OPSADA CARIGRADA
Kako su Avari opsedali Carigrad (Konstantinopolj) 626 godine nove ere uz pomoć Slovena
Opsada Carigrada 626. godine, od strane Avara i Slovena
Avari su imali značajnu ulogu u Velikoj seobi naroda i naseljavanju Slovena na Balkansko poluostrvo. Kad su altajski Turci srušili premoć njihovog saveza, koji se prostirao po Aziji, avarska plemena su krenula prema zapadu i dospela u zaleđe Crnog mora. Caru Justinijanu ponudili su 558. godine pomoć protiv nomadskih plemena koja su ugrožavala Carstvo. Avari su nešto kasnije došli u Panoniju i s Langobardima uništili državu Gepida.
Opsada Carigrada 626 godine od Avara
Pošto su Langobardi krenuli prema severnoj Italiji, došljaci iz Azije postali su gospodari panonske ravnice. U prodoru na zapad zaustavili su ih Franci. Avari su obrazovali moćan plemenski savez u koji su bili uključeni ostaci razbijenih Gepida, deo Slovena i Bugara. Onda su se ustremili na vizantijske pograničke gradove i osvojili Sirmijum, Singidunum, Viminacijum i Avgustu, a bezuspešno su opsedali Solun. Kako je car Iraklija početkom 7. stoleća bio zauzet ratom protiv Persije, morao je da, po cenu visokog godišnjeg danka, sklapa mir s avarskim kaganom, ali car tada umalo nije poginuo u atentatu.
Opsada Carigrada 626. ključni je događaj u odnosima Vizantije i Avara, koje nije pokolebao ni neuspeli pokušaj da na prepad zauzmu grad devet godina ranije. Uprkos velikim ustupcima dobijenim od Vizantije (godišnji danak od 200.000 zlatnika i ugledni taoci), ambiciozni kagan se pripremao za opsadu najmoćnije srednjovekovne tvrđave. Početkom juna 626, tek što su se u Carigradu stišali nemiri povodom poskupljenja hleba, pred Halkedonom, gradom preko puta Carigrada, na maloazijskoj obali Bosfora, pojavio se persijski vojskovođa Šahrbaraz s vojskom. Čekajući kaganov dolazak, on je spalio predgrađe Halkedona, hramove i vile u okolini.
U nedelju, 29. juna 626, avarska prethodnica od 30.000 ljudi stigla je od Jedrena, u neposrednoj blizinu tzv. Dugog zida, čijih je 65 km povezivalo Crno i Mramorno more. Vizantinci su, pak, svoju konjica i pešadiju iz predgrađa povukli unutar carigradskih zidina. U gradu su se pojavili i prvi znaci panike. Uplašeni romejski velikodstojnici poslali su emisara avarskom vladaru s gotovo ponižavajućom ponudom da su spremni da izađu u susret svim njegovim željama ako odustane od napada. Glavnina avarske prethodnice zadržala se desetak dana na obali Mramornog mora, odakle je povremeno slala izvidnice prema gradu. U međuvremenu je magistar Von, koji je u carevom odsustvu zajedno s patrijarhom Sergijem brinuo o prestonici, otpočeo pripreme za odbranu grada. Obavešten o opasnim namerama Avara, Slovena i Persijanaca, car Iraklije je s istočnog fronta, iz daleke Lazike, uspeo da pošalje samo jedan odred u pomoć braniocima.
Ubrzo je oko hiljadu kaganovih vojnika stiglo u istočno predgrađe Sike i vatrom su uspostavili vezu s persijskim odredom na maloazijskoj obali Bosfora, a dimni signali su se pojavili i u zapadnoj okolini grada. Tom prilikom Avari su porušili i gradski vodovod.
Ubeđen da mu konačni uspeh ne može izmaći, vođa Avari razmetljivo i nadmeno je iz Jedrena poručio stanovnicima Carigrada da se izjasne čime su voljni da ga “ublaže i obdare, pa da se vrati”. Upozorio ih je: “Vi ne možete da se pretvorite u ribe i spas nađete u moru, niti u ptice i da odletite”. Posle nekoliko dana, magistar Von i ostali arhonti, kajući se zbog prethodne malodušnosti i uzdajući se u svoje snage, uputili su preko izaslanika vladaru Avara odlučan odgovor. Ogorčeni kagan, koga vizantijski pisci nazivaju svinjom, pijavicom i podmuklom zmijom, odbio je da primi izaslanika, pokazujući time da više nema pregovora.
U utorak, 29. jula, u prepodnevnim časovima, pred bedemima vizantijske prestonice pojavila se avarska vojska od 80.000 ljudi. Od svetlucanja oružja mnoštva varvarskih eskadrona, pešadije i zaprežnih vozila nalik na stršljenove koji su sve prekrili od mora do mora, posmatračima je zastajao dah. U iščekivanju sukoba, magistar Von je obišao vojsku i izdao poslednje zapovesti. Svečanu litiju, koja je trebalo da podstakne entuzijazam branilaca sa zapadnog bedema, predvodio je lično patrijarh Sergije. Sledećeg dana Avari su dovukli opsadne sprave i spremili se za napad, koji jedan pesnik i očevidac beleži: “kao grad s grmljavinom nasrnu kagan na sve bedeme”.
U prvom bojnom redu bili su lako naoružani Sloveni, a u drugom oklopljena pešadija Avara. Prema ostalim delovima bedema bili su raspoređeni uglavnom odredi Slovena. Napadači, pre svega slovenske čete, već prvog dana pretrpeli su teške gubitke. To je podiglo borbeni moral branilaca, koji su verovali da im je pomogla zaštitnica Carigrada – Bogorodica. U nastavku borba se vodila mahom strelama i praćkama, s promenljivom ratnom srećom. Sutra su Avari uspeli da 12 visokih pokretnih drvenih kula obloženih kožama postave uz same bedeme. No, branioci su, zahvaljujući jednom mornaru koji je načinio pokretne dizalice na čekrk, uspeli da zapale nekoliko kaganovih kula.
More od krvi pocrvenelo
Znajući da se Carigrad ne može zauzeti bez flote, a da je zaliv Zlatni rog najslabija tačka odbrane, kagan je krenuo i u napad s mora. Kako su Avari izrazito kontinentalan narod, njihov vođa je naredio da se u zaliv spuste slovenski monoksili, čamci izrađeni od drvenog debla. U međuvremenu tekla je i vizantijska diplomatska akcija. Magistar Von je po četvrti put predložio Avarima da, uz bogatu naknadu, odustanu od opsade, ali je oholi kagan ponovo insistirao na neprihvatljivom zahtevu da stanovništvo napusti grad ne iznoseći svoju imovinu.
U subotu, 2. avgusta, borbe su se nastavile, ali se situacija nije bitnije promenila. Sad je kagan zatražio da mu dođe vizantijsko poslanstvo. Petorica uglednika su došla u njegov tabor, ali samo su predala darove, dok avarski vladar nije želeo da ih sasluša. Štaviše, nalazeći se u društvu trojice persijskih poslanika, Vizantince nije udostojio ni ponude da sednu. Nadmeno i prostački, upozorio ih je da će, ukoliko mu se grad ne preda, satrti sve što mu se nađe na putu.
Zapretio je i prebacivanjem 3.000 Persijanaca na evropsku stranu Bosfora. Vizantinci nisu prihvatili ultimatum i njihov povratak uneo je novu zebnju među branioce Carigrada. Iste noći Vizantinci su zarobili persijske izaslanike. Jednog su pogubili odmah, a drugu dvojicu sproveli u grad, sutra izveli na bedeme i pokazali napadačima. Jednom su odsekli su obe ruke i, zajedno s glavom juče pogubljenog kolege i njegovim rukama, poslali Avarima, a drugog najpre pokazali Persijancima, a zatim pogubili i glavu bacili na obalu.
