Foto: Aleksandar Georgijevic
Foto: Aleksandar Georgijevic
Živeti život na sunčanoj strani…
Aleksandar Georgijević
***
Moj stric je dobar deo svojih mlađih dana proveo živeći na relaciji Beograd- Pariz. Živeo je više u Beogradu, a dosta manje u Parizu, bar fizički… Sa druge strane, u Parizu je bio redovno, makar samo u mislima. Iako je obišao i video dosta zemalja i gradova, Pariz je za njega uvek imao poseban značaj. On je farmaceut i bavio se zastupanjem stranih firmi u tadašnjoj državi, što mu je omogućavalo česta putovanja i nove horizonte.
Njegov najbolji prijatelj još iz dana provedenih u „Trećoj muškoj“, živi u Nemačkoj, ali se po dogovoru, svake godine, sa stricem nalazio u Parizu. Živeli bi u hotelima, a dane bi provodili, manje po zdanjima koje su za većinu posetilaca prva asocijacija na Pariz, kao što su muzeji i galerije, već bi danju odlazili na trke konja, a noću na trke pasa… Nakon trka bi se trudili da ne izostanu iz dobro im znanih kafana u centru grada. Jednom prilikom, pričao mi je sa setnim uzdahom na početku, našli su se na jednom od brodova-restorana na Seni, tako tipičnim za Pariz… Bilo je kasno, gosti su se uglavnom razišli, ostalo je manje društvo za jednim stolom i njih dvojica u društvu lepe, diskretne i tajanstvene flaše vina, pored njih tu je bio i gazda kafane. Zaokupljeni prepričavanjem utisaka nisu ni obratili pažnju ko je sedeo u preostalom društvu u lokalu… bio je to Iv Montan, sa par svojih prijatelja. Gazda je već zatvorio kafanu za nove goste, ostavivši samo društvo koje se tu našlo da u miru popije svoje piće, bar se tako nadao…
U nekom trenutku, na brodu se pojavio jedan par ljudi sa instrumentima, verovatno željan malo mira posle tumaranja po gradu i drugim mestima, a bili su to stari harmonikaš i njegova ćerka koja svira violinu i peva. Odmah su pozvani i zamoljeni da nešto odsviraju od strane Montana i njegovog društva, što su naravno odmah prihvatili. Noć je bila duga, a opet i kratka za takvo zadovoljstvo koje su osetili moj stric i njegov prijatelj. Iv Montan je pevao, a otac i ćerka su svirali, na opšte zadovoljstvo i na opštu radost. Montan je te noći pevao „za svoju dušu“.
Jutro su dočekali tu, u istom društvu sa pesmom i vinom. Stric se jasno seća jutarnje izmaglice iznad Sene i golubova koji su leteli iznad reke uz prve zrake jutarnjeg sunca.
Imao sam neizmernu sreću da budem rođen u familiji koja je oduvek nadasve cenila i volela putovanja. Deda je recimo proputovao celu Evropu, dok je baba letovala u Monaku i Kanu još krajem dvadesetih, kao i njeni pre toga. Opet, moji roditelji su tek postavili visoke standarde u obilasku sveta, te je tako za primer, moj otac, kao lekar i sportista pre toga, obišao skoro ceo svet (samo nije bio u Australiji). Kulturi putovanja sam tako mogao biti posvećen od najmlađih dana, ali sam istu zaista doživeo i iskusio tek kasnije u svojim dvadesetim. Čudno je to da čovek uglavnom ne prihvata neka pozitivna saznanja svojih roditelja i familije, pa i prijatelja, već ih samo sasluša bez potpunog razumevanja, da bi ih se tek kasnije setio kada ih sam spozna. No, to je tako valjda moralo biti, bar u mom slučaju.
Iako sam, dosta rano, imao prilike da putujem, uglavnom mnogo više nego moji vršnjaci u to vreme, to nisam s početka doživljavao kao pravu zgodu i nekakav izuzetan doživljaj. Mogu reći da sam čak imao osećaj da to na izvestan način „moram“ da obavim. Apsurdno, znam. Bavio sam se hokejom na ledu, pa su putovanja na razne utakmice, pripreme, turnire i prvenstva bili sastvni deo mog redovnog življenja. Pored toga, sa porodicom sam kao klinac redovno odlazio na odmore, letovanja i duge vikende, uglavnom u inostranstvo.
Šta je opredelilo moj sada pasionirani stav prema putovanjima i otkrivanju novih ljudi, kultura i običaja? Ne bih mogao da izdvojim ni jedan poseban događaj koji bi tome doprineo. Sklon sam da mislim da je jednostavno bilo potrebno vreme, vreme kako bih mogao prostom komparacijom sa životnim iskustvima svojih vršnjaka u to vreme, u svojim ranim dvadesetim, da utvrdim, da ipak imam nešto više da kažem ili pružim. Ta spoznaja me je navela na zaključak da sam na dobrom putu.
