Razlozi zašto društva propadaju kroz istoriju
Antropolog i lingvista Džered Dajmond govori o tome zašto društva propadaju i kolapsiraju kroz istoriju. Razlozi zašto su propale države, imperije, nacije u 5 tačaka
.
Dakle, očigledno, društva su u nekim oblastima osetljivija nego u drugim. Kako možemo razumeti šta neka društva čini osetljivijim od drugih?
Taj problem je očigledno važan za našu današnju situaciju, jer i danas postoje društva koja su već kolapsirala, kao što su Somalija i Ruanda i nekadašnja Jugoslavija. Takođe postoje društva koja su možda blizu kolapsa, kao što su Nepal, Indonezija i Kolumbija.
A šta je sa nama (SAD)? Šta je to što možemo naučiti iz prošlosti da bismo izbegli opadanje ili propast na način na koji su to iskusila mnoga društva u prošlosti? Očigledno je da odgovor na ovo pitanje neće biti jedan faktor. Ako vam neko kaže da samo jedan faktor objašnjava društvene kolapse, odmah znate da je on/ona idiot. To je kompleksna tema. Ali kako da izvučemo smisao iz kompleksnosti ove teme? Analiziranjem društvenih kolapsa, naišao sam na šemu sa pet tačaka: lista stvari kroz koje prođem kako bih razumeo kolapse. Pokazaću vam tu šemu sa 5 tačaka na primeru istrebljenja grenlandskog nordijskog društva. To je evropsko društvo sa evidencijom pismenosti, tako da znamo dosta o tim ljudima i njihovim motivacijama. 984. AD, Vikinzi su otišli na Grenland i tamo se nastanili, a oko 1450. su izumrli – društvo je kolapsiralo, i svi su do jednog završili mrtvi.
Zašto su umrli? Prema mojoj petotačkovnoj šemi, prva tačka je ljudski uticaj na prirodnu sredinu: ljudi nesvesno uništavaju osnovu resursa od koje zavise. A u slučaju vikinških Nordijaca, Vikinzi su nenamerno izazvali eroziju tla i krčenje šuma, što je za njima predstavljalo značajan problem jer im je šuma bila neophodna za pravljenje uglja i gvožđa. Tako su završili društvo evropskog gvozdenog doba, bukvalno bez mogućnosti da više naprave sopstveno gvožđe. Druga stvar na mojoj listi je promena klime. Ona može postati toplija ili hladnija, suvlja ili vlažnija. U slučaju Vikinga sa Grenlanda, klima je postala hladnija kasnih 1300-ih a posebno 1400-ih. Ali hladna klima nije neminovno fatalna; Inuiti – Eskimi koji su živeli na Grenlandu u isto vreme – su bili uspešniji u hladnim klimama. A zašto onda nisu i grenlanski Nordijci?
Treća stvar na mojoj listi su odnosi sa susednim, prijateljskim narodima koji mogu da podrže društvo. A ako se ta prijateljska podrška povuče, društvo je sklonije kolapsu. Grenlandski Nordijci su imali trgovinu sa Norveškom, koja je usahnula delom zbog toga što je Norveška oslabila, a delom zbog mora leda između Grenlanda i Norveške.
Četvrta tačka na mojoj listi su odnosi sa neprijateljskim društvima. Neprijatelji nordijskog Grenlanda su bili Inuiti, Eskimi koji su takođe živeli na Grenlandu i sa kojima su Nordijci imali loše odnose. Znamo da su Inuiti ubili Nordijce i da su verovatno, što je još važnije, blokirali prilaze spoljnim fjordovima od kojih su zavisile nordijske zalihe foka u kritičnim periodima godine.
I napokon, peta tačka na mojoj listi su politički, ekonomski, socijalni i kulturni faktori društva koji mu manje više omogućavaju da shvati i reši svoje probleme o prirodnoj sredini. Kulturni faktori koji su grenlandskim Nordijcima otežali rešavanje problema su bili njihova predanost hrišćanskom društvu koje je mnogo ulagalo u izgradnju katedrala. To društvo je bilo poglavarsko, kompetitivno rangirano, puno prezira prema Inuitima od kojih je odbijalo da nauči. Dakle, tako je petotačkovna šema važna za kolaps i konačno istrebljenje grenlandskih Nordijaca.
