik se rodila u Mariboru, u Sloveniji 1893. godine. Kao svršena gimnazijalka otišla je u Srbiju, da pomogne srpskom narodu u njegovoj misiji oslobođenja i ujedinjenja južnih Slovena. U Srbiji je već živeo njen stric Martin Javornik. On je, kao austrougarski oficir, dezertirao i prebegao u Srbiju, gde je postao kapetan u 11. pešadijskom puku „Karađorđe“.

U Prvom balkanskom ratu Antonija je bila bolničarka u puku svoga strica. Tako je učestvovala u oslobođenju srpskog Kosova i Metohije i opsadi Skadra. U Drugom balkanskom ratu već se borila kao dobrovoljac, sa puškom u ruci. Zarobila je čitavu bateriju bugarskih topova i dobila svoje prvo odlikovanje.
U Prvom svetskom ratu Antonija se bori rame uz rame sa srpskim vojnicima na Ceru, Drini i Kolubari. Prijavila se pod lažnim imenom Natalija Bjelajac, da bi, prema sopstvenom svedočenju, zaštitila porodicu u Mariboru od austrijske odmazde, u slučaju da je neprijatelj zarobi. U jednoj od tih bitaka istakla se kao pomoćnik mitraljesca za šta je ponovo odlikovana. U Cerskoj bici junački je poginuo njen stric Martin, ali Antonija je nastavila da se bori sa još većim žarom.

U borbama na Kajmakčalanu (12‐30. septembra 1916.), Antonija je sama zarobila 30 bugarskih vojnika, pa je ponovo odlikovana. Pri proboju Solunskog fronta, 15. septembra 1918. godine, istakla se lavovskom hrabrošću, ali je teško ranjena u nogu i u grudi. Uspeli su da je spasu u Niškoj vojnoj bolnici, ali joj je jedan šrapnel ostao u nozi do kraja života, kao bolna uspomena na prolazak kroz „Kapiju slobode“. Kraj rata je dočekala u činu narednika. Dvanaest puta je ranjavana i dvanaest puta odlikovana. Pored nekoliko Medalja za hrabrost i Ordena belog orla s mačevima, postala je vitez Karađorđeve zvezde s mačevima i francuski vitez Legije časti.

Posle rata Antonija je obišla porodicu u Mariboru. Svi su bili živi i zdravi, ali jedva da su prepoznali svoju devojčicu, gimnazijalku koja je posle šest godina ratovanja sada bila prekaljeni ratnik i dvostruki vitez. Antonija je jedno vreme živela u Bosni, a potom se preselila u Beograd. Živela je od svoje plate, nikada ništa ne tražeći od naroda i države kojoj je poklonila najbolje godine svoje mladosti. Za vreme nemačke okupacije 1941‐1945, Gestapo ju je uhapsio kao osvedočenog srpskog patriotu i devet meseci je provela u koncentracionom logoru na Banjici. Preminula je u osamdesetprvoj godini, 16. avgusta 1974. godine, tačno na šezdesetogodišnjicu Cerske bitke.

Iako je već bila stasala za udaju, Lenka Rabasović iz sela Bioske na obroncima Tare, nedaleko od Užica, umesto venčanice obući će 1916. godine komitsko odelo. Njen brat Cvija, demobilisan je 1915. godine kao nesposoban za vojnu službu. Odmah po okupaciji Srbije, iste godine, latio se oružija i formirao na Tari četnički odred sa kojim je branio svoje i okolna sela od zločina okupatora. Njegova sestra Lenka u poslednjem momentu je izbegla austrougarskim poterama, pobegla u planinu i priključila se bratovljevom četničkom odredu. Brzo je naučila da rukuje puškom, nožem i bombom i hrabro se borila u svim okršajima sa neprijateljem. Po potrebi je, čak i prerušena, izvršavala kurirske zadatke, po planini i po naseljima pod austrougarskom okupacijom. Održavala je vezu između četnika i njihovih jataka, pomagača i agenata na okupiranoj teritoriji. Lenka je preživela jedno teško ranjavanje, ali je oslobođenje 1918. godine dočekala sa puškom u ruci. Brat joj je junački poginuo u jednoj borbi na samom kraju rata.

