Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Istorija

Balkansko poluostrvo – Etničko jedinstvo i psihički tipovi … II

Jovan Cvijić

* * *

Све балканско становништво досељено у Аустро-Угарску није никада заборавило своје сународнике, заостале у „земљи матици“: интересовало се за све догађаје на Балкану; многи су се досељеници надали, да ће се повратити у своју земљу, једном ослобођену од турске управе. Једна струја заједничког осећања и мишљења утврђивала се на обема обалама Саве и Дунава.

Ослобођење Србије (1804-1815) пробудило је шире наде. Нова српска држава није се, као средњевековна Рашка, створила у средишту Балканског Полуострва. Она се консолидовала далеко од овог средишта, на десној обали Саве и Дунава око Мораве, на северу Полуострва, у непосредној близини некад аустриских јужнословенских земаља. Она се још више приближавала овим земљама својим етничком саставом, јер је обухватала српске групе које су у току турске епохе насељавале јужнословенске земље у Аустрији. Чим је Србија створена, Срби Аустро -Угарске а затим и сви просвећени Јужни Словени увидеше у њој земљу, „националне мисије“, „балкански Пијемонт“. Многи образовани људи дођоше, да би од Србије створили јаку кнежевину, модерну државу и „да би могли дисати слободним ваздухом слободне Србије“ (Доситеј Обрадовић).

Националне тежње се манифестоваше већ у доба илирства, а нарочито 1848 године када су се Хрвати и Срби из Хрватске и Славоније и Срби из Баната и Бачке, удружили са добровољцима из Србије, заједнички борили против Маџара. Хрватски Сабор у Загребу и Српска Скупштина у Карловцима прокламоваше народно јединство. Отада су се ове тежње непрекидно манифестовале сваком новом приликом. Оне су постале политички програм Србије под владом кнеза Михајла Обреновића (1862-1868) који је, одушевљавајући се јужнословенском идејом, био себи ставио у дужност да оснује једну српско-хрватско-бугарску државу (Гарашанинов програм). Отада су ове тежње и ови програми постали прецизни. Али је практична акција почела тек последњих двадесет година, нарочито после 1903 године, од оснивања јужнословенског клуба у Београду који се назвао Словенски Југ. Требало је заиста да Србија постане богатија, да би могла одржавати солидну војску; да стекне угледа својим економским напретком, својим демократском установама, својим университетом и својом Академијом наука и најзад појавом снажне и оригиналне књижевности. Тако је Србија давала доказа о својој животној снази; она је показала, да може издржати економски рат, који јој је Аустро-Угарска објавила.

Балкан 1878 године.

За последњих петнаест година развиле су се тежње за уједињењем у јужнословенском земљама двојне Монархије. Први јавни знак овога развића био је склапање српско-хрватске коалиције у Хрватској, поред свих препрека које су долазиле из Беча и Будим-Пеште. Идеја о националном јединству прокрчила је пута код Србо-Хрвата у Аустро-Угарској и они су почели заједничку акцију одбијајући да буду оруђе династичке и клерикалне политике. Вође генерација су изјављивале и понављале: „Ми хоћемо да чинимо са Србима један народ као што су велики народи у Европи“. На приморју, у Ријеци и у Далмацији, ове су се тежње манифестовале са највише живости.

Млади нараштаји су покренули велики број листова и часописа у Загребу, Сплиту, Љубљани, па чак и у Прагу. У њима је провејавала ова мисао: „Ми смо Јужни Словени; сепаратистичких назива треба да нестане пред нашим генеричким именом; ми ћемо, дакле, узети име Јужни Словени, које ће највише допринети нашем народном јединству“.

За време балканских ратова и за време кратког живота аутономне Арбаније, па и за време Светског рата, Јужни Словени су стално нападали политику Аустро-Угарске и отворено исказивали своју одлучну вољу, да се са Краљевином Србијом уједине у политичку целину. Њихови поступци, скоро револуционарни, уливали су озбиљна страховања нашим мирољубивим људима, јер је Србија желела заслужен одмор, пре него што искрсну нови сукоби.

Нови је нараштај створио на земљишту двојне Монархије велики број тајних друштава из којих су потекли познати атентати, извршени у Сарајеву, Загребу и још једном у Сарајеву! Творци ових догађаја, који су постали историски, били су очевидно надахнути примером талијанског рисорђимента.