A šta je sa današnjim društvom? Poslednjih 5 godina sam vodio suprugu i decu u jugozapadnu Montanu, gde sam radio kao mladić na žetvi. Montana na prvi pogled izgleda kao najčistija sredina u SAD. Ali ako zagrebete površinu, Montana pati od ozbiljnih problema. Ako krenemo kroz istu listu: ljudski uticaji na prirodnu sredinu. Da, oni su jaki u Montani. Problemi toskičnosti iz rudarskog otpada su izazvali štetu vrednu milijarde dolara. Problemi korova i njegove kontrole su koštali Montanu skoro 200 miliona dolara godišnje. Motana je izgubila poljoprivredna dobra zbog salinizacije, problema tretiranja šuma i šumskih požara. Druga stvar na mojoj listi: primena klime: da, klima u Montani je toplija i suvlja, ali poljoprivreda u Montani posebno zavisi od navodnjavanja iz snežnog pokrivača, a sneg se sada topi; glečeri u Nacionalnom parku Glečer (SAD) nestaju i to je loša vest za poljoprivredno navodnjavanje u Montani.
Treća stvar na mojoj listi: odnosi sa prijateljima koji mogu da održe društvo. Danas se više od polovine prihoda Montane ne zarađuje u samoj državi, već izvan nje: prenos uplata iz socijalnog, iz raznih investicija i sličnog, što Montanu čini osetljivom u odnosu na ostatak SAD-a.
Četvrto: odnosi sa neprijateljima. Montanjani imaju iste probleme kao i svi Amerikanci, a to je da su osetljivi na probleme izazvane neprijateljima iz ostalih zemalja koji utiču na naše zalihe nafte, kao i na terorističke napade. I konačno, poslednja stvar na listi: pitanje o tome kakvu ulogu politički, ekonomski, društveni i kulturni stavovi imaju u ovome. Montanjani imaju stare vrednosti koje danas čini se, stoje na putu njihovom rešavanju sopstvenih problema. Dugogodišnja odanost šumarstvu, rudarstvu i poljoprivredi, bez ikakve državne regulacije. Vrednosti koje su bile uspešne u prošlosti danas nisu pogodne.
Dakle, ja gledam kolapse mnogih prošlih, ali i sadašnjih društava. Da li se javljaju neki generalni zaključci? Na neki način, kao Tolstojeva tvrdnja da je svaki nesrećni brak drugačiji, tako je i svako kolapsirano ili ugroženo društvo je drugačije – svi imaju drugačije detalje. Ipak, postoje određene zajedničke niti koje proizilaze iz ovih poređenja između prošlih društava koja jesu ili nisu kolapsirala i ugroženih društava današnjice. Jedna interesantna zajednička stvar ima veze sa, u mnogim slučajevima, brzinom kolapsa nakon što je društvo dostiglo vrhunac. Postoje mnoga društva koja ne propadaju postepeno, već se izgrađuju, obogaćuju, postaju moćnija, a onda za kratko vreme, nekoliko decenija nakon vrhunca kolapsiraju. Na primer, klasična je priča Maja sa Jukatana čiji je kolaps počeo ranih 1800-ih, bukvalno nekoliko decenija nakon što su izgradili svoje najveće spomenike, kada im je populacija bila najveća.
Ili, kolaps Sovjetskog Saveza koji se dogodio samo nekoliko decenija, možda samo jednu, nakon vremena kada je Sovjetski Savez bio najveća sila. Analogija tome bi bilo gajenje bakterija u Petrijevoj šolji. Ovi brzi kolapsi su posebno verovatni tamo gde postoji neusklađenost između dostupnih resursa i njihove potrošnje, ili neusklađenost između ekonomskik planova i ekonomskog potencijala. Bakterije rastu u Petrijevoj šolji. Udvostručuju se u svakoj generaciji, i 5 generacija pre kraja Petrijeve šolje, šolja je prazna 15/16, a onda u je sledećoj generaciji prazna ¾, a u sledećoj je polu prazna. Potrebna je jedna generacija da šolja nakon što je polu prazna, bude puna. Nema više hrane i bakterije kolapsiraju. Dakle, ovo je učestala tema, da društva kolapsiraju ubrzo nakon dostignuća vrhunca moći.
