Čovek Duhovnost

Sveti Vladika Nikolaj Velimirović Žički biografija i život svetitelja

Protodjakon Ljubomir Ranković

 

SVETI NIKOLAJ ŽIČKI I OHRIDSKI

Biografija monaha svetitelja koga su nazivali Srpski Zlatousti – Vladika Nikolaj Velimirović Žički. Sveti Vladika Nikolaj Velimirović Žički i njegova biografija

 

Rođenje i rano detinjstvo vladika Nikolaj Velimirović

Sveti Vladika Nikolaj Velimirović Žički ikona i biografijaVladika Nikolaj Velimirović rođen je na Tucindan 23. decembra, po starom, ili 5. januara 1881. godine, po novom kalendaru. Rodno mesto Vladike Nikolaja je maleno planinsko selo Lelić, smešteno na severnim padinama planine Povlena, nedaleko od Valjeva. Roditelji njegovi, Dragomir i Katarina, prosti šumadijski seljaci, imali su devetoro dece. Nikola (Vladičino svetovno ime) bio je prvo dete u roditelja. Ostalih osmoro je poumiralo od raznih bolesti, a jedan od njih – Dušan (otac blaženopočivšeg Vladike Jovana), poginuo je u ratu 1914. godine. Mali Nikola je kršten u manastiru Ćelijama, koji je tada bio parohijska crkva sela Lelić.

Znamenita porodica Velimirovića potiče od Antonija – Ante Jovanovića, koji se u valjevski kraj doselio iz Srebrenice u Bosni. I danas taj zaseok u Leliću zovu „Bošnjaci“. Antonije je bio načelnik sreza podgorskog i jedan od viđenijih ljudi u tadašnjoj Srbiji. Sahranjen je ispred severnih vrata manastira Ćelija. Grob mu je do danas dobro očuvan sa kamenom pločom i krstom od crvenog mermera. Joakim Vujić, u svome „Putešestviju po Serbiji“, zapisao je susret sa načelnikom sreza podgorskog Antonijem Jovanovićem u Leliću. Po Antonijevom sinu Velimiru nastalo je prezime Velimirović.

Mali Nikola je odgojen i vaspitan u uglednoj srpskoj patrijarhalnoj zadruzi koja je imala preko tridesetoro čeljadi. Otac Dragomir, bio je retko pismen seljak za ono doba. Pored uobičajenih seoskih poslova, bio je pisar i delovođa sreza podgorskog. Do danas su sačuvane deobne presude pisane njegovim lepim i čitkim rukopisom. Pošto je zbog poslova često odsustvovao od kuće, brigu o vaspitanju dece preuzela je njegova smerna supruga Katarina – potonja monahinja Ekatarina. Ona je prvi učitelj i vaspitač malog Nikole. Još kao dete vodila ga je za ručicu u obližnji manastir Ćelije na bogosluženje i pričešće. Učila ga da se prekrsti i kako se Bogu moli. Tih prvih detinjih dana pored toploga skuta materinog, Nikolaj se docnije često sećao. Jedan takav događaj, opisao je u svojoj autobiografskoj molitvenoj pesmi – „Molitva roba u tamnici“.

.

Osnovna škola i gimnazija

sveti vladika nikolaj velimirovic u srednjim godinama biografija

Kada je Nikola malo odrastao, otac Dragomir reši, da ga, kao najstarijeg i najbistrijeg od svoje dece, upiše u školu. Osnovna škola sela Lelića bila je u manastiru Ćelijama. Pošto su deca pohađala školu iz drugih sela udaljenih i preko dvadeset kilometara, prostrani manastirski konak je pretvoren u internat. Nedeljom i praznikom roditelji su dolazili u manastir na bogosluženje, obilazili decu i donosili potrebne namirnice i čistu preobuku. Kuća Velimirovića udaljena je od manastira 4-5 kilometara. Nikola je po prirodi bio mali i sitan, te da ne bi pešačio svakodnevno toliki put, otac ga predade u školski internat. Tako otpoče Nikolino školovanje i obrazovanje pod kupolama svetoarhangelskog hrama u manastiru Ćelijama.

Ćelijski učitelj, Mihailo Stuparević, uočio je Nikolinu revnost i darovitost, pa je po završenoj osnovnoj školi, savetovao ocu Dragomiru da Nikolu pošalje na dalje školovanje. Bistri i otresiti seljak posluša učitelja i Nikolu upisa u Valjevsku gimnaziju. Gimnazija u Valjevu je bila na dobrom glasu ali nije bila potpuna. Imala je samo šest razreda.

Posle završene Gimnazije nastala je dilema: gde i kako nastaviti dalje školovanje. Uz odobrenje oca Dragomira, Nikola krene sa svojim drugom Petrom Kosićem da se upiše u Vojnu akademiju. Zbog neuhranjenosti i malog obima grudi Nikolu na konkursu odbiju, a Petar se upiše i postane visoki oficir srpske i jugoslovenske vojske, poznat u događajima oko puča generala Simovića 1941. godine.

.

Upis u Bogosloviju

Tragajući dalje za školom u koju da se upiše, Nikola sazna da je objavljen poziv za upis učenika u poslednju generaciju stare Beogradske bogoslovije. Primao se neograničen broj učenika. Nikola se prijavi i bude primljen i upisan u prvi razred.

zgrada patrijarsije beograd vladika Nikolaj velimirović biografijaNjegovi drugovi su uglavnom bili upisani u bogosloviju sa po dva razreda gimnazije. Toliko je bilo potrebno. Nikola je završio šest razreda i veš bio prilično oformljena mlada ličnost – mladi intelektualac. Odmah je u bogosloviji bio zapažen. Oduševljavao je svoje profesore i drugove razumevanjem najzamršenijih problema iz oblasti nauke, filosofije i teologije. Pored obaveznih udžbenika i skripti počeo se uveliko koristiti bogoslovskom i filosofskom literaturom u savlađivanju nastave. Svaki trenutak slobodnog vremena je koristio da što više pročita i nauči. Od prvih bogoslovskih dana počeo je čitati dela svetskih klasika. Do kraja školovanja pročitao je dela Njegoša, Dostojevskog, Puškina, Tolstoja, Šekspira, Getea, Igoa, Dantea, Voltera, Ničea…

Duhom svojim nadnosio se i nad tajanstvenom mudrošću dalekog Istoka, čitajući i proučavajući sveštene i filosofske knjige drevne Indije. I docnije, celog života se vraćao Indiji. Žalio je što hrišćanstvo nije uspelo da prodre u Aziju. Smatrao je da bi ga indijski duh sklon kontemplaciji i mistici još više produbio i obogatio. Zato je napisao nekoliko poznatih dela na tu temu: „Hriste, dođi u Aziju“, „Indijska pisma“, „Indijski Savle“ i dr.

Posle završene bogoslovije, Nikolaj je postavljen za učitelja u selu Dračići nedaleko od Valjeva, na putu za Kosjerić. Tu se upoznao i sprijateljio sa sveštenikom Stevom Popovićem, emigrantom iz Crne Gore. Sa njim je odlazio na razne sveštene obrede u selo gde je upoznao duhovni život srpskog sela i seljaka. Letnje raspuste je provodio u Boki na lečenju. Pisao je iz Boke svome prijatelju, svešteniku Stevi, i u tim pismima su ostali prekrasni opisi Boke Kotorske i života naroda u Crnoj Gori i Dalmaciji. U to vreme, Nikola je već uveliko ovladao veštinom pisanja i besedništva. Pored pisanja i saradnje u „Hrišćanskom vesniku“, pisao je i u drugim crkvenim i svetovnim časopisima i novinama. Kao učitelj u Dračiću napisao je jedan pozorišni komad koji je izvođen u valjevskom pozorištu. Nažalost to delo je izgubljeno. Posle kratkog učiteljevanja u Dračiću postavljen je odlukom ministra prosvete Srbije za upravnika škole u Donjim Leskovcima. No učiteljska služba nije bila cilj mladog Nikole.

.

