Teci, teci vodo Živa – Gospod Isus Hrist i žena Samarjanka

Poznat dogadjaj iz Jevandjelja kada je Gospod Isus Hrist bio žedan i kada ga je vodom napojila žena Samarjanka. Šta je to voda živa. Pesma koju preporučujemo Teci, teci vodo živa

Arhimandrit dr Justin (Popović): TUMAČENjE SVETOG EVANĐELjA PO JOVANU

Glava četvrta: GOSPOD ISUS I ŽENA SAMARJANKA

„Kada, dakle, saznade Gospod da su fariseji čuli da Isus više učenika zadobija i krštava nego Jovan – iako Sam Isus ne krštavaše nego učenici Njegovi – ostavi Judeju i otide opet u Galileju. A valjalo Mu je proći kroz Samariju. Tako dođe u grad samarijski zvani Sihem, blizu sela koje dade Jakov Josifu, sinu svojemu. A ondje bješe izvor Jakovljev. Isus pak umoran od puta sjđaše tako na izvoru; bješe oko šestoga časa.“ (4:1-6)

Kako je verodostojan svedok Sveti Evanđelist Jovan? Zaista je rukovodno načelo njegovo pri pisanju Evandjelja da beleži ono što vidi i što čuje (1 Jn. 1,1). Evo, on vidi Isusa umorna, i piše: „Isus umoran od puta sećaše na izvoru“ (st. 6). – Šta govoriš Jovane?

Zar umoran Isus čudotvorac, Isus kome veliki Preteča nije dostojan da odreši remena na obući Njegovoj? Da, On kako Ga vidiš, takav i jeste. A da nije takav, zar bi bio pravi čovek, zar bi znao šta je u čoveku i šta sačinjava glavnu muku njegovu? On to ne skriva, čak ni od žene Samarjanke. On joj izjavljuje da je žedan, i moli je da mu da vode da pije. Recite, zar nije pravi čovek? On je ne samo umoran, nego i žedan.

„Dođe žena iz Samarije da zahvati vode. Reče joj Isus: Daj mi da pijem. Jer učenici Njegovi bijahu otišli u grad da kupe hrane. Reče Mu žena Samarjanka: Kako ti, koji si Judejac, tražiš od mene žene Samarjanke da piješ? Jer se Judejci ne druže sa Samarjanima. Odgovori Isus i reče joj: Kad bi ti znala dar Božiji, i ko je Taj koji ti govori: daj mi da pijem, ti bi tražila od Njega i dao bi ti vodu živu. Reče Mu žena: Gospode, ni vedra nemaš, a studenac je dubok; odakle ti onda voda živa? Eda li si ti veći od oca našega Jakova, koji nam dade ovaj studenac, i on iz njega pijaše i sinovi njegovi i stoka njegova? (4:7-12)

Žeđ? – Slabost pravog čoveka, a ne čoveka sa prividnim telom. Tu slabost svoje ljudske prirode Gospod Isus iskorišćuje i upotrebljuje kao sredstva spasenja za Samarjanku: govari joj o vodi živoj. Voda živa? To zbunjuje ženu i ona s pravom pita: „odakle ti imaš vodu živu“ (st. 11). Nju nije imao veliki praotac Jakov, a ti?

Ko si ti? i šta je to „voda živa“?

Sveti Kiril Aleksandriski veli: „Vodom živom“ Spasitelj ovde naziva blagodat Svetoga Duha. Ko se nje udostoji, imaće u sebi postojani izvor božanskih učenja.

„Odgovori Isus i reče joj: Svaki koji pije od ove vode, opet će ožednjeti. A koji pije od vode koju ću mu Ja dati neće ožednjeti dovijeka, nego voda koju ću mu Ja dati postaće u njemu izvor vode koja teče u život vječni.“ (4:13-14)

Spasitelj joj objašnjava: „Svaki koji pije od ove vode, opet će ožedneti“ (st.13): „svaki“, i ti, i ja, i svi. Ti to već znaš; „a koji pije od vode koju ću mu ja dati, neće ožedneti nikad; nego voda koju ću mu ja dati biće u njemu izvor vode koja teče u život večni“ (st. 13-14).