Ako to postavimo matematički, proizilazi da, ako ste zabrinuti za društvo danas, ne bi trebalo da gledate u vrednost matematičke funkcije, odnosno samog bogatstva, već bi trebalo da gledate na prve i druge derivacije te funkcije. To je jedna uopštena tema. Druga opšta tema je da postoji mnogo sutpilnih faktora životne sredine koji neka društva čine osetljivijim od drugih, a mnoge od tih faktora ne razumemo u potpunosti. Na primer, zašto su u Pacifiku, od svih postojećih ostrva, baš Uskršnja ostrva završila kao slučaj najgoreg i potpunog raskrčenja šume? Ispostavlja se da je postojalo 9 različitih faktora životne sredine, nekih suptilnih, a nekih koji su radili protiv stanovnika ostrva, kao što su na primer, posledice vulkanske prašine, geografska širina, padavine. Možda je najsuptilnije među njima to što se ispostavlja da najveći doprinos hranljivih materija koji štite životnu sredinu ostrva u Pacifiku potiče iz padavina kontinentalne prašine iz centralne Azije. Od svih pacifičkih ostva, Uskršnje ima najmanje padavina azijske prašine koja oporavlja plodnost zemljišta. Ali to je faktor koji nismo ni poznavali do 1999.
Dakle, neka društva radi suptilnih razloga vezanih za životnu sredinu su osetljivija od drugih. Konačno, još jedna generalizacija. Trenutno predajem predmet na Univerzitetu u Los Anđelesu u Kaliforniji, o ovim kolapsima društava. Ono što moje studente stvarno muči je, kako to da ova društva nisu videla šta rade? Kako su stanovnici Uskršnjeg ostrva mogli da poseku celu šumu? Šta su rekli kada su sekli poslednju palmu? Zar nisu videli šta rade? Kako to da društva ne primećuju svoje uticaje na sredinu zašto ih ne zaustave na vrema? Ja očekujem da naša ljudska civilizacija nastavi da postoji, onda će se možda u sledećem veku ljudi pitati zašto zaboga ovi ljudi, 2003. godine nisu videli očigledne stvari koje su radili i zašto nisu nešto preduzeli? Izgleda neverovatno, kada se radi o prošlosti. U budućnosti izgleda neverovatno to što danas radimo. Pokušavam da razvijem hijerarhijsku grupu razloga zbog kojih društva ne uspevaju da reše svoje probleme. Zašto ne uspeju da uvide probleme, ili ako ih uvide, zašto ne uspeju da im se suoče? Ili, ako ne uspeju im se suoče, zašto ne uspeju da ih reše?
Pomenuću samo dve generalizacije u ovoj oblasti. Jedan primer nevolje koja svakako predočava kolaps, je sukob kratkoročnih interesa one manjine koja odlučuje i dugoročnih interesa društva kao celine, posebno ako su oni koji odlučuju u mogućnosti da sebe izoluju od posledica svojih delatnosti. Ono što je kratkoročno dobro za manjinu je dugoročno loše za društvo u celini; postoji rizik da manjina radi ono što bi društvo oštetilo na duge staze. Na primer, u kompetitivnom društvu grenlandskih Nordijaca, ono što su poglavice stvarno htele je da imaju više sledbenika, kao i više ovaca i resursa da bi prestigli susedne poglavice. To je navelo poglavice da rade ono što nazivamo šibanjem zemlje: njeno preopterećenje koje je primoralo zemljoradnike na zavisnost. A to je poglavice učinilo moćnim na kratko vreme, ali je dovelo do dugoročnog društvenog kolapsa.
Isti ti konflikti interesa su snažni u SAD danas. Posebno zato što su oni koji odlučuju u SAD-u često u mogućnosti da sebe izoluju od posledica, jer žive u dobro obezbeđenim kućama i piju flaširanu vodu, itd. A u poslednjih nekoliko godina, očigledno je da elita poslovnog sveta shvata da može da poboljša svoje kratkoročne interese tako što radi stvari dobre za sebe, ali loše za društvo kao celinu, kao što su, na primer, iscrpeli nekoliko milijardi dolara iz Enrona i ostalih firmi. U pravu su oni da su te stari dobre za njih na kratke staze, iako su loše za društvo na duge staze. Dakle, to je jedan generalan zaključak o tome zašto društva donose loše odluke: zbog sukoba interesa.