Dva doktorata vladike Nikolaja

sveti vladika nikolaj velimirović sa stapom biografijaNeposredno posle završetka bogoslovije, kao odličnom i darovitom učeniku, nuđeno mu je da ide na studije u Rusiju. On je pošto – poto hteo na Zapad. Nije mogao odmah dobiti stipendiju. Rešio je da čeka. I jednog dana stigla je odluka ministra prosvete da se Nikoli obezbeđuje stipendija za nastavak studija na starokatoličkom fakultetu u Bernu u Švajcarskoj. Želja je bila ispunjena. Nikola je spakovao kofere i otputovao u Švajcarsku.

U Bernu je Nikola prvi put dobio potrebne uslove za učenje i studiranje. Imao je državnu stipendiju koja mu je obezbeđivala pristojan život. Sa fotografija iz tog doba vidi se da je on već tada postao uglađeni i lepo odeveni evropski student i gospodin. Dobro je naučio nemački jezik i pored svog matičnog fakulteta u Bernu odlazio je da sluša predavanja na drugim fakultetima širom Švajcarske i Nemačke. Ostajao je čitave semestre na poznatim fakultetima slušajući čuvene profesore teologije i filosofije. Po završenom fakultetu prijavio je doktorsku tezu i doktorirao na temu: „Vera u Vaskrsenje Hristovo kao osnovna dogma Apostolske Crkve“.

Iz Švajcarske, Nikola se vraća u Beograd, sa namerom da studije nastavi na Oksfordu u Engleskoj. Nije odmah dobio stipendiju, ali on otputuje u Englesku. Verovatno intervencijom i vezama prote Ilića, ubrzo mu je dodeljena stipendija. Bez velikih teškoća Nikola nauči engleski jezik i završi filosofki fakultet u Oksfordu i doktorira iz filosofije na temu: „Filosofija Berklija“. Ovu temu je branio na francuskom jeziku u Ženevi. I tako sa dva doktorata i perfektnim znanjem tri glavna evropska jezika, Nikola se vraća u Beograd.

U Beogradu nije dočekan sa oduševljenjem. Mala balkanska sredina dočekala ga je sa zavišću a crkveni ljudi su zazirali od njega zbog toga što se školovao u rimokatoličkoj Evropi. Ni jedna diploma nije mu priznata, navodno zbog toga što nije imao završenu punu gimnaziju. I on, sa završena dva fakulteta i položena dva doktorata na dva najznamenitija evropska univerziteta vraća se u srednju školu i polaže sedmi i osmi razred gimnazije u Drugoj beogradskoj gimnaziji. Posle toga je postavljen za suplenta Beogradske bogoslovije kao svršeni student filosofije. Predavao je svetovne predmete i jezike.

.

Monašenje vladike Nikolaja Velimirovića

Tek što je počeo predavanja u bogosloviji, Nikola se ponovo razboleo. Bolovao je dugo i teško. U bolnici se zavetuje, da će, ukoliko preživi, primiti monaški čin i celog sebe staviti na službu srpskoj crkvi i svome narodu. I čim je izašao iz bolnice, odlazi u manastir Rakovicu, nadomak Beograda, i tu 20.decembra 1909.g. prima monaški čin, dodavši svome svetovnom imenu samo jedno slovo „j“. Dobio je monaško ime – Nikolaj.

Odmah posle monašenja, na predlog tadašnjeg Mitropolita Srbije Dimitrija, mladi jeromonah Nikolaj odlazi na studije u pravoslavnu Rusiju na čuvenu Duhovnu akademiju u Petrograd. Da se „opravoslavi“, kako je govorio Mitropolit. Kada je stigao u Petrograd, Nikolaj se upiše na Akademiju kao svršeni beogradski bogoslov ne pominjući svršene fakultete i doktorske titule, niti pokazujući pismo i preporuku Mitropolita Dimitrija koje je ovaj uputio petrogradskom mitropolitu da se Nikolaju nađe pri ruci. Nikolaj je slušao predavanja i ostao potpuno nepoznat među studentima sve do svog prvog učešća u diskusiji na jednoj od brojnih književno – duhovnih večeri koje su redovno održavane na Akademiji. Svojim znanjem, govorničkim darom i talentom zadivio je profesore i studente, a posebno petrogradskog Mitropolita, koji odmah od ruske vlade za Nikolaja izdejstvuje besplatnu voznu kartu za putovanje po celoj Rusiji. I Nikolaj tako krene u obilazak velike ruske zemlje i njenih svetinja. Neposredno je upoznao široku i duboku pravoslavnu slovensku rusku dušu.

