Zmajevo jezero Vrutci na Zlatiboru

Pogled sa nebesa otkriva fenomen na zemlji. Jezero Vrutci su mesto gde boravi Sveti Georgije. Zmajevo jezero

.

jezero-vrutci-zmajevo-jezeroGledajući “sokoćalom” (Google Earth) pašnjake u Kremnima gde su Tarabići napasali ovce, tražeći veći plac za country club, naišao sam na zanimljivu sliku, fenomen. Istražujući dalje, slažući kockice zanimljivih detalja, došao sam do iznenadjujućeg saznanja. Nekada sile veće od nas naprave epske priče koje nas svojom simbolikom duboko dodiruju. Ovo je jedna istinita priča, puna simbolike i neočekivanih obrta, koja traje vekovima, nalik priči iz filma “Gorštak” – da mora ostati samo Jedan.

To je priča o borbi izmedju Svetog duha i prirode, Božijeg i palog ljudskog. Priča koja je počela u 15-om veku i traje do današnjih dana, i koja je duboko značajna za Srbiju. Ovo je priča o mestu gde Sveti Georgije bije bitku sa aždahom prirodnih sila, gde jedno drugo pobedjuju i obrću točkove sudbine, do konačnog mira današnjih dana.

A šta se sve tu dešavalo i zašto stvaramo i pričamo vam jednu savremenu legendu sa ovih prostora, kazaće vam sledeći tekst o jednom tajanstvenom planinskom jezeru, u idiličnom prirodnom ambijentu, na mestu snažnih energija, sa čijom slikom počinjemo naš ep o borbi dobra i zla.

Na Zlatiboru, iznad Užica i podno planine Ponikve, postojala je u staro doba kotlina i istoimena oblast Vrutci kroz koju je proticala reka Djetinja. Po nedokazanoj legendi, reka Djetinja je dobila ime po tome što su Turci koji su gospodarili starovekovnim Užicem sa zidina Starog grada – utvrdjenja bacali u reku decu, iliti djecu, pa je od toga reka dobila Djetinja. Dakle, od Turaka i njihove »djavolje naravi« počinje naša priča.

Dotična kotlina Vrutci je dobila ime po tome što su tu izvirala jedan pored drugog dva izvora, ali kakva izvora, jedan sa toplom i jedan sa hladnom vodom, što priznaćete zvuči fantastično. Takva prirodna anomalija uvek govori o posebnim energijama jednog mesta i skreće pažnju, kako meštana tako i svih drugih. Verovatno je to presudno uticalo da se pored tih izvora sagradi u srednjem veku Manastir Rujno, posvećen Svetom Georgiju. Vrlo bitno pitanje koje će nam se postaviti je zašto je baš manastir posvećen Svetom Georgiju pored mnoštva drugih svetitelja, da li je to bila vidovitost crkvenih ljudi s obzirom na dalji razvoj dogadjaja ili samo slučaj. Slučaj? Rekli bi da u duhovnim stvarima nema slučaja, no, čitajte nastavak.

U manastiru Rujno je 1537. godine monah Teodosije, mesecima uporno i pod slabim osvetljenjem voštanica predano rezbario 250 drvenih ploča, na kojima je urezivao slova i grafike za prvu knjigu koja će se štampati u Srbiji – »Rujansko četvorojevandjelje«. Tu, na tom mestu, Sveti Georgije je prvom štampanom knjigom počeo da pobedjuje aždahu neznanja, praznoverja i paganizma, i širi pravoslavlje po Zlatiborskom kraju.