Jedan od četničkih agenata kojima je Lenka prenosila poruke bila je i lepa učiteljica iz Užica, Ljubica Čakarević. Posle tri i po godine ilegalnog rada Ljubica je, da bi umakla Austrougarima i Nemcima, u leto 1918. godine, morala da napusti okupiranu Srbiju. Sa još nekoliko ljudi, pod vođstvom četničkog vojvode Luneta, Ljubica je krenula put Solunskog fronta, da se priključi srpskoj vojsci. Posle 27 dana izbegavanja potera i zaseda, grupica izgladnelih, izmorenih, gotovo bosih ljudi stigla je nadomak borbenih linija. Usput su se nagledali spaljenih sela, vešala i leševa civila koje su pobili Austrijanci, Mađari, Nemci i Bugari. Grupa se sa mukom i uz povremenu borbu probila s leđa kroz bugarske položaje i jedva izvukla živu glavu pred srpskim položajima. Tako je učiteljica Ljubica, po rečima vojvode Stepe i vojvode Mišića, postala „prvi vesnik porobljene Srbije na Solunskom frontu“. Za svoj ilegalni rad i ovaj dvadesetsedmodnevni podvig, Ljubica je odlikovana Zlatnom medaljom za hrabrost „Miloš Obilić“.

Doktoru Arčibaldu Rajsu je iz prve ruke ispričala sva svoja saznanja o monstruoznim zločinima okupatora nad Srbima u porobljenoj Otadžbini. Čim se oporavila od „hoda po mukama“ i pronašla na frontu svoga brata Milutina, koga nije videla više od tri godine, Ljubica se s puškom u ruci priključila srpskoj vojsci na položajima. Učestvovala je u proboju Solunskog fronta 15. septembra 1918. godine i tako, posle samo nekoliko meseci, postala i prvi vesnik slobode u Otadžbini.

Sofija Jovanović, maturantkinja iz Beograda, prijavila se u dobrovoljce odmah po izbijanju rata 1914. godine, pod imenom Sofronije Jovanović. Imala je tu čast da lično pobode srpsku trobojku na austrougarsku karaulu u Zemunu, u toku privremenog oslobođenja Zemuna, 10‐13. septembra 1914. godine. U sastavu trupa Odbrane Beograda branila je prestonicu od Nemaca i Austrougara, u oktobru 1915. godine. Sofija je dopremala sanduke sa municijom na prve borbene linije, pod kišom granata sklanjala je ranjene drugove sa beogradskih ulica, ali i borbom prsa u prsa branila svoj rodni grad od neprijatelja. Uspela je da pređe Albaniju i priključi se vaskrsloj srpskoj vojsci na Solunskom frontu. Učestvovala je u proboju fronta 15. septembra 1918. godine i u oslobađanju prestonice, mesec i po dana kasnije.

.

Srbija i London

„Najlepše godine svoga mlađanog života provela sam u Srbiji. Deo sebe ostavila sam u Srbiji. Deo Srbije živi sa mnom u Londonu.“ Lejdi Izabela Haton, šef Bolnice Škotskih sestara 1915‐1919.

.

Naša Engleskinja

Flora Sends se rodila u malom mestu Neder Poplton u Jorkširu, u Engleskoj 1876. godine. Porodica joj se kasnije preselila u Merlsford u Safolku. U mladosti je Flora učila da jaše, puca iz vatrenog oružija i vozi automobil. Po završetku školovanja zaposlila se kao sekretarica. Uoči Prvog svetskog rata završila je kurs za bolničarke.

Po izbijanju rata prijavila se u dobrovoljnu bolnicu Svetog Jovana, koju je organizovala Amerikanka Mejbl Grujić, medicinska sestra i aktivistkinja Crvenog krsta, udata za Srbina, dr Slavu Grujića. Sa ovom bolnicom je stigla do Kragujevca. U prvoj godini rata Flora je radila kao bolničarka u Drugom pešadijskom „Gvozdenom“ puku „Knez Mihailo“. U toku povlačenja ka Albaniji odvojila se od jedinica Crvenog krsta pa se kao vojnik‐dobrovoljac, iako već na pragu četrdesete godine života, priključila borbenim jedinicama „Gvozdenog“ puka, u kome je već vojevala legendarna Milunka Savić. Naredne tri godine Flora će deliti i dobro i zlo sa svojim srpskim saborcima.

Na Solunskom frontu Flora je postala komandir odeljenja. Naročito se istakla u borbama na Gorničevu, Kajmakčalanu, Crnoj reci i kod Bitolja, od avgusta do novembra 1916. godine. Tu je dva puta ranjavana u borbama prsa u prsa. Drugi put je bila izneta iz borbe sa 24 rane na telu.

