O GRADU DOSTOJNOM CARIGRADSKOG SJAJA
„Oj Užice, mali Carigrade“ je kratka pesma, inače vrlo poznata i često pevana u narodu, a do sada uglavnom nije analizirana niti detaljnije proučavana. Poput mnogih drugih narodnih pesama u kojima se peva o gradovima, i u „Pjesmi Užičkoj“ reč je o gradu Užicu.
Lirsku narodnu pesmu „Pjesma Užička“ Vuk Karadžić je objavio u prvoj knjizi tzv. bečkog izdanja iz 1841. godine. Pesma sadrži samo devet stihova:
Oj Užice, mali Carigrade!
Dok bijaše, dobro ti bijaše!
Kroza te se proći ne mogaše
Od ćošaka i od ćepenaka,
Od dućana i od bazerđana,
Od momaka i od đevojaka,
Od zumbula i od karanfila,
A od kad te baše osvojiše,
Sve se pušiš kan’da šljive sušiš.
Ovakvih pesama kao što je ova o Užicu ima i o drugim gradovima, npr. o Beogradu, Smederevu, Šapcu, Budimu, Banja Luci, Mostaru, Sarajevu, Travniku…
U prvoj strofi „Pjesme Užičke“ Užice se naziva „mali Carigrad“, jer je daleki carski grad bio u narodu i u njegovoj pesmi oličenje veličine, moći, bogatstva, sjaja i nedostižne prestoničke lepote.
U pesmi se daje slika grada i njegove ekonomske moći u jednom periodu četiristogodišnje turske uprave. Po pojedinostima koje se u pesmi sreću vidi se da je ona ispevana u orijentalnoj (muslimanskoj) sredini.
Reč je o gradu punom ćošaka, ćepenaka, dućana, bazerđana, zumbula i karanfila. U ovom smislu nije bez značaja ni podatak da je melodiju pesme „Oj, Užice, mali Carigrade“ etnomuzikolog i kompozitor Đorđe Karaklajić zapisao po pevanju Sulejmana Cakića iz Bosanskog Šamca, poznatog interpretatora Radio Beograda između dva svetska rata. Cakić je pesmu čuo od svoga dede, koji je živeo u Užicu i iselio se u Šamac u drugoj polovini 19. veka.
Više konkretnih podataka o ekonomskim prilikama Užica iz 18. i 19. veka daju u svojim radovima istoričari Stevan Ignjić i Olga Zirojević.
Koje vreme je u pesmi opevano? To je period razvoja grada u 18. veku kada je Užice, posle Beograda, bilo ponajveći grad u Srbiji. Olga Zirojević navodi podatke koje je ostavio austrijski oficir Jovan Peretić da je Užice imalo 2.900 kuća i “u gradu 12000 ljudi sposobnih za borbu”. Prema Peretićevim podacima, Užice je imalo 1.400 dućana, a bilo je trgovaca iz Persije, Male Azije i drugih dalekih zemalja i krajeva. U Užicu su, pored Turaka i Srba, živeli i Grci, Persijanci i Jermeni.
Užički sahtijan (sanduk u koji se stavlja devojačko mirazno ruho) prodavan je u Dubrovniku i Carigradu.
U„Pjesmi Užičkoj“ pominju se zumbuli i karanfili što svedoči o arhitektonskoj urbanoj uređenosti turskog Užica i njegovim privatnim i javnim vrtovima. O svemu tom je još u 17. veku, naravno uz dosta uobičajenih preterivanja, pisao poznati turski putopisac Evlija Čelebija.
U dva poslednja podsmešljiva stiha na kraju ove pesme sreće se obrt:
„A otkad te baše osvojiše,
Sve se pušiš kan’da šljive sušiš!“
Izvesno je da su ovi stihovi uticali na to da Vuk ovu pesmu svrsta u “različne ženske pjesme” među kojima ima mnogo šaljivih.
Inače, navedeni stihovi imaju uporište u istorijskim događajima u Užicu 19. veka. Tokom Prvog i Drugog srpskog ustanka Užice je više puta gorelo. Vuk je zapisao da se ovaj grad “svako 10 godina pali i ara”.
Moguće je da je na nastanak ova dva poslednja stiha uticalo i stanje u Užicu u vreme Prvog srpskog ustanka. Uz Karađorđev ustanak u Užice su pristigli Omer-aga iz Niša i Fočić Osman-aga i Bego Novljanin iz Bosne sa “jabanskom vojskom”. Oni su uneli nemir u tadašnje Užice, izazivali su sukobe sa rajom. Tada se (1805. godine) dogodio požar i srpsko osvajanje Užica, koje je opisao i prota Matija u svojim “Memoarima”.
Iz knjige “Uzimanje Užica 1805 – 1807” Ratomira Cvijetića