Srdjan Paunović

* * *

letter-r-slovo-r-od-cveca

Niko me odavno nije zeznuo kao ovaj Zlatko!

Da budem iskren, čoveka sam video dvaput u životu, i sve što je ostalo iza tih susreta bio je osećaj prijatnosti u sagovorju.

Onda sam dobio mail sa ponudom da pišem „blog“ (valjda se to tako zove!). Ej, ja!?! Koga briga šta ja mislim?! Šta bih ja to imao da kažem (napišem) što bi ikoga zanimalo?! Usto, ne volim ovu mašinu po kojoj tipkam; na poslu moram da je koristim, zbog šefa, pa se time unutrašnji otpor dodatno pojačava. Ne umem da se „ulogujem“ (valjda sam pogodio tu reč). I ne želim TO da učim! I gde je on pa video (čuo, pročitao…) šta se po mojoj glavi mulja?! Vidim mu šeretski osmeh dok ovo čita; svašta pada na pamet, tom Zlatku…

Onda sam  pogledao sajt, čija mi se ideja – da budem iskren – onako kako mi je predstavljena odmah dopala. Lepa Bašta. Biće i korisna. I, ako se posadi dovoljno raznobojnog cveća, može da bude još lepša i mirišljavija. Ali šta bih ja tu mogao da budem?! Bršljan?! Kopriva?! Imela?! Dooobrooo, neka o tome vodi računa Domaćin. Pa ako ne valja – neka počupa! Njegovo pravo…

Vidite da se mučim sa početkom… Ne, nemam strah da pored autora predstavljenih do sada – ispadnem glup u društvu. Samo sam obećao (nakon više odlaganja) tekst do ponedeljka, pa sam sad u nebranom grožđu. Džoni je jednom napisao:

„A ja i dalje neumitno

Razotrkrivam tlapnje svoje

I nije pravo to što čine

Protiv mene riječi moje…“

vegetable-bull2ČOVEK SE VEŽE ZA REČ, A VO ZA ROGOVE – srpska je narodna poslovica. U gružanskom kraju (bliža odrednica: oko Gružanskog jezera; teritorija opštine Knić i okolina; prostor između Kragujevca, Kraljeva i Čačka) ona obično ima i nastavak koji glasi PA TI VIDI ZAŠTA ME SMATRAŠ. I da, to je poslovica koju u punom gružanskom obliku često koristim, i u životu, i u poslu. Eto je, sad me stigla! Znači, moram da završim tekst danas, da neko od Baštovana ne bi dobio, makar virtuelnu, želju da me sapne.

Zašto volim, i zašto često koristim tu poslovicu?

Ljudi se krajnje neodgovorno i bahato odnose prema blagodati koju su ničim zasluženo primili. Prema rečima. Ne poštuju ih. Koriste ih, a vrlo često ne znaju im značenje. Malo razmišljaju o njihovom smislu, a još manje o svakodnevnom učinku. Govore mnogo, a slušaju malo. Kad slušaju, više vole da čuju sebe nego sagovornika. A onda se pitaju: otkud toliko nerazumevanja? Ne lociraju i ne prijavljuju problem u komunikaciji Administratoru, iako to piše u svakom Uputstvu za rukovanje Sopstvom. Davno čute lekcije tipa „reč je kao mač“ ili „reč je kao odapeta strela, kad izleti iz usta ne možeš je više vratiti“, ostale su zabravljene u bedekeru sa oznakom odrastanje. Podrazumeva se da je ta lekcija savladana. A kada posečeni i probodeni sagovornici ostanu da iskrvare na bojištu svakodnevice, Rečiti ih obilazi zaokupljen na trenutak pažnjom da ne isfleka nove cipele.

U svojoj glagoljivosti Rečiti voli da ga slušaju. I da mu odobravaju. Klimoglavom, tapšanjem, glasno – svejedno je…  Obratite pažnju: Rečiti ne voli da se kladi (ne u kaldionici)! Za svoju reč, sopstveni vrednosni sud odnosno svoje tarabanje, on nije spreman da založi ništa materijalno. Jer on zna da ne zna. Stalo mu je više do sitnog materijalnog dobra nego do časti. A zna da gubi tu igru u kojoj ni sagovornik koji dobija ne oseća čar pobede. Onaj koji zna i spreman je da svoje mišljenje iznese na vrednovanje – tada ne likuje; njegov rad je pedagoške prirode.

Zavodljivost reči je čudesna, i krajnje je vreme da ovo malo pismeno okončam.

Nadam se da se nalazim u društvu neopterećenih, nepretencioznih, dobronamernih i optimistički nastrojenih ljudi. Druge osobine nisu mi toliko bitne; zbog toga sam se pridružio.

Bašto Balkana, ja se posadih, pa vi sad gledajte šta ćete!

…