Pred svanuće 4. avgusta došlo je i do pomorskog okršaja između vizantijske flote i slovenskih monoksila. U neravnopravnoj borbi flotila monoksila je razbijena, a posade pobijene. Sedmog i osmog dana kagan se pripremao za odlučujući napad i pored velikih gubitaka. Ujutru, 7. avgusta, razvila se presudna bitka na kopnu i moru. Nebo se prolamalo od urlika avarskih napadača. Potom su u zaliv Kerat spušteni slovenski monoksili, a mornarima je naređeno da žurno veslaju ka gradu. Kagan je računao da će kopnenom vojskom probiti gradske zidine, a monoksili bi mu u zalivu obezbedili prilaz u sam grad.
Premda je Avarima pošlo za rukom da zauzmu crkvu Bogorodice u Vlaherni s okolinom i tu se utvrde, imali su znatne gubitke na gotovo svim sektorima. Kasnije nisu uspeli čak ni da izvuku svoje poginule. U novoj pomorskoj bici vizantijska flota je opkolila monoksile koji su se tiskali i međusobno sudarali. Vizantinci su ih gađali strelama, prevrtali čamce, a nesrećne mornare ubijali kopljima i sekli mačevima. Patrijarh Nićifor beleži da se more crvenelo od krvi. I za one koji su preživeli nije bilo spasa. Na jednoj obali sačekivali su ih Vizantinci i ubijali, a na drugoj Avari i po naređenju kagana, takođe, likvidirali.
Samo mali broj njih uspeo je da se dočepa obale gde nije bilo vojnika i pobegne u okolna brda. Pesnik Teodor Sinkel ističe da je more kraj Vlaherna bilo prekriveno lešinama i praznim čamcima. Kagan, koji je s obližnjeg brežuljka posmatrao tok bitke, peške je sišao do svog šatora i, u očajanju, počeo da se busa u grudi i udara po glavi. Branioci su na kopljima pokazivali odsečene glave poginulih napadača kako bi sasvim poljuljali već pokolebani moral preostalih Avara. I, zaista, ubrzo je došlo do prave pometnje među napadačima. U strahu od odmazde avarskih konjanika, slovenski odredi su napustili borbene položaje. Avarska konjica krenula je u poteru i odjednom je gotovo čitav prostor pred bedemima ostao sablasno pust.
Na drugoj strani, deo branilaca, među kojima je bilo i žena i dece, u oduševljenju je izašao kroz gradske kapije. Oprezni magistar Von nije dozvolio opuštanje, već naredio da se svi smesta vrate. Tako je pred bedemom ponovo nastupila neuobičajena tišina. Pod okriljem noći, Avari su pokupili ostatke opsadnih sprava i zajedno s logorom sve spalili. Potišteni kagan se povukao, ali i zapretio da će se uskoro vratiti.
Patrijarh Sergije i magistar Von su izašli kroz Zlatnu kapiju i posmatrali kako dogorevaju neprijateljska oruđa. U Carigradu je nastupilo veliko olakšanje, proslavljala se pobeda, ali, iz opreza, niko nije izlazio izvan prestonice jer su pojedine avarske čete još uvek obilazile predgrađa i palile sve što su stigle. Izmađu ostalog, zapalile su i crkve Besrebrenika Kuzme i Damjana i svetog Nikole. Avarski predlog za nove pregovore vizantijska strana je sada glatko odbila. Onda su Avari, svesni da im je željeni cilj izmakao, nevoljno napustili područje Carigrada.
Danima su vizantijski građani sahranjivali leševe napadača, te izvlačili na obalu slovenske monoksile i spaljivali ih. Persijska vojska, koja nije ni ušla u boj, zadržala se na Halekedonu do sledećeg proleća, ali ju je Vizantija nekoliko godina kasnije porazila i Carstvo se oslobodilo dvaju opasnih suparnika. Kao uspomenu na ovaj događaj Vizantinci su svake godine proslavljali 7. avgust kao veliki praznik.
Radivoj Radić
Profesor na beogradskom univerzitetu, vizantolog