Владимир Кривошејев

* * *

Отварање нове продавнице захтева извесна знања, напоре и материјална средства, а са завршетком грађевинских радова, набавком опреме и попуњавањем рафова, посао није завршен већ тек отпочиње. Недолазак купаца, са једне стране значи да продавница није испунила сврху свога постојања – стицање профита, а са друге доноси материјални крах инвеститора. Такав луксуз нико разуман себи не би могао да дозволи. Да би се то спречило и предупредило неопходно је спровести веома широк спектар различитих маркетиншких мера.

mona-lisa-portret-leonardo-da-vinciИ припрема сталне музејске поставке захтева велика знања, напоре и материјална средства, али и после њеног свечаног отварања бројне активности морају да се наставе. “Ми смо обавили наше – припремили смо поставку и широм отворили њена врата, а све остало је на посетиоцима – ако дођу, добро дошли, а ако их нема то је њихова кривица и пропуст”. Овакав став појединих (све ређих) музејских посленика прузрокован је непрофитабилном природом музејског посла, његовим буџетским финансирањем, али и одсуством свести о значају, улози и циљевима музеја као јавне службе. Непојављивање посетилаца неће довести до финасијског краха (сем у случају квазимузејских организација створених са јединим циљем да буду атракција која ствара профит), али ће указати да музејска институција не остварује једну од битних сврха свога постојања, што доводи до краха циљева струке. Да се то не догоди понекад је потребно веома мало. Пример за то нам пружа и следећа случајна епизода:

За шалтером благајне на улазу у сталну поставку музеја седи чистачица, у флекавом плавом мантилу. Намрштена је, нервозна и љута што у музеј сваки час неко улази. Управо се нељубазно обрецнула на једног посетиоца. Колико јуче, од времена паузе за доручак па до овога сата, стигла је да исштрика скоро цела леђа за џемпер, а сада, ето, од силних посетилаца не може да стигне ни да узме игле у руке. Пита се: “Па где је баш сада, одједном, навро оволики свет. Шта га тера да улази у музеј. А напаљу је пао такав снег какав деценијама није запамћен. Има га преко пола метра, можда и цео метар. А и шта ли је пало на памет домару да по овом снегу напоље изнесе оне велике мердевине.”

За то време лепо расположени домар је нашао начин како да се реши снежних наноса. Претходно је пробао да до камене подлоге прочисти стазу у ширини пролаза, али није знао где ће са толиким снегом. На улицу не може и не сме да га баца, а склањајући га лево и десно од пролаза прави наносе који затрпавају и онако влажан зид. Чистећи стазу, али потом и одвајајући наносе од фасаде, синула му је идеја како да заморан и монотон посао учини забавнијим. Позвао је пар пријатеља, изнео мердевине и за тили час, уз помоћ лопате и вруће ракије, испред музеја се усправио Снешко Белић висок скоро четири метра. Својеврсни импровизовани снежни перформанс је почео скрећући пажњу бројних шетача које је први сунчани дан после великог снежног невремена измамио напоље. Небројено пута су пролазили поред зграде музеја а да их ништа није привукло да у њу и уђу, а сада… Снешко Белић, људи који улазе у музеј и излазе из њега. Вреди видети шта је то.

И док се музејски домар лепо забављао, а публика обилазила поставку, незадовољству чистачице придружили су се и поједини кустоси: “Шта је ово!?! Oд озбиљне, строге, институције се прави циркус.”

paris-museum-luvreОва специфичнa историјскa епизода из рада једног нашег, типичног, музеја на најречитији начин показује како је, понекад, довољно начинити врло мали напор који ће изазвати ефекат повећања посете. Случајна идеја, настала са сасвим другим циљем, створила је атракцију која у потенцијалном посетиоцу буди радозналост и рађа потребу за уласком у музеј. Без намере да се привуче публика створено је ефикасно промотивно маркетиншко средство ефектније од било какве музејске позивнице, плаката огласа или рекламе. Самим својим присуством испред зграде музеја, рушећи стереотипе о строгој, хладној и досадној институцији, Снешко Белић, у улози маркетиншког промотере, као да је поручивао, немо, али гласно и јасно – музеј је место које обавезно морате да посетите, истовремено показујући да посетиоци неће доћи сами, да им је потребна одређена анимација, и активности проистекле из самог музеја.

Ако се вратимо на медијске скице са почетка овога текста – градске власти треба подсетити на неопходност постојања путаказа ка музејима, а ако је потребно и могуће не треба чекати на њих. И туристичке агенције треба што ефектније подсетити да музеји постоје и да их вреди посетити, а то не може и не треба нико други да уради, него сам музеј. Неактивност других несме бити алиби за наше неангажовање.

Odlomak iz uvoda knjige: MUZEJI, PUBLIKA, MAKETING – stalne muzejske postavke i Njegova Visost posetilac (www.muzej.rs)

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: