Jovan Cvijić

* * *

Одавно су испитивачи опазили заједничке основне етничке црте Србо-Хрвата/ Словенаца и Бугара. Констатовали су, да се неосетно разликују језици којима се говори од Љубљане до Солуна и од Изонца до Црног Мора. Словенски лингвисти су први груписали ове народе под именом Јужних Словена насупрот другим словенским народима, источним и западним Словенима. Као што су језици истоветни или врло слични, исто тако и основни обичаји и народна схватања, на које је доцније развиће мање утицало, чине један део заједничког наслеђа Јужних Словена, иако ови народи, на полуострву и ван њега, станују у областима врло разноврсних географских прилика.

Ове сличности падају утолико више у очи, уколико је историја ових племена била различна а развитак свакога од њих потпуно независан: Бугари, на крајњем истоку, нису имали скоро никакве везе са Хрватима и Словенцима на западу. Сем тога друштвене прилике и начини етничких асимилација, којима се један народ преображава, били су различни на истоку и на западу. Врло је вероватно, да се заједничке особине свих ових народа нису развиле после њихова настањивања на Полуострву. Оне су морале бити донете из пређашње закарпатске домовине, где су Јужни Словени вероватно чинили једну етничку заједницу још тешњу него што је данашња.

Ипак има језичких и етничких разлика између разних јужнословенских група. Најпознатија је разлика између западних и источних Јужних Словена, између Србо-Хрвата са Словенцима на једној и Бугара на другој страни.

Србо-Хрвати говоре језиком који је толико једнолик, да једнога Србина из Србије може без икакве тешкоће разумети Хрват са Истре. Према облику заменице што овај је језик подељен на штокавски и чакавски дијалекат и сматрало се, да штокавски дијалекат карактерише Србе, а да је чакавски својствен Хрватима; данас се зна, да се Срби не могу оделити од Хрвата на тај начин. Има становништва које говори штокавски и назива се Хрватима. Чакавски дијалекат, кога уосталом брзо нестаје, ограничен је на неколика мала језична острвца у северној Далмацији и у јужној Хрватској, на јадранска острва и на средњу и западну Истру. Изван ових крајева, у којима се чакавски дијалекат одржао услед географске усамљености, сви Србо-Хрвати говоре штокавски. Место штокавским и чакавским Словенци говоре кајкавским дијалектом. Али овај дијалекат није својствен само Словенцима. Хрвати из три гранична округа, из загребачког, вараждинског и крижев^чког, говоре такође кајкавским дијалектом, кога уосталом нестаје пред ш^’ „дским, који се шири као књижевни српско-хрватски језик. Кајкавски се дк^:-;.’^ат још добро одржао у Крањској, у околини Трста, у Штајерској и у Ко^у.\ој, А чакавски је дијалекат спао на ред локалних говора.

Тако су, дакле, ове дијалекатске разлике безначајне. Осим тога оне не одговарају тачно подели на Словенце, Хрвате и Србе.

Осим језика основне су психичке црте исте код Србо-Хрвата и Словенаца. Они се одликују интелектуалном и моралном осетљивошћу, којом разликују ниансе, често најфиније; великом осећајношћу и јако развијеним осећањем симпатије која је у основи народне душе код свих Јужних Словена. Ова су осећања живља него код Руса, нарочито Велико-Руса. Она често прелазе у страсти и могу се у унутрашњим борбама изродити у нетрпељивост. Србо-Хрвати се још одликују и богатом маштом, заносом и одушевљењем, укратко: јако израженим идеализмом.

Ове језичне и психичке сродности и многе друге које су запретане тињале у јужнословенским племенима једног су дана откривене. Ова су се племена узајамно познала и почела су осећати, да чине једну националну целину, нарочито почевши од турске најезде у 15. веку и после великих миграција. Тада се родила свест о националном јединству.