A ta živa voda jeste Duh Sveti: „Ko je žedan neka dođe k meni i pije. Koji veruje u mene, kao što Pismo reče: „iz njegova tela poteći će reke vode žive“ (Jn. 7,37-38; Is. 12,3; Joilj 3,18). I bogonadahnuti Evanđelist ubrzo objašnjava ovu Spasovu blagovest: „A ovo reče za Duha koga su imali primati oni koji veruju u Ime Njegovo. Jer Duh Sveti još ne beše dat, jer Isus još ne beše proslavljen“ (Jn. 7,37-39). Osim telesne žeđi postoji duhovna žeđ: žeđ bogolike duše čovekove, žeđ bogočežnjiva: ta žeđ hoće besmrtnost i život večni i sve što tome vodi.

A to može dati samo Bog, samo Duh Sveti, samo Božanska Trojica, koja je i „stvorila čoveka trojicelikim = triadolikim, po liku Svome, da bi on samo u Njoj mogao naći večnu punoću i večnu ostvarenost ovoga trojicelikog bića. Duh Sveti, kada uđe u čoveka kroz sveto krštenje, On Svoje božanske i svete sile razliva po bogolikom biću čovekovom pomoću svetih evanđelskih vrlina. Jer svete vrline i jesu svete božanske sile koje ispunjuju čoveka svim onim što je sveto, božansko, besmrtno, večno. Samo se darovima Duha Svetoga utoljuje žeđ duše ljudske za besmrtnošću i večnošću.

Oni se putem podviga toliko sjedine sa čovekom, sa sušitnom njegovog bića, tolimo postanu njegovi, da se u njemu pretvaraju u nepresušni „izvor vode koja teče u život večni“ (st. 14); koja sve što je njegovo, celo biće njegovo preobražava u večno i besmrtno; kroz njih, i pomoću njih, on stalno: svim mislima, svim ooećanjima, svim rastaloženjima „teče u život večni“. Sve to lično daje Bogočovek za veru u Njega.

A vera? – Sav se poveriti, svim se bićem svojim predati Gospodu Hristu, da On načini od tebe što hoće. A On hoće svima ljudima jedno: da se svi spasu od greha, smrti i đavola, i postanu božanski besmrtna bića, dobiju život večni. Kroz svaku svetu vrlinu čovek otiče dušom svojom u život večni; a kroz svaki greh otiče u smrt, u smrtno, u muku večnu. Tako čovek neprestano ili uvećava svoju besmrtnost ili svoju smrtnost.

I do Strašnoga Suda svaki će čovek ili sav oteći u život večni ili sav oteći u smrt večnu.

Sveti Zlatoust blagovesti: Bog nas je uveo u ovaj život i udahnuo nam dušu da bismo mi koristili ne samo ovaj svet, nego radi toga da bismo radili sve radi budućeg živoga; samo su nerazumna stvorenja sazdana jedino za zemaljski život.

Reče Mu žena: Gospode, daj mi tu vodu da ne žednim i ne dolazim ovamo da zahvatam. Reče joj Isus: idi, zovi muža svojega, i dođi ovamo. Odgovori žena i reče: Nemam muža. Reče joj Isus: Dobro kaza: nemam muža; jer si pet muževa imala, i sada koga imaš nije ti muž; to si pravo kazala. Reče Mu žena: Gospode, vidim da si ti prorok.“ (4:15-19)

Otvorenoj i radoznaloj Samarjanki: „Gospode, daj mi te vode“, Gospod joj zaista i daje malo – malo: otkriva joj Svoje božansko sveznanje, i time celom biću njenom otvara put ka Bogu živom i istinitom. Ona kroz to otkrivenje vidi u Isusu najpre proroka Božjeg, vesnika istine. Ali, On je Jevrejin, a ona Samarjanka; među njima je večiti spor.

„Oci naši klanjahu se Bogu na gori ovoj, a vi kažete da je u Jerusalimu mjesto gdje se treba klanjati. Reče joj Isus: Ženo, vjeruj mi dolazi čas kada se nećete klanjati Ocu ni na gori ovoj ni u Jerusalimu. Vi se klanjate onome što ne znate; a mi se klanjamo onome što znamo; jer je spasenje od Judejaca. Ali dolazi čas, i već je tu, kada će se istinski bogomoljci klanjati Ocu u duhu i istini, jer Otac traži da takvi budu oni koji Mu se klanjaju. Bog je Duh; i koji Mu se klanjaju, u duhu i istini treba da se klanjaju.“ (4:20-24)

Divna Ljubojević – Teci, teci vodo živa

httpv://www.youtube.com/watch?v=ahjoVbj5HUk

Valjda će ga on – Sveznalac – rešiti: gde se treba moliti Bogu? Ko je u pravu: mi ili vi, Jevreji? „Spasenje je od Jevreja“ (st. 22), jer je Spasitelj od njih. Od njih, ali ne samo i za njih, već za sve ljude.