Чим је плануо Светски рат, јужнословенска омладина је појурила из Аустро-Угарске, уколико је то било могућно, да помогне Србију у њеној неједнакој борби. Други су прешли у Француску или Енглеску и основали Југословенски Комитет да допринесу другим средствима остварењу својих жеља. Они који су остали у Аустро-Угарској без престанка су потврђивали, не обзирући се на опасности, да хоће да створе своју националну државу. Овај је покрет продро у народне масе. Он се спојио са демократским покретом. Јужнословенско јединство је коначно запечаћено у Светском рату заједничким патњама. Оно не може више бити сломљено ни заустављено вештачким одлукама. Доцније га треба учвршћивати и даље неговати.

Идући преко Балканског Полуострва, од Јадранског Мора ка Црном, испитивач ће наићи на знатније језичне и етничке разлике, нарочито улазећи у области насељене Бугарима. Са једног гледишта особито ће му пасти у очи појава постпозитивног члана, који долази као додатак на крају именица. То је карактеристична црта говора у областима источно од Искра. Уз њу иду нестанак промене код именица и употреба предлога. Али што још више на први поглед пада у очи, то су расне особине становништва источно од Искра и од Ихтимана у Бугарској: тамо су многобројни монголоидни типови, којих је све више уколико се иде ближе Црном Мору. Задруга нестаје потпуно као и слава. Људи се ретко сећају својих далеких предака; свако носи име свога оца. Најзад ће проматрач запазити, поред неких особина заједничког свима Јужним Словенима, неко духовно стање својствено Бугарима, које одваја ово становништво неким битним цртама од свих других Јужних Словена на западу од Искра. Ова река и развође између ње и Марице, источно од Софије, чине етничку границу која пресеца на два дела јужнословенско становништво.

Језичне и етничке особине које смо навели као својствене Бугарима не јављају се наједном источно од поменуте границе. Има пространих области где српске и бугарске особине продиру једне у друге и стапају се, као у правој Македонији (јужно од Велеса) и у шопској области између Тимока и Искра. Али чак источно од Искра, а нарочито у Средњој Гори, јавља се овде-онде бугарско становништво, које се по својим типичним особинама приближује Србима.

Оно источно становништво створило је у Средњем веку бугарску државу, која је са западним Јужним Словенима, нарочито са Србима, имала мало других додира осим супарништва и борби. Али су у току турске владавине ове борбе заборавили и Срби и Бугари. Масе српског и бугарског становништва, које су радиле земљу, које су трпеле исте патње и имале исте непријатеље, почеле су се приближавати и чак изједначавати, нарочито у прелазним областима. После ослобођења Србије Бугари су у њој налазили уточишта, У то су време многи Бугари похађали више школе у Београду и у Крагујевцу. Бугарски емигранти у Букурешту били су закључили уговор са кнезом Михајлом Обреновићем, по коме су Србија и Бугарска имале чинити једну државу. Нова бугарска држава, створена после српско -турског и руско -турског рата у 1876-78 године, обрнула се у супротном смислу. После неких устезања, Бугари нове Бугарске усвојише за свој књижевни језик један дијалекат који их је највише удаљавао од Срба. Они су развили свој амбициозни и империјалистички програм, који је подржавао краљ и политичари и који је популарисан школом и ратовима против Срба, донекле чак и у народним масама.

Ипак, по личним проматрањима до којих смо дошли мало пре рата, можемо веровати, да мржња против Срба није ухватила дубока корена код бугарских сељака.

Пропуштена је повољна прилика пре 1878 године, да се Бугари уједине са другим Јужним Словенима. Сада, одмах после ратова од 1913 и 1915 год. то је немогућност, то је утопија. Сви покушаји ове врсте осуђени су на неуспех. И поред тога није немогућно, да Бугари приђу западним Јужним Словенима у даљој или ближој будућности. Али је за то потребан један период мира, једна ера демократизације, у којој треба просветити народне слојеве, нарочито у Бугарској.