Iz Petrograda, Nikolaj se vraća u Beogradsku bogosloviju. Međutim, školska učionica bila je pretesna za njega. On počinje seriju svojih propovedi po beogradskim crkvama. Po tematici i načinu proiznošenja one su bile prvorazredni duhovni i kulturni događaji u Beogradu. Uzimao je teme iz života sa originalnom obradom: „Lagano korača Hristos“, „O mislima u ogledalu“, „Čija je zemlja“, „O omladinskom pesimizmu“, i dr. Istovremeno počinje objavljivati svoja pisana dela: „Religija Njegoševa“, „Besede pod Gorom“, „Iznad greha i smrti“ i dr. Njegove propovedi i knjige zatalasale su našu crkvenu i kulturnu javnost i postale prvorazredna duhovna i kulturna senzacija. Brzo je postao poznat širom svih srpskih zemalja.

Godine 1912. Nikolaj je pozvan u Sarajevo na proslavu desetogodišnjice srpskog kulturnog društva „Prosveta“. Došao je u centar Herceg Bosne sa glasom proslavljenog propovednika. Dočekala ga je prepuna crkva i porta svega onoga što je Bosna i Hercegovina imala srpskog i kulturnog. Propoved je počeo rečima: „Dolazim iz Srbije, tog ostrva slobode, da vama, našoj braći u ropstvu, donesem pozdrave Beograda“. Pozdravljen je ovacijama. Posebno je oduševio bosansko-hercegovačku omladinu i članove „Mlade Bosne“, koji će se 1914. godine, uoči sarajevskog atentata, na grobu Bogdana Žerajića i nad Nikolajevim „Besedama pod Gorom“ kao nad Jevanđeljem Hristovim, zakleti na vernost i istrajnost. U Sarajevu se Nikolaj tada upoznao sa najviđenijim predstavnicima tamošnjih porobljenih Srba: Dučićem, Šantićem, Ćorovićem, Grđićem, Ljubibratićem i drugima. To je bilo vreme austrijske aneksije Bosne i Hercegovine, pa je Nikolaj obrnuvši čitavu stvar izgovorio reči koje su ušle u legendu: „Svojom velikom ljubavlju i velikim srcem, Vi, Srbi Bosanci, anektirali ste Srbiju Bosni“. Austrijske vlasti su ga na povratku u Beograd nekoliko dana zadržale na pretresu u Zemunu. Sledeće godine nisu mu dozvolile da poseti Zagreb o proslavi godišnjice Njegoša.

.

Misija u Engleskoj i Americi

Solunski front mars srpske vojske Vladika Nikolaj biografijaNastupilo je vreme kada su malena Srbija i Veliki srpski narod krenuli ka Golgoti, u sudbonosne dane stradanja i ratovanja za ujedinjenje svih srpskih zemalja i svih južnoslovenskih naroda. U svim događajima 1912 – 1914.  godine, Nikolaj živo i aktivno učestvuje. Njegove besede nose pečat herojstva i patriotizma. Stradanje i nacionalni stoicizam srpskog naroda upoređuje sa golgotskom žrtvom Hristovom i sa stradanjem hrišćanskih mučenika i svetitelja. Početkom 1915. godine, predsednik srpske vlade Nikola Pašić, poziva Nikolaja u Niš i upućuje ga u Englesku i Ameriku da propagira srpsku pravednu borbu i da suzbija austrijsku propagandu protiv Srbije. „Pa šta da im kažem?“ – tražio je Nikolaj instrukcije od Pašića. „Kašće ti se samo“ – posle dužeg ćutanja odgovorio je ćutljivi Pašić. Imao je puno poverenje u Nikolaja, koji je već bio stekao slavu velikog besednika i bogoslova, širom celog pravoslavnog i hrišćanskog sveta.

Pune četiri godine, od aprila 1915. do aprila 1919. godine budući vladika Nikolaj Velimirović je po Americi i Engleskoj držao brojna predavanja: u crkvama, univerzitetima, koledžima, bioskopskim dvoranama, hotelima i po drugim ustanovama, objašnjavajući srpsku pravednu i oslobodilačku borbu protiv austrougarske carevine. Na velikom zboru u Čikagu, avgusta 1915. pridobio je za srpsku stvar znatan deo naroda i sveštenstva i to ne samo pravoslavnog nego i rimokatoločkog, protestantskog i unijatskog. Veliki broj dobrovoljaca, Srba i Hrvata, otišao je tada na Solunski front da pomogne srpskom i savezničkim armijama u oslobađanju Srbije. Načelnik engleske armije izjavio je posle rata, da je „otac Nikolaj bio treća armija“ za srpsku stvar. Neka od svojih predavanja i beseda iz tog vremena objavio je u četiri knjige na engleskom jeziku: „Duša Srbije“, „Srbija u svetlosti i mraku“, „Duhovna preporod Evrope“ i „Agonija crkve“.

Vladika Nikolaj Velimirović Žički i Ohridski

Po završetku rata, dok je bio u Engleskoj, izabran je 25. marta 1919. godine za episkopa Žičkog, odakle je krajem 1920. premešten na drevnu Ohridsku episkopiju. Tih godina, bila je živa diplomatska aktivnost i crkve i države, pa je Episkop Nikolaj bio član brojnih delegacija i misija u Atini, Carigradu, Svetoj Gori, kao i u Americi i Engleskoj. Tek kao episkop Ohridski i Žički, Vladika Nikolaj Velimirović razvija svoju punu misionarsku i jevanđelsku delatnost. Iako pod teškim uslovima, on svakodnevno putuje po eparhiji, poučava narod i propoveda. Kao nekada Sveti Sava. Obnavlja ratom porušene crkve i manastire. Osniva sirotišta za nezbrinutu decu. Da bi zaštitio narod od agresivne sektaške propagande, osniva Pravoslavnu narodnu hrišćansku zajednicu ili Bogomoljački pokret kojim je rukovodio između dva rata. Iz tog pokreta se regrutuje veliki broj monaha i monahinja koji pune srpske manastire. Pod njegovim blagotvornim uticajem počinje u srpskom narodu veliko duhovno buđenje a u crkvenom životu ogromno pregalaštvo.

Manastir Lelic gde počiva Sveti Vladika Nikolaj Velimirović biografijaZnačajno je pomenuti da su Ohrid, sa svojim drevnim svetinjama na obalama Ohridskog jezera, susedna pravoslavna Grčka i Sveta Gora, izvršili ogroman uticaj na Nikolaja. On se sav okrenuo Svetim ocima i pravoslavnoj vizantijskoj klasici i duhovnosti. Uvideo je da su Sveti oci, sve one duhovne probleme koji su njega mučili i kojima je on tražio odgonetku na zapadnim univerzitetima, rešili pre mnogo vekova. U ovom ohridskom periodu nastaju njegova sjajna dela: „Reči o Svečoveku“, „Molitve na jezeru“, „Omilije“ i „Ohridski prolog“ – ta čudesna i jedinstvena knjiga u celom pravoslavnom i hrišćanskom svetu.

Po želji Arhijerejskog sabora i pravoslavnog narodna Šumadije, vladika Nikolaj Velimirović je 1934. godine vraćen na tron Žičke eparhije. Odmah se dao na obnavljanje manastira Žiče i ona je ubrzo zablistala starim Nemanjićkim sjajem. Obnovio je i mnoge druge manastire, naročito venac manastira u Ovčarsko – kablarskoj klisuri, koja je nazvana Srpska Sveta Gora.

U vreme konkordatske borbe 1936.godine vladika Nikolaj Velimirović nije mogao ostati po strani. Ustao je u zaštitu svoga naroda i svoje crkve i zahvaljujući njegovom ogromnom ugledu i autoritetu Konkordat je pao. Takođe, u dramatičnim martovskim događajima 1941. godine, Vladika Nikolaj Velimirović je uz Patrijarha Gavrila imao svoj udeo u rušenju antinarodnog pakta vlade Cvetković – Maček. Nemci mu to nikada nisu mogli zaboraviti i oprostiti.

