Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:
Foto: Aleksandar Georgijevic

Foto: Aleksandar Georgijevic

Foto: Aleksandar Georgijevic

Foto: Aleksandar Georgijevic

Živeti život na sunčanoj strani…

Aleksandar Georgijević

***

Moj stric je dobar deo svojih mlađih dana proveo živeći na relaciji Beograd- Pariz. Živeo je više u Beogradu, a dosta manje u Parizu, bar fizički… Sa druge strane, u Parizu je bio redovno, makar samo u mislima. Iako je obišao i video dosta zemalja i gradova, Pariz je za njega uvek imao poseban značaj. On je farmaceut i bavio se zastupanjem stranih firmi u tadašnjoj državi, što mu je omogućavalo česta putovanja i nove horizonte.

Njegov najbolji prijatelj još iz dana provedenih u „Trećoj muškoj“, živi u Nemačkoj, ali se po dogovoru, svake godine, sa stricem nalazio u Parizu. Živeli bi u hotelima, a dane bi provodili, manje po zdanjima koje su za većinu posetilaca prva asocijacija na Pariz, kao što su muzeji i galerije, već bi danju odlazili na trke konja, a noću na trke pasa… Nakon trka bi se trudili da ne izostanu iz dobro im znanih kafana u centru grada. Jednom prilikom, pričao mi je sa setnim uzdahom na početku, našli su se na jednom od brodova-restorana na Seni, tako tipičnim za Pariz… Bilo je kasno, gosti su se uglavnom razišli, ostalo je manje društvo za jednim stolom i njih dvojica u društvu lepe, diskretne i tajanstvene flaše vina, pored njih tu je bio i gazda kafane. Zaokupljeni prepričavanjem utisaka nisu ni obratili pažnju ko je sedeo u preostalom društvu u lokalu… bio je to Iv Montan, sa par svojih prijatelja. Gazda je već zatvorio kafanu za nove goste, ostavivši samo društvo koje se tu našlo da u miru popije svoje piće, bar se tako nadao…

U nekom trenutku, na brodu se pojavio jedan par ljudi sa instrumentima, verovatno željan malo mira posle tumaranja po gradu i drugim mestima, a bili su to stari harmonikaš i njegova ćerka koja svira violinu i peva. Odmah su pozvani i zamoljeni da nešto odsviraju od strane Montana i njegovog društva, što su naravno odmah prihvatili. Noć je bila duga, a opet i kratka za takvo zadovoljstvo koje su osetili moj stric i njegov prijatelj. Iv Montan je pevao, a otac i ćerka su svirali, na opšte zadovoljstvo i na opštu radost. Montan je te noći pevao „za svoju dušu“.

Jutro su dočekali tu, u istom društvu sa pesmom i vinom. Stric se jasno seća jutarnje izmaglice iznad Sene i golubova koji su leteli iznad reke uz prve zrake jutarnjeg sunca.

Imao sam neizmernu sreću da budem rođen u familiji koja je oduvek nadasve cenila i volela putovanja. Deda je recimo proputovao celu Evropu, dok je baba letovala u Monaku i Kanu još krajem dvadesetih, kao i njeni pre toga. Opet, moji roditelji su tek postavili visoke standarde u obilasku sveta, te je tako za primer, moj otac, kao lekar i sportista pre toga, obišao skoro ceo svet (samo nije bio u Australiji). Kulturi putovanja sam tako mogao biti posvećen od najmlađih dana, ali sam istu zaista doživeo i iskusio tek kasnije u svojim dvadesetim. Čudno je to da čovek uglavnom ne prihvata neka pozitivna saznanja svojih roditelja i familije, pa i prijatelja, već ih samo sasluša bez potpunog razumevanja, da bi ih se tek kasnije setio kada ih sam spozna. No, to je tako valjda moralo biti, bar u mom slučaju.

Iako sam, dosta rano, imao prilike da putujem, uglavnom mnogo više nego moji vršnjaci u to vreme, to nisam s početka doživljavao kao pravu zgodu i nekakav izuzetan doživljaj. Mogu reći da sam čak imao osećaj da to na izvestan način „moram“ da obavim. Apsurdno, znam. Bavio sam se hokejom na ledu, pa su putovanja na razne utakmice, pripreme, turnire i prvenstva bili sastvni deo mog redovnog življenja. Pored toga, sa porodicom sam kao klinac redovno odlazio na odmore, letovanja i duge vikende, uglavnom u inostranstvo.

Šta je opredelilo moj sada pasionirani stav prema putovanjima i otkrivanju novih ljudi, kultura i običaja? Ne bih mogao da izdvojim ni jedan poseban događaj koji bi tome doprineo. Sklon sam da mislim da je jednostavno bilo potrebno vreme, vreme kako bih mogao prostom komparacijom sa životnim iskustvima svojih vršnjaka u to vreme, u svojim ranim dvadesetim, da utvrdim, da ipak imam nešto više da kažem ili pružim. Ta spoznaja me je navela na zaključak da sam na dobrom putu.

Za sada se pokazalo samo i isključivo kao pozitivno i dobro.

Putujem, da, hvala na pitanju, redovno, kada god mogu. Video sam dosta toga do sada, a imam još puno planova… dobrih planova.

Moram da napomenem da ja putujem samo u sopstvenom aranžmanu, svaki put. Taj dodatni trud oko kopletnog planiranja i realizacije, celom putovanju daje naročitu ličnu notu. Takav put prati moja interesovanja i moje želje. Za svaki svoj put, pravim pripremu u vidu istraživanja literature, istorije, vodiča, preporuka. Zatim pravim okvirni plan, koji potom razrađujem do definitivnog plana. Sve volim da pripremim, zajedno sa rezervacijama smeštaja, dosta unapred. Uglavnom imam raspored po satima za sve dane puta (u to su uračunati i sati namenjeni opuštanju u kafićima ili restoranima).

Znam, nekome to možda ne odgovara, ima ljudi koji vole neizvesnost i spontanost. Ja ne spadam u te. Kod mene se spontanost tretira kao svojevrsni hir, koji ipak nekada sebi dozvolim.

Verujem, sada, posmatrajući iz ove perspektive, da putovanjima koje čovek učini, kulturama koje spozna, ljudima koje sretne, jelima koje proba, pićima koje popije, stazama koje prođe, običajima koje doživi… postaje bolji čovek. Danas sam siguran u to.

Sa druge strane, razgovarao sam sa jednim svojim poznanikom pre par meseci koji mi je u razgovoru rekao, sa izvesnom dozom postiđenosti da je za ceo svoj život, jednom prešao granicu, bio je na jedan dan u Segedinu. Malo smo razgovarali na tu temu, tada… imao je puno pitanja.

**

U pričama koje slede, pisaću o nekim mestima koja su na mene ostavila poseban utisak, a pisaću i o načinu na koji planiram i realizujem putovanja. Za početak…

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: