Zajednička molitva sa inoslavnima, ekumenistima i nepravoslavnima

Od davnina pa do poslednjih vremena, pravoslavnim vernicima je zabranjena zajednička molitva sa inoslavnima, nepravoslavnima i ekumenistima.

O zajedničkoj molitvi sa inoslavnima

Cirkularno Br. 889/1974.

ODLUKA ARHIJEREJSKOG SABORA RUSKE ZAGRANIČNE PRAVOSLAVNE CRKVE

(13/26. septembra 1974. g.)

Razmatranjem Arhijerejskog Sabora Ruske Pravoslavne Zagranične Crkve od 13/26. septembra 1974. g., doneta je sledeća odluka:

Poručiti Arhijerejskom Sinodu da se za praktično rukovodstvo našem duhovništvu cirkularno proslede sledeća rešenja koja su doneta na Saboru 3/26. oktobra 1953. g.

Odluke Sabora 1953. g.:

Rešeno: Proslediti sledeće ukaze našem sveštenstvu koje mora da se njima rukovodi, ali nisu za publikovanje ili štampu.

Zajednička molitva – Episkop SPC Grigorije i biskup Uzinić predvodili molitvu za toleranciju i ljubav u Dubrovniku

1. Ni u kakvom slučaju ne samo da se ne sme dozvoljavati inoslavnim sveštenicima da saslužuju u bilo kojoj formi, nego ni pravoslavnim nije dozvoljeno da u odeždama predstoje na njihovim službama. Ako zbog dobrosusedskih odnosa inoslavni sveštenik dođe u goste u Pravoslavnu crkvu na praznik, ali nepozvan obuče se u odežde, tada starešina hrama mora preko crkvenjaka, ili nekog drugog, da ga udalji i ponudi mu negde sa strane „počasno mesto“, koje je dovoljno daleko od sveštenstva koje služi da se ne bi stekao utisak da on saslužuje sa njima.

2. Kada prisustvuje na bilo kojem inoslavnom skupu gde se čita njihova molitva, pravoslavni sveštenik treba da ustane, ali ne sme u njoj da učestvuje niti da se krsti.

3. Ako na takvom sličnom sabranju zamole pravoslavnog sveštenika da blagoslovi trpezu, on to može da uradi i čitajući molitvu i blagosiljajući, ali ovo čini samo za sebe.

4. Na zajedničkim sednicama pravoslavnih i inoslavnih dobrotvornih tela ili organizacija, dozvoljeno je da se čita molitva pred početkom dobrog dela.

5. Na raznim državnim manifestacijama i sabranjima, dozvoljava se služenje molebana za zdravlje i spasenje državnika i države – ako se on predstavlja kao hrišćanin; ali u slučaju njegove smrti, za njega ne sme uopšte da se služi parastos, kao i svim ostalim inoslavnim. U takvom slučaju sveštenik mora da se ograniči nekom formom izraza saučešća (telegramom, ličnom posetom odgovarajućim instancama, organizovanjem komemorativnih skupova van hrama i tome slično).

6. Ni u kakvom slučaju ni sveštenici, ni parohije, ne smeju da stupe u članstvo tzv. „lokalnog Saveta crkava“.

7. Ako se s vremena na vreme lokalno protestantsko sveštenstvo sastaje radi razmatranja dogmatskih pitanja, ili pastirske prakse, učešće na takvim sabranjima dozvoljeno je, ali samo onim sveštenicima koji za to imaju potrebno bogoslovsko obrazovanje, da bi se ubedljivo i bez bilo koje mrlje prezentovalo Pravoslavno učenje. Dakle, to se dozvoljava samo sveštenicima koji imaju gore pomenutu bogoslovski spremu, kao i poseban blagoslov nadležnog arhijereja.

8. Treba da se izbegava organizovanje bilo kakvih simpozijuma pod pokroviteljstvom YMCA, i da se ogradi svoja pastva od uticaja te organizacije. Takođe, pastiri moraju da obrate pažnju na one koji ulaze u članstvo pomenute organizacije, tražeći da je napuste, čak i po cenu određenih pastirskih pritisaka. Najupornijima zabraniti da pristupaju svetom Pričešću, uz obrazloženje da učešće u masonskim ložama i njenim podtelima (organizacijama) zabranjuje ne samo Ruska Crkva, nego i grčke, čak i episkopi Američke crkve kojom upravnja sadašnji Mitropolit Leontije. Mada poznati po liberalnom opredeljenu, i oni su donosili takve zabrane.

9. Pastir mora uporno da savetuje svoju pastvu da ne ulazi u mešovite brakove. Mora da im se jasno da do znanja da venčanje u inoslavnoj crkvi nema nikakvog značenja za Pravoslavnu Crkvu. Mešovite brakove dopustiti samo u slučaju kada inoslavna strana daje znake nade da će se sjediniti sa Crkvom, ili u krajnjem slučaju ako se pismeno obaveže da će decu iz svog braka da krsti i vaspitava u Pravoslavnoj Crkvi. U slučaju neprihvatanja takve obaveze sveštenik mora da otkaže venčanje. U ovom slučaju on ne sme da prisustvuje inoslavnom venčanju, niti svečanom bračnom ručku, niti se sme saglasiti da služi svečani moleban.

10. Izričito se zabranjuje da inoslavni na krštenjima uzimaju učešća kao kumovi, podvlačeći suštinsku činjenicu da je dužnost kuma vaspitavanje novoprosvećenog u Pravoslavlju, što je ne može da se očekuje od nepravoslavnog lica.

11. Dozvoljava se saradnja sa nepravoslavnim organizacijama u praktičnim pitanjima života, kao na primer: pozajmljivanje objekta u slučaju seobe parohije, ili u dobrotovrnim organizacijama, ali sa tim da pravoslavne parohije nikako ne smeju da ulaze u članstva takvih organizacija.

12. Treba da se izbegava dobijanje finansijske podrške od nepravoslavnih organizacija. Crkvena tela i ostale organizacije pri njima, koje još uvek koriste takvu pomoć, treba da se trude da postepeno nađu druge izvore svojih novčanih prihoda, kako bi se tako eliminisala bilo koja zavisnost od inoslavnih. Međutim, to treba da se radi postepeno i mudro da ne bi nikakvim brzopletim postupkom izazvali ljutnju naših dobrotovora.

Njujork, 1/14. novembra 1974. godine.

Predsednik Arhijerejskog Sinoda: Mitropolit FILARET

www.predanje.com