.

Na golgotskom putu

Početkom 1941. godine ratni požar se uveliko širio Evropom. Crni oblaci su krenuli ka jugu i počeli se nadnositi nad Srbijom. Komandantu južnog fronta, generalu Aleksandar fon Leru, Hitler je lično izdao naređenje: „Uništiti srpsku inteligenciju, obezglaviti vrh Srpske pravoslavne crkve, i to u prvom redu patrijarha Dožića, mitropolita Zimonjića i episkopa žičkog Nikolaja Velimirovića, kao i kaluđere i monahinje srpskih manastira“. Čim su Nemci okupirali zemlju, odmah su vojne i policijske snage upale u Žiču i izolovale Vladiku Nikolaja. 12. jula 1941. godine uhapsili su ga i prebacili u manastir Ljubostinju u zatočeništvo. Bio je to njegov rastanak sa Žičom. Pod jakom nemačkom stražom Vladika Nikolaj Velimirović je u Ljubostinji ostao sve do 3. decembra 1942. godine kada je zajedno sa jeromonahom Vasilijem Kostićem, potonjim episkopom Žičkim, i svojim sinovcem Jovanom Velimirovićem, prebačen u manastir Vojlovicu kod Pančeva. Posle nekoliko meseci, krajem maja 1943. godine, Nemci su u Vojlovicu doveli i patrijarha Gavrila.

Svoje tamničke dane, Vladika Nikolaj Velimirović je ispunio danonoćnim radom i molitvom. U Ljubostinji je napisao svoja poznata dela: „Teodul“, „Srpski narod kao Teodul“, „Srednji sistem“, „Indijska pisma“, „Mudra igumanija ljubostinjska“, „Stoslov o ljubavi“ i druge knjige. U Vojlovici je ispravio Vukov prevod Svetog pisma Novog zaveta.

Sveti vladika Nikolaj Velimirović Žički blagosilja dete biografijaPred kraj rata, 15. septembra 1944. godine Nemci su Vladiku Nikolaja Velimirovića i Patrijarha Gavrila sproveli iz manastira Vojlovice u zloglasni koncentracioni logor Dahau u Nemačkoj. Oni su bili jedina dva crkvena velikodostojnika u Evropi koji su bili zatočeni od nemačke soldateske i koji su prošli pakao logora Dahau. Oslobođeni su 8. maja 1945.godine od strane savezničke 36. Američke divizije. Neko vreme potucali su se obojica po zemljama zapadne Evrope a zatim se Patrijarh vratio u zemlju i preuzeo dužnost poglavara Srpske crkve. Vladika Nikolaj Velimirović je krenuo golgotskim stazama emigracije. Nije želeo da se vrati u svoju voljenu Srbiju u kojoj je nasilno došao na vlast bezbožnički i bogoborački komunistički režim. Smatrao je da će više za svoj narod uraditi ako ostane u emigraciji i pokrene svoje prijatelje u Evropi i Americi da pomognu Srbiji. „Kada kuća gori, požar se gasi spolja“ – često je govorio.

Preko Engleske stigao je u Ameriku. Tamo je nastavio svoj misionarski i spisateljski rad. Iz ovog vremena potiču njegova dela: „Kasijana“, „Zemlja nedođija“, „Žetve Gospodnje“, „Divan“ i njegovo poslednje nedovršeno delo „Jedini Čovekoljubac“. Zajedno sa protom Aleksom Todorovićem pokreće religioznu biblioteku „Svečanik“ u kojoj objavljuje bisere pravoslavne hrišćanske duhovnosti. Iz Amerike je slao pakete i pomoć crkvama i manastirima, monasima i monahinjama, sveštenicima i narodu. Sve što je imao, sve je poklonio svome narodu. Okupljao je i mirio Srbe u tuđini i učio ih da, samo ako budu vezani za svoju crkvu i svoje običaje, mogu sačuvati svoje ime i svoje korene u dalekom svetu.

.