Jer su svi ljudi u Adamu jedno, u grehu i smrti jedno, tako treba da budu i u Spasitelju jedno, u spasenju i besmrtnosti jedno. Kada se to zna, oida nema osmetnje za spasenje nikome. To saznanje je osnov bogopoštovanja, bogamoljstva: „Ide vreme i vvć je nastalo, kad će se pravi bogomoljci moliti Ocu duhom i istinom, jer Otac traži takve bogomoljce“ (st. 24).

Pravi bogomoljci, Duhonosci. Moliti se Bogu „duhom i istinom“. Duh Sveti je Duh Istine. Ko ima Njega ima istinu; i moleći se voćen Njim, on se moli Duhom i Istinom.

Duh ljudski bez Duha Svetoga niti može poznati Boga niti Mu istinski služiti. Duh Sveti je taj koji „nam pomaže u našima slabostima, jer ne znamo zašto ćemo se moliti kao šggo treba, nego sam Duh moli se za nas uzdisanjem neiskazanim“ (Rim. 8,26). Samo koji ima Duha Svetog „zna“ šta je bogomoljstvo, zna šta je molitva i „po volji Božjoj moli se“ (Rm. 8,27).

Samo nalazeći se u Duhu Svetom duh ljudski nalazi se u istini, živi njome, misli njome, oseća njome; a bez Njega on je u laži, ili na putu koji vodi laži. Samo duhonosac služi Bogu istinski, jer svim bićem svojim istinuje; a istina i nije drugo nego znati istinitog Boga i živeti Njime: „Bog je Duh; i koji mu se mole, duhom i istinom treba da se mole“ (st. 24).

Sveti Zlatoust veli: Duh Sveti se naziva ognjem – radi označenja toplote blagodati koju On izaziva, i istrebljenja grehova; a vodom – da se izrazi čistota i obnovljenje koje On daje dušama koje Ga primaju.

Navodeći Spasiteljeve reči: „Bog je Duh; i koji mu se mole, duhom i istinom treba da se mole“, Sveti Zlatoust veli da je tu reč o Crkvi: „jer je njoj svojstveno istinsko i dostojno Boga poklonjenje Bogu“.

To još znači: Hristom treba da se mole, jer je Hristos – Istina (Jn. 14,6), i koji Njime živi – živi Isgiiom, i tako ceo život svoj pretvara u služenje Bogu istinom, u bogosluženje istinom. Sve što je trebalo da u rečima ostavi od ovoje Istine, Hristos je ostavio u svetim rečima svoga Evanđelja. A sebe cela ostavio Crkvi, i ko u Crkvi živi – Njime živi, Njime koji je istina i život.

„Reče Mu žena: Znam da dolazi Mesija zvani Hristos; kad On dođe, objaviće nam sve. Reče joj Isus: Ja sam – Koji govorim s tobom. I utom dođoše učenici Njegovi, i začudiše se što sa ženom razgovara, ali nijedan ne reče: šta tražiš, ili što govoriš sa njom? A žena ostavi svoj krčag i otide u grad i reče ljudima: Hodite da vidite čoveka koji mi kaza sve što sam učinila. Da nije on Hristos? Iziđoše, dakle, iz grada i pođoše Njemu.“ (4:25-30)

Samarjanka je osetila da Isus govori o nečem mesijanskom, o nečem novom, ali očekivanom samo od Mesije. Ona zna da je prva odlika Mesije sveznanje: „Kada Hristos (=Mesija) doće, kazaće nam sve“ (st. 25).

Ona to govori kao da produžava Spasovo mesijansko blagovešće o pravim bogomoljcima. Zato Spas i otkriva prvo njoj svu istinu o sebi: „Ja sam (Mesija) koji govori s tobom“ (st. 26).

To Gospod ne otkri ni učenom Nikodimu, ni mudrom Natanailu, već prostoj bogoljubivoj ženi, koja je srcem osetila Evanđelje Mesije, i prvu istinu njegovu, istinu o pravim bogomoljcima. I sa tom istinom, ponesena njome, ostavila svoje sudove i pohitala u grad i rekla ljudima: „Hajdete da vidite čoveka koji mi kaza sve što sam učinila: da nije to Hristos?“ Proverite i vi, braćo Samarjani (st. 29).