Druga generalizacija koju želim pomenuti je da je za društvo posebno teško da donese citiram, dobre odluke kada postoji konflikt između jako ustaljenih vrednosti koje su u mnogim okolnostima dobre, ali su u drugim loše. Na primer, grenlandski Nordijci su se, u svom teškom okruženju opstali zajedno tokom četiri ipo veka a držala ih je zajednička posvećenost religiji i snažnoj društvenoj jedinstvenosti. Ali te dve stvari – posvećenost religiji i jako društveno jedinstvo – su im takođe otežale da se na kraju promene i da nauče od Inuita. Ili danas, na primer Australija. Jedna od stvari koja je Australiji omogućila da preživi 250 godina u ovom zabačenom vojnom garnizonu evropske civilizacije je bio britanski identitet. Ali danas, njihova posvećenost britanskom identitetu ide Australijancima na štetu kada se radi o prilagođavanju situaciji u Aziji. Dakle, posebno je teško promeniti put kada su stvari zbog kojih dospevate u nevolju istovremeno i izvor vaše snage.
Koji će biti rezultat današnjice? Svima nam je poznato da u savermenom svetu postoje desetine vrsta tempiranih bombi. One imaju fitilj dug nekoliko decenija, neke od njih ne više od 50 godina, i svaka nas može dotaći. Tempirane vodene bombe, zemljane, klimatske, bombe egzotičnih vrsta, fotosintetičkih maksimuma, problema populacije, toksičnosti itd. itd., ima ih oko 12. I dok ove tempirane bombe – nijedna nema fitilj duži od 50 godina, a većina ima fitilj dug par decenija – neke od njih u nekim mestima imaju mnogo kraće fitilje. Ako nastavimo stopom kojom se trenutno krećemo, Filipini će izgubiti svu šumu pogodnu za sečenje za 5 godina. Solomonska ostrva su samo godinu dana od gubitka svoje šume, koja predstavlja njihov najveći izvoz. To će biti spektakularno za ekonomiju Solomona. Ljudi me često pitaju, ”Džerede, koja je najvažnija stvar koju moramo uraditi u vezi sa problemima svetske prirodne sredine?” Moj odgovor je, najvažnija stvar koju moramo uraditi je da zaboravimo da postoji bilo koja jedinstvena stvar koja je najvažnija i koju moramo da uradimo. Umesto toga, postoje desetine stvari, od kojih bi nam bilo koja poslužila. I moramo ih uraditi valjano, jer ako rešimo 11, a ne uspemo da rešimo dvanaestu, onda smo u nevolji. Na primer, ako rešimo probmele vode, zemljišta i populacije, ali ne rešimo probleme toksičnosti, onda smo u nevolji.
Činjenica je da je naš savremeni put neodrživ, što po definiciji znači da ne može biti održan. A ishod će biti rešen za nekoliko decenija. To znači da će oni ovde prisutnih koji imaju manje od 50 ili 60 godina videti kako će se ovi paradoksi razrešiti, a oni od nas preko 60 godina možda neće videti ishod, ali naša deca i unuci sigurno hoće. Ishod će dostići jedan od dva oblika: ili ćemo rešiti te neodržive vremenske fitilje na prijatne načine po našem sopstvenim izboru i korektivnim merama, ili će se konflikti rešiti na neprijatne načine koji neće biti po našem izboru – na primer ratom, bolestima ili gladovanjem. Ali ono što je sigurno je da će naš neodrživi put biti rešen na jedan ili drugi način za nekoliko decenija. Drugim rečima, pošto je tema ovog bloka govora izbor, imamo izbora. Da li to znači da bismo trebali da budemo pesimisti i da se opteretimo? Ja zaključujem suprotno.
Veliki problemi sa kojima smo danas suočeni nisu uopšte van naše kontrole. Naša najveća pretnja nije asteroid koji će se u nas zakucati, nešto povodom čega ne možemo ništa preduzeti. Umesto toga, sve velike pretnje danas su problemi koje smo potpuno sami napravili. A pošto smo ih mi stvorili, sami možemo i da ih rešimo. To onda znači da je suočavanje sa ovim problemima u potpunosti u našim rukama. Konkretno, šta svi mi možemo da uradimo? Za one od vas koji ste zainteresovani u ove izbore, ima mnogo stvari koje možete uraditi. Ima dosta toga što ne razumemo i što moramo razumeti. I ima dosta toga što što stvarno razumemo, a ne radimo, a što bi, u stvari, trebalo da radimo.
. . .
Tekst preuzet sa predavanja na TED konferenciji. Originalno video izlaganje možete videti ovde.