MESEČEVE NOĆI
Noći…
Putanjom neba plovi mesec.
Srebrni srp okačen ispod streje,
Tišina ćudljivo drema,
Bleda svetlost veje…
O
Noći, kako ste tople,
Koštunjave i mršave ruke čoveka vas
grle,
Sanjive oči, srce puno bola,
Vapaj dopire u kosti i srži.
Noći, prepune mesečine i mira,
kako ste tople pod podnebljem zemaljske
kugle…
Remeti vas i dira:
Strašni požar Španije i Kine.
Meseče, ti gaziš mekom i bosom nogom,
Krovove naših kuća,
Silaziš u tamne jame noći:
Gde stanuje beda.
Tvoje oko gleda glad i patnju,
Bančenja i pir,
Rudara koga drugovi iznose iz zemlje
mrtvog,
Radnika koga gori iperit…
Oko ti ne suzi, meseče, ti si sit:
Mrtvih ljudi palih pred Madridom i
Šangajem
I krvave Palestine nit…
Na prozorima i gvožđem ruka i noga
čoveka kiti
Govori uzdah tamničkih zidina…
Teško je čovek u ovom društvu biti…
Meseče, zakloni svoju bledu svetlost u
oblake:
Ne svetli male kuće predgrađa,
Ne svetli njihove krovove,
Ne svetli rovove u kojima čovek strada.
(odlomak)