Flora se ubrzo oporavila, posle lečenja u Solunu i severnoj Africi, ali su joj se rane kasnije ponovo pogoršale za vreme boravka na frontu, pa je morala na ponovno lečenje i oporavak u Englesku. Vreme koje je tada provela u Engleskoj Flora je iskoristila da prikuplja pomoć za srpsku vojsku i da populariše oslobodilačku borbu srpskog naroda. Objavila je tada kratku autobiografiju „Engleskinja, žena‐narednik u srpskoj vojsci“, pisanu na osnovu njenih pisama i dnevnika. Sa Evelinom Haverfild osnovala je Fond za prikupljanje pomoći srpskim vojnicima i ratnim zarobljenicima. U listu Morning star, Flora je objavila jedan potresan članak o stradanju Srbije u velikom ratu, pod naslovom „Šta zaslužuje srpski vojnik“.

Posle oporavka Flora se vratila u svoju jedinicu i učestvovala u borbama za proboj Solunskog fronta i oslobođenje Srbije (septembar‐novembar 1918). Kraj rata dočekala je u činu pešadijskog narednika srpske vojske. Odlikovana je većim brojem odlikovanja, između ostalog i Karađorđevom zvezdom s mačevima. Bila je jedina Engleskinja koja je aktivno, kao borac učestvovala u Velikom ratu.

Posle rata, u junu 1919. godine, ukazom Narodne skupštine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, koji je potpisao Princ‐regent Aleksandar Karađorđević,

Flora Sends je unapređena u čin pešadijskog potporučnika Vojske Kraljevine SHS, i tako postala prva žena oficir u srpskoj istoriji.

Demobiliosana je i prevedena u rezervu tek 1922. godine. Udala se za svog ratnog druga, srpskog oficira, a bivšeg belogardejca Jurija Judeniča. Država joj je agrarnom reformom dodelila tzv. „Dobrovoljačku čast“, osam jutara zemlje u okolini sela Ovča (prema nekim izvorima u okolini Zrenjanina), ali Flora, kao ni mnogi drugi dobrovoljci, nikada nije uvedena u ovaj posed. Sa mužem je živela u Dubrovniku i Beogradu i izdržavala se davanjem časova engleskog jezika. Često je putovala i držala predavanja o svojim ratnim iskustvima širom sveta, u Britaniji, Francuskoj, Kanadi, SAD, Australiji, Novom Zelandu. Prilikom svakog od ovih predavanja, sa ponosom je nosila na sebi uniformu srpskog oficira. Objavila je 1927. godine Autobiografiju žene‐vojnika: Kratka sećanja na doživljaje sa srpskom vojskom 1916‐1919.

Na početku Drugog svetskog rata, Gestapo je u Beogradu uhapsio Floru i njenog supruga. Jurij je, usled gestapovske torture, ubrzo prebačen u zatvorsku bolnicu gde je i preminuo. Flori je bilo dozvoljeno da ga samo jednom poseti. Posle Jurijeve smrti, Nemci su pustili Floru iz zatvora i dozvolili joj da se vrati u Englesku. Ostatak života provela je u Safolku, gde je i preminula 1955. ili 1956. godine. Njen život zabeležio je Alen Burdžes u romansiranoj biografiji pod naslovom Ljupka narednica Flora Sends, 1963. godine. Radio televizija Srbije ovekovečila je Florin život u TV drami „Naša Engleskinja“. U ovom ostvarenju iz 1997. godine, lik Flore Sends oživele su Ljiljana Krstić i Ana Sofrenović.

Do skora je samo jedna ulica na Voždovcu u Beogradu, gde se nalazila kuća u kojoj je živela Milunka Savić, nosila ime po njoj. U poslednjih nekoliko godina svoje ulice u Beogradu dobile su i Flora Sends, Sofija Jovanović i Vasilija Vukotić, a jedna ulica u Užicu nosi ime Ljubice Čakarević.

Ako ništa drugo, barem povodom ovakvih jubileja, valjalo bi da se setimo ovih heroina koje su osvetlale obraz i svome narodu i ženskom rodu. Neka im je večna slava i hvala.

. .  .

8 komentara

  • Ova Srpkinja me se dojmila posebno!
    Milunka Savic, Zena nad Zenama, divim joj se! Takvih Zena je izuzetno malo…
    danas? … Znam jos jednu Srpkinju, Partizanku, onu originalnu,… koju je SS-ovac scepao i objesio
    o prvo Drvo! Ime joj ne znam! Umrla je prkosnim Licem sa Omcom oko Vrata!

    Marxist!

  • Jel ti markxist znaš tko je Žena nad Ženama? To je termin koji se odavno koristi u duhovnosti u kršćanstvu. Očito ti se ta terminologija pobrkala,tako se naziva Blažena Djevica Marija. Ovo sa Kosor ti je nepotrebno,to samo govori o tebi i što je to u tebi. Tekst nisam pročitala ali mi je zapeo tvoj komentar.

