Nekadašnji učenici prištinske gimnazije proslavili 40 godina mature

SUSRET MATURANATA

Učenici prištinske gimnazije „Ivo Lola Ribar“, generacija 1977. godine, slavili 40 godina mature u beogradskom restoranu „Trešnjin hlad“. Susret starih drugara obeležili dobro raspoloženje, pesma i sećanje na grad u kom su se školovali.

 

Gimnazijalci ugledne prištinske gimnazije „Ivo Lola Ribar“, koji su maturirali 1977. godine, proslavili su krajem maja 40 godina mature u restoranu „Trešnjin hlad“ u Beogradu.

učenici prištinske gimnazije

Prištinski gimnazijalci 40 godina od mature: Neki su se sreli prvi put posle toliko vremena

Organizovanom veselju prisustvovali su, pored ostalih, i profesorica biologije Nada Bojić, razredni starešina odeljenja četvrto osam. Profesor Alek koji je gimnazijalcima predavao istoriju, nije mogao da dođe, zbog bolesti i starosti, ali ga učenici redovno pozivaju i uvek ga se sećaju jer je ostavio najjači utisak na sve generacije prištinskih gimnazijalaca. On je znanje prenosio i vaspitavao nestašne đake, na elegantan i sebi svojstven način, tiho bez galame, ali se njegova reč poštovala. Bio je i ostao omiljen. O njemu su zabeležene brojne anegdota u Dnevniku jedne gimnazijalke.

Za one koji nisu više sa nama

Kada smo ušli u restoran i seli na svoja mesta sa žaljenjem smo pogledali spisak bivših gimnazijalaca na kojem su bila crnom bojim uokvirena imena drugova i drugarica koji više nisu među živima. To su Gligorijević Zlatoje kojeg su ubili za vreme rata na Kosovu i Metohiji, Vučetić Zoran, Kostić Zoran, zatim nedavno preminula Medić Zorica, Radulović Zoran, Aleksić Siniša, Canić Biljana i Radojević Vesna.

Među bivšim maturantima koji su u značajnom broju došli na proslavu bili su, pored ostalih Miladinović Zvonko – Zone, Buturović Ilija Pule, Nešić Zoran, Košanin Nebojša – Koša, Vujotić Ljiljana, Nešović Brankica, Bulajić Mirjana – Maca, Pavlović Mirko, Reufi Guljbehar – Guga, Mitić Nebojša, Hisari Zana, Stamenković Jovica, Vojvodić Nebojša, Trbović Zoran, Paunović Nevenka, Ralević Radmila, Jakšić Slavica – Cica, Samardžić Biljana…

Susret generacije bio je lep i dirljiv. Da je trajao još pet puta duže ne bismo stigli da ispričamo jedni drugima čega se sve sećamo i šta danas radimo, kako živimo. Pojedinci su se ponovo sreli, prvi put posle 40 godina. Mada im danas nije tolko važno jer su željni susreta a ne pojedinosti oko svojih karijera, treba napomenuti da su uglavnom svi posle Gimnazije nastavili studije tako da među nama danas ima vrsnih lekara, stomatologa, pravnika, ekonomista, sudija, advokata, umetnika, medijskih poslenika, vojnih lica…

Stamenković Jovica i Vojvodić Nebojša bili su i na ovim susretima upadljivo „nerazdvojni“ što je pobudilo sećanja na „stare dane“ koji nam svima fale… Samardžić Biljana je na čelu jednog stola bila najpričljivija, a Goca Simić je svojom vedrinom i ćaskanjem sa drugovima stvorila takvu atmosferu oko sebe da je sve delovalo kao da se ništa nije ni promenilo za ovih 40 godina. Mitić Nebojša je do danas ostao duhovit. Nasmejan tip! I stalno je nešto čavrljao sa Gugom.

Slike za uspomenu i dugo sećanje

maturanti kolaž

Snežana Vučković je prišla Cici Jakšić sa radošću koja se prepoznaje po iskrenom osmehu i traganju u očima prepoznavanja. Cica joj je samo rekla: Uvek si me volela, i uvek si se vrtela oko mene… a Snežana je to, nemo klimnuvši glavom, potvrdila. Malo su porazgovarale, a fotograf je primetivši njihovu bliskost „potrčao“ da ih slika. I, ostade im fotografija, za uspomenu i dugo sećanje.

Svečana večeru, druženje i zabavu upotpunile su muzika i pesma orkestra u restoranu i pevačica (lepa plavuša) koja je svojom pesmom „Hajde Jano… „ iz momenta podigla na noge Zanu Hisari, Gugu, Nebojšu Mitića…

A Mirko Pavlović i danas miran i postojan kakav je i bio pokazao se kao dobar drug, dženlmen i kao čovek koji drži do druženja i prijateljstva, ali i do bontona… Od njega smo dobili kontakte Lejle Hadžiju, naše školske drugarice čija nam je majka Ljubica Hadžiju predavala likovno vaspitanje, koja je takođe ostavila trajan utisak kao profesor i čovek.

Ove godine se na susretima generacije u Beogradu pojavila i naša drugarica, učena i elegantna Olević Senada, koja je za ovu priliku došla iz Sarajeva. Uvek je bila odličan učenik pa ne čudi što je danas direktor jedne osiguravajuće kuće. I danas je ponosna na svoje znanje.

„Jeste uvek sam učila. Tačno je“, kao da se pravdala, ona.

Naš drug Rajović Zoran je bio na poslovnom putu, ali se javio, i Zone nam je preneo njegove pozdrave. Drugarica Simić Biljana koja „nije mogla da dođe“, napisala nam je i poslala pesmu o Kosovu tako da je i ona bila u društvu…

NEBOM OMEĐENO NAŠE KOSOVO

Kosovo, željo moja
Kosovo, nutrino života,
I neizerecivosti mojih
Kosovo, suštino postojanja Našeg.
Srećo opstanka,
I potrebe da se ponovo rodiš.
Kosovo, čežnjo za neostvarenim.
Jecaj, iz dubine duše.
Tvoju Duhovnost i Snove nosiću,
Kosovo Naše.
Dok boravim u ovom Svetu
Nebom omeđenim.

Prištinu smo samo diskretno pominjali… Raspoloženje je bilo tugaljivo u tim trenucima, ali jakih komentara nije bilo. Možda bi bili suvišni… To smo nesvesno osećali.

Posle druženja i zabave do kasnu u ponoć, u domaćinskom i toplom ambijentu restorana „Trešnjin hlad“ kod autokomande u Beogradu, Miladinović Zvonko je podsetio da će se generacija sretati svake godine, zadnje subote u maju, u istom restoranu. Ko voli da dođe neka zapamti ovaj dogovor. I nema opravdanja tipa: „boli me zub“, „dolaze mi rođaci iz Australije“… Pa to su infantilna opravdanja kojima niko ne veruje. Ko voli i hoće taj može…

Autor: Slavica Đukić

Povezani članci - Pročitaj više

Leave a Reply

Your email address will not be published.