Za sada se pokazalo samo i isključivo kao pozitivno i dobro.
Putujem, da, hvala na pitanju, redovno, kada god mogu. Video sam dosta toga do sada, a imam još puno planova… dobrih planova.
Moram da napomenem da ja putujem samo u sopstvenom aranžmanu, svaki put. Taj dodatni trud oko kopletnog planiranja i realizacije, celom putovanju daje naročitu ličnu notu. Takav put prati moja interesovanja i moje želje. Za svaki svoj put, pravim pripremu u vidu istraživanja literature, istorije, vodiča, preporuka. Zatim pravim okvirni plan, koji potom razrađujem do definitivnog plana. Sve volim da pripremim, zajedno sa rezervacijama smeštaja, dosta unapred. Uglavnom imam raspored po satima za sve dane puta (u to su uračunati i sati namenjeni opuštanju u kafićima ili restoranima).
Znam, nekome to možda ne odgovara, ima ljudi koji vole neizvesnost i spontanost. Ja ne spadam u te. Kod mene se spontanost tretira kao svojevrsni hir, koji ipak nekada sebi dozvolim.
Verujem, sada, posmatrajući iz ove perspektive, da putovanjima koje čovek učini, kulturama koje spozna, ljudima koje sretne, jelima koje proba, pićima koje popije, stazama koje prođe, običajima koje doživi… postaje bolji čovek. Danas sam siguran u to.
Sa druge strane, razgovarao sam sa jednim svojim poznanikom pre par meseci koji mi je u razgovoru rekao, sa izvesnom dozom postiđenosti da je za ceo svoj život, jednom prešao granicu, bio je na jedan dan u Segedinu. Malo smo razgovarali na tu temu, tada… imao je puno pitanja.
**
U pričama koje slede, pisaću o nekim mestima koja su na mene ostavila poseban utisak, a pisaću i o načinu na koji planiram i realizujem putovanja. Za početak…
U Americi i Evropi je nastao kult putovanja kod mladih. Ali oni imaju sredstva za takav stil zivota, mi jos uvek ne. Dobro je sto sad postoji Interail karta i kod nas, jos samo da nam ukinu vize. Cinjenica je, svako putovanje nas obogacuje duhovno. Naucimo nesto od razlicitih ljudi, kultura, ideja. Samo nam dajte novca, odosmo mi na suncanu stranu ulice i obale.
U knjizi „Karaoke kapitalizam“, jednoj od najvažnijih koju mlad čovek može pročitati, piše
„Setite se kako homoseksualci i boemi utiču na privredni razvoj: oni putuju svetom povezujući probleme na jednom kraju sa rešenjima na drugom. Ovi pojedinci na drugačiji način sagledavaju stvarnost. Otvorenog su uma, ali dobro znaju ko su i šta su. Naći sebe podrazumeva da ste spremni na potragu. Pri tom je to put koji traje čitav život, a ne vikend seminar“.
Putovanja i konektovanje sa tokovima su, prema autorima Riderstralu i Nordstormu, jedna od 7 navika srećnih ljudi, onih koji se pozicioniraju sreći na dohvat ruke i mogu da se (re)programiaju na uspeh.
Globalizacija bez presedana je super stvar i nije reč o religiji ili sekti u koju je opciono ući i biti aktivan. Nažalost, i pored mogućnosti za putovanja ja poznajem ljude koji se sa njih vraćaju neizmenjeni…. i to je konačni odgovor zašto naše društvo propada. Kada se zatvoriš za nova iskustva, počinješ da bespovratno stariš.
Koliko znam, sada aerodrom Tesla ima mogućnost da samostalno, nezavisno od JAT-a, pregovara sa low-cost avio kompanijama. Nije sve dakle baš crno za one koji žele da putuju.. :)
Pojedina moja putovanja su mi ostala utisnuta za citav zivot, i mislim da su me trajno promenila, da postanem bolje i odmerenije ljudsko bice.
Smatram da kada bi prosecni Srbi vise putovali, posebno oni koji podrzavaju nasu lazljivu politicku strukturu, da bi uvideli kakav svet oko nas jeste i koliko smo mi utonuli u laz i prevaru domacih politickih struktura. Tek kada bi imali prilike da vide kako drugi stvarno zive i kakav red i dostojanstvo kod njih vlada (mislim na Evropske zemlje), tada bi mozda postali zahtevniji i kriticniji prema svojim vodjama. Tu mislim na sve politicke lidere i partije, jer ne sto se laganja i korupcije tice, tu kod nas nema razlike, cak oni koji su najgovorljiviji za EU, najvise nas „ubijaju u pojam“.