„A u međuvremenu moljahu Ga učenici Njegovi govoreći: Ravi, jedi! A On im reče: Ja imam jelo da jedem za koje vi ne znate. Tada učenici govorahu među sobom: Da Mu neko ne donese da jede? Isus im reče: Jelo je Moje da vršim volju Onoga Koji Me je poslao i izvršim djelo Njegovo. Ne kažete li vi da su još četiri mjeseca pa će nastati žetva? Eto, velim vam: podignite oči svoje i vidite njive kako se već žute za žetvu. I koji žanje prima platu, i sabira rod za život vječni, da se raduje zajedno i koji sije i koji žanje.“ (4:31-36)

Za to vreme učenici mole svog gladnog, i žednog, i umornog Učitelja da jede. A On im, potstaknut time, govori o svojoj tajanstvenoj hrani kojom on hrani Svoje čavekoljubivo biće. A to je? – Spasenje ljudi. To je posao njegov u svetu; vršeći ga On hrani sebe. Do maločas, razgovarajući sa Samarjankom o spasenju sveta i spasavajući nju lično, nahranio sebe, dok su učenici išli u grad po hranu. A to je posao u koji treba da uću i učenici kao što su pre njih ulazili Proroci.

„Jer u tome je istinita riječ, da je drugi koji sije, a drugi koji žanje. Ja vas poslah da žanjete gdje se vi nste trudili; drugi su se trudili, a vi ste u trud njihov ušli.“ (4:37-38)

To je „posao“ Mesije u svetu, to i hrana za sve njegove saradnike. Kroz Proroke je Mesija pripremao svet za spasenje sveta od greha, smrti i đavola; a sada je Sam došao da taj posao obavi, i u njega uvede Svoje učenike. U celokupnom tom poslu radi se jedno: sabira se rod za život večni: spasavaju se duše od smrti i prevode u život večni.

Svaki Prorok i svaki Apostol radi jedan te isti Mesijin posao: „sabira rod za život večni“ (st. 36). Svako ljudsko biće, spaseno Mesijom, jeste rod (plod) koji zemlja daje za život večni. Zemlja! – kakvo dostojanstvo ima u vasioni: rađa rod za život večni; rasadnik je besmrtnoga i večnoga; rasadnik besmrtnika i večnika.

Ona je Božji rukosad.

„A iz grada onoga mnogi od Samrjana povjerovaše u Njega za riječ žene koja je svjedočila: Kaza mi sve što učinih. Kada, dakle, dođoše k Njemu Samarjani, moljahu Ga da ostane kod njih; i ostade ondje dva dana. I mnogo ih više vjerova za riječ Njegovu. Te ženi govorahu: Sad ne vjerujemo više zbog tvog kazivanja, jer sami smo čuli i znamo da je ovo zaista Spasitelj svijeta, Hristos.“ (4:39-42)

Evo prvih rodova za život večni: Samarjani mnogi obraćaju se Hristu i primaju Ga kao Spasitelja sveta. Proverili su Samarjankin iskaz i uverili se da je Isus zaista Spas svetu, Hristos=Mesija. Stoga i govore ženi: „Sad ne verujemo više za tvoju besedu, jer sami čusmo i poznasmo da je ovaj zaista Spasitelj sveta, Hristos“ (st. 42). – Kakvo retko ispovedništvo! i koliko u njemu iskrenosti, prostote, sile! „Sami čusmo i poznasmo da je ovaj zaista Spas sveta, Hristos“: to je naše lično iskustvo.

„Spas sveta“ – celoga sveta, ne samo Samarjana, ne samo Jevreja, već svih ljudi skupa, i još: celoga sveta što postoji, miče se i živi. Jer sve to stenje u okovima preha i smrti, „uzdiše i tuži“ (Rm. 8,22): čekajući spasenja od Spasitelja sveta. „Sami čusmo i poznasmo“, – to je najsigurniji način da se Hristos upozna.

Treba sam doći u lični dodir sa Njim; sam Mu postavljati pitanja, i dobijati od Njega odgovore. I ako čovek nije s predumišljajem i s predubeđenjem prišao Isusu, mora otkriti u Njemu i Spasitelja svoga i Spasitelja sveta. Uvek jedan i za sve jedan, kategorički evanđelski imperativ hristopoznanja: „dođi i vidi“ (Jn.1,46; sr. Jn.1,39).