  • Mislim da gornji komentar Karla Marxa krajnji prostakluk i sramota za Srpsku kulturu i Srpski narod. Takvo pisanje i razmišljanje nije većinsko u našem narodu. Srpski narod je stari evropski narod i takvo pisanje je nedolično i nekulturno. Kao pripadnik srpskog naroda slažem se sa Martom da taj tekst samo govori o tom autoru i šta je u njemu. Takovo pisanje je nepotrebno i nekorisno za sve. Rat između Hrvata i Srba je završen, bio je nepotreban i nama jugoslovenima bio nametnut spolja pa molim Karla Marxa da pročita knjigu Naomi Klein „The Shock Doctrine“ koja nema veza sa odnosima Srba i Hrvata. Mi smo slovenski narodi koje žive jedni sa drugima vekovima i među nama postoji ljubav, a sličnosti daleko prevazilaze bilo kakve razlike.

  • Gospodine Nikola,nije to ništa,ima još i gorih komentara.Na račun mene kao Hrvatice i mog naroda.Ja možda jesam temperamentna,ali to je zato jer ne volim da me se stalno vrijeđa,dosta ljudi nikako da prihvati što se ovdje javlja i neka nesrpkinja. Isto tako nastojim biti miroljubiva i kao čovjek i kao kršćanka,katolkinja. Mogu reći da sam ovdje susrela nekolicinu pristojnih ljudi,ljudi u pravom smislu riječi i srpskog naroda i drago mi je zbog toga. Ne moramo se slagati niti dijeliti ista mišljenja,valjda su zato i stavljeni komentari.No istovremeno mi nije jasan portal koji ne briše komentare koji su zaista uvredljivi,njihova volja,a moja jest da više ne budem sudionik komentiranja.Zapravo,šutnja govori.Budući da imam svoj ponos,smatram da je najbolje da se uistinu povučem sa portala.Nije bitan ni komentator ni ono što je napisao,to je tako nevažno u odnosu za koga se predstavlja ovaj portal.Neke komentare su obrisali koji su ništa u odnosu na ovo. Samo sam tražila da se obriše prostački,vulgaran i komentar pun mržnje,ali eto, stoji ko zastava i dalje,neka stoji.Za koga se predstavlja bašta balkana,koji svjetonazor ovdje stoji,sami zaključite. Uopće ne trebam niti riječ,dovoljno je obrisati.

  • Gospođa Marta, mnogo Vam hvala na objektivnosti i srdačnosti koja mi kao pripadniku srpskog narodu jako godi. Potpuno ste u pravu kada kažete da portali trebaju brisati vulgarnosti i nečistoće koje s pravom navodite i koje ne pripadaju ni jednom kulturnom narodu. Ako smo svi išta zadnjih dvadesetak godina trebal naučiti onda je to potreba za mešđusobnim poštovanjem i uvažavanjem različitih mišljenja. Miroljubivost i hrišćanske vrednostim propagiraju i katolička i pravoslavna vera kao i obična ljudskost u krajnjoj liniji od koje svi možemo samo dobro imati nikako loše. Upravo su hrišćanske vrednosti put da jedni drugima pružimo ljubav, pažnju i ako je nešto loše bilo to i ispravimo. Za mene su hrvati i srbi uvek braća bili i u hrvatskoj sam se uvek kao kod svoje kuće osećao i tako primao i hrvate u Srbiji i tako će kod mene uvek i biti nikako drugačije.

  • Napomena redakcije oko komentara:

    Komentari čitalaca ne predstavljaju stav redakcije. To je valjda svima jasno.

    Mi ne čitamo sve komentare, ne stižemo da to uradimo, pa nam spočitavanje da „namerno“ ostavljamo neke komentare, jer je „šutnja“ naš stav, ne stoji.

    Mi ne komentarišemo i ne raspravljamo sa nedoličnim komentatorima, jer ko još ima vremena da gubi vreme na tudje gluposti. Neke komentare ćemo zbilja obrisati, i to uvek učinimo kada nam se skrene pažnja na vulgarnost, ali zbilja ne čitamo sve komentare, jer smo mala redakcija i imamo druga posla.

  • @Redakciji bloga iskrena isprika na mom nerazumijevanju.Moja greška je u tome što Vam se nisam obratila osobno mailom na mali redakcije.Tako biste vidjeli komentar.Ali dobro,sve je u redu,možda je ovako i moralo ispasti.Zahvaljujem i ubuduće ću to imati na umu.Svako dobro.

Ostavite komentar

Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280

Prijavi se za Newsletter