Kad Srbin vidi Svajcarsku, dozivi kulturni sok, a tako je i sa severnom Italijom, Francuskom, Nemackom, Skandinavijom. Pa pogledajte samo Balticke zemlje, koliko su one ispred nas. A mi zivimo u izolaciji nase politike.
Putovanja i boravak u stranim zemljama nas oslobadjaju predrasuda koje svesno ili nesvesno gajimo o drugim drustvima i ljudima. Smatram posebno bitnim transfer znanja, ideja i iskustava koja se na taj nacin mogu ostvariti. Tek kada na primer vidite jednu Sloveniju punu cveca po prozorima, lepe i uredjene baste po kucama, shvatite koliko je malo potrebno napora da vam se zivot ucini prijatnijim, a da smo mi to smetnuli sa uma. Cvece makar nista ne kosta, ako nismo u mogucnosti da sredimo sebi luksuzniji ambijent. To podsecanje na realnost malih stvari vredi obnavaljati, a to je moguce samo kada se odmaknemo od sredine u koju smo utonuli.
Kod putovanja najvise volim da udjem u zivot ljudi – da ne budem turista vec nekako da postanem deo njih. Zato skoro nikada ne putujemo preko turistickih aranzmana vec sami izaberemo marsutu i gde cemo odsedati. Tako smo pre dve godine odlucili da posetimo Firencu i ceo Kjanti. Bio je kraj septembra, berba grozdja u punom jekom. Jednog dana smo krenuli od Firence prema Radu (Rhado) da bi dosli do Siene. Prvo smo dosli do jedne vinarije. Kapija je bila otvorena i mi polako kolim udjemo na imanje. Vozili smo skoro kilometar kroz maslinjak da bi konacno stigli do ogromne vile gradjene u Tuskanskom stilu – predivno.
Stali smo izpred velikog stepenista i izasli iz kola. Bilo je cudno da nema nijedna druga kola parkirana. Posle par sekundi izasao je stariji gospodin za zacudjenim izgledom na svom licu. Pitali smo ga gde je soba za degustaciju vina. On se nasmejao i na dobrom engleskom nas pitao a kako smo mi usli? Mi mu kazemo da je kapija bila otvorena, on se nasmeja i kaze da je verovatno njegova supruga zaboravila da zatvori iza sebe. Mi se izvinili i krenemo da se vratimo ali on nas pozove da vidimo njegov podrum kada smo vec usli. Pored vina imao je i cisto domace maslinovo ulje – da nam je da probamo – prosto fantasticno. Kupili smo od njega par boca vina i maslinovog ulja i produzili ka Radu. Vozili smo nekim prasnjavim putem ka vrhu jednog brda da bi stigli u mesto koje se zove Volpaja. Malo seoce, smesteno na samom vrhu tog brda. Kamene kuce i u centru seoski trg sa malom kafanom i preko puta crkva. Seli smo u tu kafanu na trgu i poceli da porucujemo razne djakonije – sve po jedna porcija za nas dvoje – da bi sto vise probali :-) Hrana i domace vino je bilo izvrsno. Ubrzo smo ostvarali kakvu takvu komunikaciju sa svima – koliko je to moguce zbog jezicke barijere. Upitali smo jedno mestanina koliko je staro selo, da bi nam on rekao da kuce po obodu sela su novijeg datuma – stare su negde oko 500 – 600 godina, dok ove oko trga su gradjene za vreme Rima – pre nekih 2000 godina. Potom mi je pokazao iza crkve gde se jos uvek nalazi Rimski hram i bunar. Odjedanputa nas je obuzeo cudan osecaj – sve je delovalo nestvarno – nesto se pamti celog zivota. Ako vas put ikada nanese u Kjanti – nadjite Volpaju (blizu Rhado) – idite tamo na rucak. Ima samo jedna kafana u celom selu, tako da ne mozete da promasite.
Prosjecni svajcarci ne putuju puno, bar ne po inostranstvu, pa im to ne smeta da bi se prema svojoj zemlji odnosili domacinski, i da bi kao takva bila primjer u svijetu.
Nama ne fali ni prirodnih ljepota, ni istorije, ali sta vrijedi.
Jako lepa priča. „Slučajno“ sam dospela u baštu Balkana i radujem se životu na sunčanoj strani. Volim putovanja, jer ona oplemenjuju moje biće. Imala sam priliku, da jedno vreme budem na studijama u Beču i taj dogadjaj je izuzetno promenio moj život na bolje. Od tada više cenim i volim sve ono što imam u Srbiji. Shvatila sam vrednost putovanja i želim da putujem još više.
Topli pozdrav.
@ Violeta: Draga Violeta, hvala Vam. Drago mi je da delimo iste emocije kada su putovanja i poštovanje naše zemlje u pitanju. Nadam se da ćete među ostalim pričama koje sam ovde postavio, pronaći i deo sebe. Topli pozdrav, Autor