U kolofonu Četvorojevanđelja Teodosije piše i objašnjava gde je i kako radio:

“Po volji Oca, po zapovesti Sina i naklonosti svetoga Duha, i pomoći Boga koga slavimo u Trojici, i prečiste vladičice majke njegove i naše, Bogorodice, napisana je ova božanska knjiga godine 7045. (vizantijska 7045. počela je 1. septembra 1536. a završila se 31. avgusta 1537. godine Hristove ere) u manastiru koji se zove Rujanski, pod potkriljem planine koja se zove Ponikve, na reci koja se zove Beaska, na selu koje se zove Vrutci, pri hramu svetoga i slavnoga velikomučenika i pobedonosca Hristova Georgija. Trudio sam se o ovome ja grešni, ubogi umom, a bogati grehom, i Hristu sluga, monah Tedosije. No, o ovome molim se braćo vama, ili vi koji budete čitali, ili prepisivali ispravljajte, a ne kunite, zaradi Boga i svoje duše, jer ovo nije pisao Duh sveti, ni anđeo već čovek malouman i slabomoćan, i šta više sam. Slava svršitelju Bogu. Amin.”

miroslavljevo-jevandjelje-detalj-dve-ptice i jezero Vrutci

Na žalost, neman je odgovorila Svetom Georgiju. Prvo su Turci, saznavši za štampanje Jevandjelja porušili manastir i stubove svetinje ugradili u svoju medresu – versku školu u Užicu. Činilo se da je aždaha pobedila, i to je tako trajalo skoro 400 godina, a onda se istorija okrenula.

U 19-om veku se borba nastavila, kako je i počela, jer nakon oslobadjanja od Turaka, pravoslavni Užičani koji su nosili sećanje na manastir Svetog Georgija kroz vekove, porušili su medresu, i gle simbolike, stubove hrama su ugradili u novu osnovnu školu. Krug borbe se nastavlja. Sveti Georgije prevladava, no ne zadugo.

Prvo, i na žalost civilizacije, jedini kompletan primerak »Rujanskog jevandjelja« koji se nalazio u Srbiji je nestao u aždahinom plamenu nacizma, kada je Nemačka bombardovala Beograd, 6 aprila 1941 i razorila Narodnu biblioteku, čiji sprženi temelji još stoje otkriveni na Kosančićevom vencu, podsećajući na veliku i neisceljivu kulturnu tragediju Srbije. Beše to bljuvanje vatre zveri na srpsku duhovnost. A onda su se i sami Srbi dohvatili zajedništva sa aždahom komunizma i ateizma, odričući se svoje vere i korena. Priča se nastavlja, zver i dalje napada.

1980.-e godine grad koji se tada zvao Titovo Užice odlučuje da izgradi betonsku branu na Djetinji, da stvori akumulaciono jezero Vrutci za snabdevanje vodom grada, baš na Vrutcima, i da potopi nekoliko zaseoka, dom kulture, školu i ostatke manastira! Već sada shvatate koliko aždaha ne voli prosvetiteljstvo i kako zatire srpsku duhovnu misao.

Tom prilikom je potopljen i deo Šarganske osmice, jer je pruga tuda prolazila. I danas možete videti kako pruga na jednom mestu ulazi u jezero Vrutci, pa tone u njegove dubine, da bi posle nekog vremena isplivala lagano na drugom kraju.

jezero-vrutci-zmajev-repOd 1983 godine počinje da postoji jezero Vrutci. Divno, hladno, planinsko jezero. Dugo je oko 4 kilometra. Na jednoj strani je pregradjeno branom, na drugoj strani se u njegova usta uliva rečica. Tamo gde je brana, kao da se od vode koja prska u vis i stvara svetlosnu dugu, vidi rep zmaja, rep aždahe. Obale jezera su strme, nepristupačne, jer se ono uglavilo medju visoka brda. Priroda oko jezera je bajkovita, prepuna različitih i vatrenih boja, kao kod krljušti kineskih zmajeva. Ima puno ribe u njemu, pa je omiljeno mesto za pecanje. Užičani ga koriste leti za odmor i rekreaciju. S obzirom da je ono akumulaciono jezero pored jezera nema gradnje, iako je nekoliko divljih vikendica još davno našlo svoje mesto.