Континентални блок и бивше аустроугарске земље у којима живе Јужни Словени по своме су месту између средње Европе са континенталном климом и грчко-јегејских области са медитеранском климом. Начин живота код Јужних Словена разликује се од начина живота северних земаља, насељених поглавито Немцима, као и од начина живота јегејских области у којима станују Грци. Осим тога треба истаћи, да Јужни Словени на Балканском Полуострву насељавају разнолике природне целине које, поред пуно других утицаја (евро-азиске особине, особине спајања и прожимања, особине осамљености и одвајања), такође утичу на становништво. И други су утицаји исто тако допринели, да се формира темпераменат ових народа: претапање балканских старинаца, историски догађаји, утицаји разних цивилизација. У многим се областима још и данас осећају психички остаци ранијих времена – особине/менталитет хајдука, навике племенског живота, итд. Дакле има психичких разноликости, и оне су учиниле, да се створи одређен регионални живот са врло јасним и врло различним изражајима. И поред ове разноликости могу се издвојити заједничке основне психичке црте код појединих ужих заједница и разликовати типови, варијетети и групе.

Тако можемо све Јужне Словене груписати у четири типа: динарски, који обухвата динарске области и друге крајеве у које су се доселили преставници динарског типа и утисли свој жиг старом становништву; централни, који обухвата поглавито становништво Јужне Мораве и Вардара и шопским се појасом продужава до Дунава; источнобалкански, коме припада становништво обе источне стране Балкана; најзад панонски тип, који обухвата јужнословенско становништво настањено највећим делом изван Полуострва, у панонској низији. Ови су типови довољно различни, да се могу и на први поглед распознати. Уосталом они нису раздвојени јасним границама: прелазе један у други прелазним зонама чије се становништво често може доделити једном као и другом типу.

Ми ћемо редом проучити ова четири типа. У погледу варијетета и група задржаћемо се нарочито на два типа, на динарском и на централном, имајући за циљ да дамо идеју о методи коју смо употребљавали.

Следећа таблица укратко излаже психичку класификацију, коју ми предлажемо за Јужне Словене:

Динарски тип  

Централни тип  

Шумадиски варијетет 

Ерски

Босански

Мухамедански

Јадрански

Косовско-метохиски варијетет 

Западно-македонски

Моравско-вардарски,

Шопски

Јужномакедонски

Источнобалкански тип  

Панонски тип
Варијетет доњодунавске плоче 

Средње Горе Румелиско-трачки варијетет

Помачки

Славонски варијетет 

Сремско-банатски варијетет

Словеначки или алписки варијетет

2 komentara

  • Posebno me je intrigirao jedan deo texta, iako shvatam da je to iz drugog vremena:

    „Ми хоћемо да чинимо са Србима један народ као што су велики народи у Европи”. На приморју, у Ријеци и у Далмацији, ове су се тежње манифестовале са највише живости.

    E sad zamislite danas splitsku Torcidu ili navijace sa Kantride, Sibenika, Zadra kako manifestuju zivost prema ujedinjenju, ili kako su tokom drugog Svetskog rata njihovi stariji rodjaci … znate vec sta.

    Strasno je to kako destruktivne ideje pobedjuju na svim stranama sveta, treba im mnogo manje vremena i ponesu mnogo vise energije od plemenitih ideala i teznji.

  • Mori me jedna misao: „Sta bi pokojni akademik JC mislio kada bi video danasnji Balkan“

    Vrlo bi me interesovalo njegovo tumacenje ko nas je doveo do ovog stanja, do mrznje, podele i dezintegracije. Da li to pripisati uticaju sveta na nas, samo nama samima ili nekoj kombinaciji svega toga. Nas veliki akademik je obisao ceo Balkan, prepesacio ga i upoznao balkansku dusu iz prve ruke i sigurno bi mogao da nam da dobru analizu zasto nam se sve ovo dogadja. I to njegovo zivotno iskustvo, pretoceno u njegova dela, bez obzira sto nas deli vreme, treba citati i analizirati. Svi smo mi praunuci i cukununuci onih delija i ljudi o kojima je g-din Cvijic pisao. Verujem da svako od nas negde zapisano u genima nosi to sećanje, to vreme, taj duh, bez obzira što nas zaslepljuju novovekovna dostignuća, mediji i marketing. Želo bih da se putem ideja na ovom blogu makar i delimicno podsetimo jednog iskrenijeg i uzvišenijeg doba, koje je gledalo šire i motivisanije na život naš svakidašnji.

    Neko bi rekao: „Imali su se rašta boriti, za slobodu, za nezavisnost, za kulturu, za državu“

    Nama je malo toga ostalo za uzvišenu borbu, do bolje plate, posla, auta, letovanja …

Ostavite komentar