Aleksandar Lukić

* * *

.

Hajde da krenemo od korena internet marketinga i njegovog razvojnog puta.

Sve je počelo devedesetih godina prošlog veka u SAD. Kompjuteri i sve brza tehnologija je ulazila u svaki američki dom. Nastala je opšta utrka izmedju hardware i software proizvodjača ko će pre izaći na tržište sa novim proizvodom. Cena tehnologije je padala svakim danom i sve više gradjana je moglo da priušti kompjuter. Uskoro već krajem 90-tih kompjuteri postaju neophodnost a ne više luksuz. Takodje cena internet konekcije pada i dial-up konekcija nije više opcija. Već 2000. godine preko 70% korisnika u SAD je na broadband-u.

Naravno cena u to vreme za DSL (u SAD ADSL je nepoznat kao pojam!) od nekih pristojnih 500 Kb/s se kreće oko $30 mesečno. Danas to možda ne izgleda puno ali 2000. godine to je bila više nego dovoljna brzina za 99% web kontenta.


Znači to je otprilike bila slika koja se dogadjala na strani korisnika. U isto vreme hajde da pogledamo šta se dogadjalo na strani biznisa.

Sredinom 90-tih mnogi investitori su prepoznali priliku da će internet postati i da već postaje nešto veliko. Venture Capitalist-i su počeli da ulažu stotine miliona dolara u tehnologiju i sve što je povezano sa njom. Možda zvuči smešno, ali bilo je dovoljno da dvojca klinaca sa koledža u stanju poludilerijuma nažvrljaju neku polu-ludu ideju na salveti i dobiju investiciju od VC-a od nekoliko desetina miliona dolara ili čak i više. Ne – ne preterujem, od 1997 pa do 2001 godine internet industrija je iskusila nešto što se nikada ranije nije dogodilo.

Glavno je bilo da se krene sa nečim, nadju andjeoski investitori, pokrene prva faza, potom se prezentuje biznis koncept VC-iju koji ulaže ozbiljan novac, potom ide IPO i eto još nekoliko milionera. NASDAQ je u vreme 1998 – 2001 išao vrtoglavom brzinom gore. Takodje, mnogi su videli priliku u tome i muzli kintu na IPO ponudama. Poenta je bila da se kupi IPO odmah po otvaranju berze, drži nekih dva sata i potom proda. Zarada je bila oko 10% (ako ne i više) svakog dana! Gomila e-commerce kompanija je preko noći dostigla iznose od $150 po akciji, odnosno imali su milione dolara po akcijskoj vrednosti a nisu imali ništa od realne vrednosti.


Cela poslovna elita je verovala da je internet sve. Da postoji vreme pre interneta i vreme posle interneta. Da će u roku od samo par narednih godina internet kompletno zameniti sve medije i postati kompletno nov osnov modernog poslovanja.


Ali stvarnost se pokazala drugačijom. Svaki od tih genijalnih portala kao sto su Excite (R.I.P.), Yahoo, AOL nisu imali jednu važnu karakteristiku svakog posla. Nisu pravili profit. Niko nije imao model kako da dodje do para. Imali su gomilu posetioca dnevno, dugo vreme zadržavanja po strani ali niko nije ulagao ozbiljan novac u internet medije.


Jednostavno firme nisu bile još spremne – sve se dogodilo previše brzo. Većina markentiških agencija još nije znalo ni razliku izmedju email i web adrese a kamoli da razviju internet kampanju! Medjutim, problem je bio i na strani internet medija – nisu imali cenovni model kao ni odgovarajuću segmentaciju samoga sajta tako da efektivno adresira potrebe potencijalnih oglašivača. A da ne govorimo o inteligenciji povezivanja sa drugim – tradicionalnim – medijima i kreiranju efektivnog media – mix-a.


To je otprilike bila slika internet marketinga 2001. kada se dogodio dot bomb.

Na ovakvom stanju internet industrije možemo postaviti nekoliko pitanja:


– Kako privući korporativne klijente?

– Kako izvršiti efikasnu segmentaciju portala – sajta?

– Kako privući željenu publiku?

– Kako povećati cenu oglašavanja?

– Kako napraviti dobar media mix, odnosno šta to Internet kao media nosi kao vrednost?

. . .

Nastavak u sledećem tekstu ovde