VEST
Strašno. Eto, u mom selu T. brat ubio brata zbog zemlje. Ko da se zemlja, u grob nosi! Bože! Nikad lepu vest da pročitaš. Da je stave na naslovnu stranu.
„Ljudi umiru i to je normalno. Smrt ima tu dvostruku nepravdu.
Umre neko ko ti je bio drag, a onda je dvostruki gubitak jer si i ti njemu bio drag“.
Voja Brajović
– Ne razumem ljude, koji ubijaju – reče prosedi čovek dok čeka u bolničkom hodniku i čita novine.
Do njega namršen, čovek srednjih godina, ravnodušno odgovara.
– Ni ja, ništa ne razumem. Nije mi jasno. Svi ćemo umreti, jednog dana. Zašto izigravati Boga? Niko nema prava da ti uzme život – niko.
– Ponekad se bojim, takvih ljudi. Kažu, da im padne nešto crno na oči, da imaju žute minute.
– Strašno. Eto, u mom selu T. brat ubio brata zbog zemlje. Ko da se zemlja, u grob nosi! Bože! Nikad lepu vest da pročitaš. Da je stave na naslovnu stranu. Samo neke starlete, ubistva i dosadni lažljivi političari. Ništa.
– Pričaju ljudi da je stariji brat, ubica, najavljivao ili predosećao – zlo. No nikoga nije slušao, ali kad se dogodio zločin, niko se nije pitao da li je mogao to da spreči.
– Pričaju neki da je to bilo u samodbrani. Da je u samodbrani, uz dobrog advokata, pustiće ga.
– Oni su sirotinja. Znam im roditelje, dobro je da su oči zaklopili. Fini, skromni ljudi jedva skućili za njih dvojicu, a oni zlo i naopako. Ubijeni, ćutljiv, taman lik, čuvao ljudima ovce, a kad mu dosadi, proda, propije. Stariji, radio u nadnici, otplaćivao dugove, plaćao. Ali, nije imao para da razdvoje zemlju i struju.
– Ko će ti ga znati! Doveo mlađi, dvojicu s njim, da ga pretuku. Izgasio struju, tuci po njemu. Kad se ovaj vratio, da vidi da li je živ – on puc’o lovačkom u njega. Kraj.
– A, sestra? Tuga. Udala se u kuću čuvenu po lopovluku. Živa se osušila. A, sad ovo!
Rođake, ne znaju šta da kažu. Sve su zanemele od bola. I što bi otišle starijem, ne znaju šta da mu kažu. Udovica preti ko ode starijem i nagovara sina da ubije devera kad izađe iz zatvora. Strašno. Nemam reči.