POSLEDNJA ŽELJA I TESTAMENT JEDNOG PSA

Poznati američki pozorišni pisac Judžin O’Nil napisao je 1940. godine delo „Poslednja želja i testament jednog psa“, svojevrsni oproštajni govor svog dalmatinca Blemija. Iako je pas doživeo duboku starost za svoju vrstu, književnik i njegova supruga, lepa glumica Karlota Monterej, bili su očajni zbog smrti ljubimca.

 

Judžin O’Nil je smatran američkim Šekspirom, dobitnik je Nobelove nagrade za književnost i četvorostruki laureat najprestižnije novinarske nagrade “Pulicer”. Epitaf psu u vidu testamenta jedan je od njegovih manje poznatih tekstova i on ga je napisao kako bi utešio suprugu, štampajući svega sto primeraka za ličnu upotrebu.

testament jednog psa

Ja, Silverdin Amblem O’Nil (u porodici, među prijateljima i poznanicima poznat kao “Blemi”), zbog tereta godina i nejakosti, shvatam da se bliži kraj moga života i zbog toga izjavljujem svoju poslednju želju.

Malo šta od materijalnih dobara imam da ostavim. Psi su mudriji od ljudi. Oni ne traće svoje dane skupljajući imovinu. Oni ne uništavaju svoj san razmišljajući kako da zadrže ono što su stekli i kako da steknu ono što još nisu. Nema ničega od vrednosti što posedujem izuzev moje ljubavi i moje vere. A to ostavljam svima onima koji su me voleli, mom gospodaru i gospodarici koji će me, znam, najviše žaliti, Frimenu koji je bio tako dobar prema meni, Sinu i Roju i Vili i Naumi i… Ali ako bi trebalo da nabrojim sve one koji su me voleli, to bi nateralo mog gospodara da napiše knjigu. Možda je tašto od mene što se hvalim kada sam tako blizu smrti, i koja pretvara sve taštine u prašinu, ali ja sam oduvek bio pas koga su mnogi voleli.

Tražim od mog gospodara i gospodarice da me uvek pamte, ali da ne žale za mnom suviše dugo. U svom životu pokušavao sam da im budem uteha u danima žalosti, i razlog za dodatnu radost u njihovoj sreći. Teško mi je da pomislim da ću čak i smrću njima prouzrokovati bol. Neka zapamte da nema psa koji je ikada vodio srećniji život (a to dugujem njihovoj ljubavi i brizi za mene), sada kada sam postao slep i gluv i nepokretan i čak me moje čulo mirisa izneverava pa bi mi zec morao biti tačno pod nosom, a ja to ne bih znao. Osećam da je život suviše dugo oklevao da se oprosti od mene. Vreme je da kažem “do viđenja” pre nego što postanem teret sebi i onima koji me vole. Biće mi žao da ih ostavim, ali neće mi biti žao da umrem. Psi se ne plaše smrti kao ljudi. Mi je prihvatamo kao deo života, ne kao nešto strano i užasno što uništava život. Šta može doći posle smrti, ko to zna? Ja bih voleo da verujem zajedno sa drugim pripadnicima moje vrste “dalmatinaca” koji su verni muhamedanci, da postoji raj u kome su svi večito mladi, gde se dani provode u razonodi, gde zečevi trče brzo, ali ne suviše brzo, gde svaki prijatan čas može biti trenutak obeda, gde u dugim večerima ima milion vatri na kojima panjevi večito gore i kraj kojih se može lepo sklupčati i gledati plamen i sanjariti, sećati se starih hrabrih dana na zemlji i ljubavi gospodara i gospodarice. Bojim se da je to suviše čak i za psa kao što sam ja da očekuje. Ali bar mir, to je sigurno. Mir i dug odmor za umorno staro srce i glavu i noge, večiti san u zemlji koju sam tako voleo. Najzad, možda je to i najbolje.

Čuo sam moju gospodaricu kad je rekla: “Kada Blemi umre, ne smemo uzeti drugog psa”. Sada je ja molim, za moju ljubav, da uzme drugog. Ja nikada nisam bio ljubomoran. Oduvek sam smatrao da je većina pasa dobra i jedna mačka, ona crna kojoj sam dozvoljavao da sa mnom deli tepih ispred kamina u dnevnoj sobi uveče, čiju sam naklonost tolerisao. Neki psi, razume se, bolji su od drugih. Dalmatinci su jasno, najbolji. Zato predlažem dalmatinca kao svog naslednika. Teško da neko može biti tako dobrog soja ili tako lepo vaspitan ili tako izuzetan i tako lep kao što sam ja bio na vrhuncu. Moj gospodar i gospodarica ne mogu zahtevati nemoguće. Ali on će dati sve od sebe, u to sam uveren, pa će čak i neke njegove neminovne mane pomoći da živi uspomena na mene. Njemu ostavljam svoju ogrlicu i kaiš i svoj kaputić i kišni kaputić, napravljene po narudžbini kod Hermesa u Parizu 1929. godine. On ih nikada ne može nositi tako dostojanstveno kao što sam to ja činio, šetajući oko trga “Vandom” ili kasnije Park avenijom, dok su svi pogledi sa divljenjem bili upravljeni na mene. Ali ponovo, uveren sam da će on učiniti sve što može da ne izgleda kao neki levi provincijski pas. Ovde na ranču, možda će upoređenja čak ići njemu u prilog, u nekim stvarima. On će, pretpostavljam, uspeti više da se približi zečevima nego što sam ja uspevao poslednjih godina. I pored svih njegovih mogućih mana ja mu sada želim sreću.

I još jedna poslednja reč oproštaja dragom gospodaru i gospodarici. Kad god posetite moj grob, recite sa žaljenjem, ali takođe sa srećom u srcu, sećajući se mog dugog srećnog života sa vama: “Ovde leži onaj koji nas je voleo i koga smo mi voleli”. Bez obzira kako dubok bio moj san, ja ću vas čuti i nema te smrti koja će zadržati moj duh da ne zamaše zahvalno repom.

17. decembra 1940. godine

Originalni tekst na: http://www.eoneill.com/texts/blemie/contents.htm

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.