Срби, који чине готово две трећине јужнословенског становништва, продрли су миграцијама у Хрватску и Славонију, у Далмацију и у јужну Крањску. Јако су се измешали са Хрватима, а чак донекле и са Словенцима. Прешавши делимице у католичанство и у унијатску вероисповест, Срби су допринели, да се избришу раније разлике и да српско-хрватско становништво постане још већма једнолико. Културне разлике између ове две групе знатно су се ублажиле.

Оно што је допринело да их још више уједини и почне стапати, биле су заједничке борбе против Турака и заједничке патње. Услед миграција Срби и Хрвати су се тако измешали и једни у друге тако уплели, да је данас немогућно оделити их, чак и са географског гледишта. Миграције и њихове последице биле су главни повод заједничких књижевних, националних и политичких манифестација које су се доцније јављале.

Књижевни језик и књижевност постали су заједнички Србо-Хрватима нарочито од почеткх 19. века. Међутим су Словенци и Хрвати имали већ у 16. веку заједничку књижевност верског карактера, услед протестантског покрета. Она је била делимице писана ћирилицом, вероватно да би протестантству привукла досељене Србе. Сем тога су и многи католички писци из Славоније и Босне дисали ћирилицом. Велика књижевна епоха била је она у Дубровнику 16. и 17. века. То је била заједничка српско-хрватска књижевност, писана штокавским, херцеговачким дијалектом, пошто је дубровачко становништво било непрекидно увећавано досељеницима из Херцеговине и Рашке. Кад се изузму неки архаични облици, језик дубровачке књижевности је исти онај који је у 19. веку усвојен као књижевни српско-хрватски језик. Ова је акција почела већ крајем 18. века. Велики српски писац, пореклом из Баната, Доситеј Обрадовић, чија је породица произашла из српских досељеника са Балкана, студијама и путовањима по Европи био се сродио са западњачким идејама. Путујући по јужнословенским земљама, он је опазио стапање и изједначавање које се било извршило у становништву и прокламовао је народно јединство Србо-Хрвата и Словенаца. Он се трудио, да уведе народни језик као књижевни наместо обласних дијалеката и наместо језика тадашње српске књижевности, у коме су превлађивали руски елементи. Али је ову реформу остварио тек Вук Караџић, пореклом из Србије, у коју су се његови преци доселили из Херцеговине, где су припадали племену Дробњацима. Он је употребио за српски књижевни језик говор западне Србије, језик Јадра. То је био штокавски дијалекат скоро исти са херцеговачким.

Око 1830 године Људевит Гај је увео код Хрвата штокавски дијалекат као књижевни језик. Људевит Гај је био, као и многи његови сарадници, пореклом из Загорја, из области северозападно од Загреба, где се говори кајкавским, словеначким дијалектом, Почевши од ове епохе остварило се јединство у језику и књижевности код Србо-Хрвата и српско-хрватски језик и књижевност почели су се ширити и код Словенаца. Али је Људевит Гај у исто време био себи поставио пространије циљеве. Он је сматрао имена Србо-Хрвати и Словенци као обласна имена једног истог народа и да би их избегао усвојио је за означење целога народа име „Илири“. Вероватно је, да је у том погледу био од утицаја на њега назив „Илирија“, који су Наполеон и француски администратори били дали областима освојеним од Аустрије 1809. године, областима које су обухватале Крањску, словеначке делове Штајерске и Корушке, Трст, Далмацију и западну Хрватску.

Загреб је постао средиштем покрета за уједињење. Име „илирство“ замењено је именом „југословенство“, захваљујући нарочито делатности Штросмајера и Рачког, који су 1867 године основали у Загребу Југословенску академију знаности и умјетности. Отада су се умножиле књижевне везе са Српском академијом у Београду и са Матицом српском у Новом Саду. Али име „југословенство“ задуго није продрло у народне масе и употребљавало се само у књижевним, научним и уметничком круговима. Тек у току последњих година почело је да се шири, нарочито на западу, код Словенаца.

Од означеног времена почели су научници, књижевници и уметници израђивати програм народног јединства, одушевљавајући се заједничким идеалом о независној народној држави.

Затим је почела последња фаза овога развитка, фаза политичка.

* * *

Sledi nastavak …