Prvi posle Svetog Save

Svoje poslednje dane, Vladika Nikolaj Velimirović je proveo u ruskom manastiru Svetog Tihona u Saut Kananu, u Pensilvaniji. Upokojio se mirno u Gospodu, rano u nedelju, na poklade 18. marta 1956. godine. Smrt ga je zatekla na molitvi. Iz ruskog manastira, prenet je u srpski manastir Svetog Save u Libertvilu i sahranjen uz velike počasti u srpskom narodnom groblju pored manastira. Na vest o Vladičinoj smrti zajecala su zvona sa tornjeva svih srpskih crkava širom sveta. Naročito u njegovoj „Domaji“. Tuga je obavila srpske manastire, monahe i monahinje, sveštenstvo i narod, naročito njegove verne bogomoljce. Tuga, ali istovremeno i radost. Svi su znali i dušom osećali da je Srbija dobila još jednog molitvenika pred prestolom Gospodnjim. Narod mu se odmah počeo moliti kao svetitelju.

Veliki stradalnik za života Sveti Vladika Nikolaj Velimirović, postao je još veći stradalnik posle smrti. Proglašen je za izdajnika i neprijatelja svoga naroda. On, koji je preživeo sve strahote rata, i koji je bio zatočenik najzloglasnijeg fašističkog logora, proglašen je za saradnika okupatora. Mnogi su se takmičili ko će ga više popljuvati i poniziti. Pljuvali su i ponižavali sebe. Vladika Nikolaj Velimirović je ostao nedokučiva veličina, duhovni stub i uporište, najgenijalniji srpski besednik i bogoslov, najveći srpski crkveni pisac i mislilac. Episkop Lavrentije je sabrao njegova dela i izdao u petnaest velikih tomova sa preko 12.000 stranica, počasni doktor Glazgovskog i Kolumbijskog univerziteta, veliki otac crkve i duhovnik, od čijeg duhovnog kapitala Srpska crkva danas živi i živeće kroz vekove. Nema sumnje on je prvi posle Svetog Save.

.

Manastir Lelić – novo srpsko svetilište

Zato prenos njegovih svetih moštiju u Srbiju, može se samo uporediti sa prenosom moštiju Svetog Save iz Trnova u Mileševu. Savremene srpske generacije doživele su posebnu Božiju milost da ih u isto vreme pohode dva najveća Srbina – Sveti Sava, zidanjem hrama na Vračaru i Vladika Nikolaj Velimirović povratkom iz Amerike. Neka bi dao Bog da njihov zagrljaj pod kupolama hrama na Vračaru i u manastiru Žiči bude zagrljaj praštanja i izmirenja svih Srba širom celoga sveta. Neka njegova zadužbina u Leliću, gde će počivati njegove svete mošti, postane novo srpsko svetilište – novi Ostrog i neka se širom srpskih zemalja ispuni Vladičina molitva, zavet i amanet svim Srbima:

Čudotvorne mošti Sveti Vladika Nikolaj Velimirović i biografija

„Da se Srpski narod OBOŽI, SLOŽI i UMNOŽI.“

Molitvama Svetog Vladike našeg Nikolaja, Gospode Isuse Hriste Sine Božiji, pomiluj i spasi nas – AMIN.

. . .

15 komentara

  • Vladika Nikolaj je srpska i svetska duhovna gromada, i to je fakat. Koga zanima – zanima, a koga ne – i ne mora. Njegova glavna dela su vrlo poznata i čitana. Zato toplo preporučujem „Indijska pisma“, kao manje poznatu knjigu, koja mi je utisnuta u sećanje kao divna priča o ljudskoj različitosti i istosti.

  • Vladika Nikolaj je imao razlicite faze u svom zivotu. Dopala mi se u jednom prikazu njegove biografije (ne ova verzija) prica o tome kako je vladika u mladim danima bio lep, naocit, ponosan na sebe i svoj talenat, kako je vodio racuna o svojoj odeci, kosi, bradi, nastupu.

    A onda je dobio blagode Svetog Duha i sve se promenilo.

  • Pre par decenija moje shvatanje Svetog Vladike Nikolaja je bilo potpuno pogresno, bazirano na komunistickoj i ateistickoj propagandi. Vremenom sam malo drugacije poceo da gledam na njega, kako je moje ateisticko misljenje pocelo da se ruinira.