Ali Sveti Georgije se vratio sa preumnenjem Srba. Kad su se Srbi ostavili ateizma, počeli su se vraćati sebi i svojoj nacionalnoj memoriji. Tada u pomoć ponovo prizvaše Svetog Georgija. Od stuba stare svetinje, nekadašnjeg Rujanskog manastira, stuba koji je podupirao terasu jednog užičkog profesora, na par stotina metara od potopljenih rušavina starog manastira, podignut je novi hram u slavu Svetog Georgija i njegove neumorne borbe za spas čoveka a protiv slepih sila prirode i paganizma. Od 2004-e godine u hramu u Vrutcima se opet čuje sveta liturgija i pominje slavno ime Svetog Georgija.

A ko ne veruje da se ova vekovna i titanska borba odigravala izmedju Svetitelja i aždahe, Božjeg i prirodnog, ko ne veruje u ale i bauke, ko misli da je u životu presudna samo lična ljudska volja i snaga a ne volja i odluka nebeskih sila, neka pogleda dole satelitski snimak i kako izgleda jezero Vrutci, mislim da će mu neke stvari biti jasnije.

jezero-vrutci satelitski snimak

. . .

Sveti Djordje Pobedonosac.

sveti-georgije-ubiva-azdahu-ikona

Sveti Ðorđe (275-303) je istorijska ličnost i živeo je u vreme cara Dioklecijana (284-305), velikog progonitelja pristalica, tada nepriznate, hrisćanske vere.

“Ovaj slavni i pobedonosni svetitelj, rođen u Kapadokiji kao sin bogatih i blagočestivih roditelja, odbio je poslušnost caru Dioklecijanu”, zapisano je u “Prologu” vladike Nikolaja Velimirovića.

Prema predanju, i njegov otac je postradao kao hrišcanin i on je uz majku odrastao u Palestini. Već u dvadesetoj godini dospeo je do čina tribuna u sluzbi cara Dioklecijana, koji je u to vreme započeo veliki progon hrišćana. Mladi tribun je odvažno stupio pred cara i rekao mu da je hrišćanin, čime je započelo njegovo stradanje za veru, tamnica, okovi i sva druga strašna mučenja koja nisu promenila njegova ubeđenja.

Predanje kaže da je pogubljen 303. godine, ali da “to nije kraj njegovim javljanjima i čudima”.

Pod njegovim uticajem “mnogi su primili veru Hristovu, a među njima i careva žena Aleksandra, glavni žrec Atanasije, zemljoradnik Glikerije, potom Valerije, Donat i Tirin”.

Car je osudio na smrt odsecanjem glave i Ðorđa i svoju ženu Aleksandru, koja je izdahnula na stratištu pre pogubljenja.

Lik svetog Ðorđa je čest motiv srpskih srednjovekovnih ikona i fresaka, a način na koji se predstavlja govori o njegovom značaju za hrišćanstvo. U pravoslavnim hramovima i manastirima on je u redu sa svetim ratnicima koji su se borili za hrišćanstvo, a koje predvodi sveti arhangel Mihajlo, kao simbol sila dobra i čistote novozavetne vere.

Svetitelj se često prikazuje u odeždi ratnika, sa mačem i krstastim kopljem koji je simbol hrišćanstva, a nekad i u dvorskoj odeždi. Na ikonama se slika na belom konju, kako sa krstastim kopljem ubija aždaju, prema nekim tumačenjima, neman paganstva.

Devojka sa carskom krunom,u pozadini kompozicije koju spasava, predstavlja hrišćansku veru za koju se bori sveti Ðorđe.

Praznik Svetog Georgija, jednog od devet velikomučenika i prvih stradalnika koji su poginuli za hrišćansku veru, obeležen je crvenim slovom u kalendaru SPC kao zavetni dan i kao nepokretan praznik slavi se svake godine istog datuma.

. . .