    Pre par godina smo supruga i ja pogledali izvanredan dokumentarni film o Svetom Vladici Nikolaju, koji je snimljen u produkciji Srpske crkvene opstine jednog grada iz Nemacke. Ima ga u crkvama, i u njemu se nalazi i 10-ak minuta originalog snimka sa samim Vladikom i osvecenjem crkve.

    A onda sam prosle godine sa delegacijom Srpskih menadzera bio u poseti u manastiru Lelic, i bili smo blagosloveni time da je zbog praznicnog dana kovceg sa mostima Svetog Vladike Nikolaja bio otvoren. Celivali smo svete mosti i tada sam dobio svojevrsnu ‘poruku’ od svetih mostiju Vladike Nikolaja, koja mi je nedvosmisleno pokazala dve stvari: svetost samog Vladike i njegovih mostiju i dokaz potojanja pravoslavne vere. Posle toga uopste vise ne sumnjam i odbacujem ateizam, sve novovekovne sekte i pokrete koji propagiraju pseudohriscanstvo ili pseudo istocne religije.

    I dodao bih samo da je potpuno istinito ono sto pise u ovom tekstu o Nikolajevim traganjima i konacnom odgovoru: “

    On se sav okrenuo Svetim ocima i pravoslavnoj vizantijskoj klasici i duhovnosti. Uvideo je da su Sveti oci, sve one duhovne probleme koji su njega mučili i kojima je on tražio odgonetku na zapadnim univerzitetima, rešili pre mnogo vekova.“

  • ПРВО ВИЂЕЊЕ СВ. ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА

    У суботу 29. јануара ове 2000 год. у 1 час и 15 минута, пробудила ме је ћерчица. Устао сам да упалим светло. Те ноћи није било струје, па сам упалио свећу. Ћерчица ме је чврсто загрлила и поново заспала. Угасио сам свећу. После тога је некаква блага светлост осветлила нашу собу. Супруга, ћерчица и синчић су спавали. Засветлило је у соби, као да је неко прошао испод прозора са упаљеном свећом или као да је месец изашао иза облака. Док сам размишљао шта ли то може да буде, одједном се у соби појавио крупан човек, беле браде до појаса. Светац је у руци држао велику црвену књигу која је на предњој корици имала велики златни Крст. Позвао ме је по имену. Окренуо сам се и хтео да устанем али ми је он рекао да не устајем. Крст са књиге му је осветљавао лик. Могао сам га видети до пола. Када је затворио књигу, оне светлости је за тренутак нестало. Тада је узео, извадио из велике књиге једну мању књижицу од свега неколико листова са корицама, на којима је био један мањи златни Крст. Од тог крста је такође сијала светлост да се поново видело лице тог човека, као и слова у књизи из које је изгледало као да ће да чита.

    Потом ми је свети човек рекао: „Дошао сам, по заповести Мајке Божије да те посетим јер си то заслужио. Примио си у твој дом њене сузе које стално лије ради србског рода. Она ми је рекла да ти кажем да долази тешко време. Децу своју склањај и на њих добро пази. Чешће их води на Божију службу на коју и сам, на Њену радост, на велике годове долазиш. Труди се да на службе не касниш, и да долазиш на време. Мајка Божија је била радосна када си на Савиндан довео децу да рецитују. Посебно је била радосна када ти је у храму видила синчића који је дуго времена ходао на штакама. Док су они рецитовали колико су знали, стално су гледали у њену икону која стоји са десне стране изнад излазних врата твога Божијег храма. (То је била Лепавинска Икона Божије Матере). Ништа ни од кога не узимај да читаш, а то исто не дај ни деци, јер постоје велики непријатељи Православне цркве. Све што те занима у вези тога, обрати се свештенику твоје цркве и он ће ти помоћи, како теби и твојој деци. Долази време великих отимачина, присвајања туђег. Ништа ничије не узимај. Моли се Богу за здравље, ради и Бог ће ти дати све што је најбоље. Одведи децу на Велики Петак у храм Божији, нека се помоле Богу, нека се провуку испод плаштанице јер им је то корисно за здравље.“

    „Сви анђели моле Господа да помогне србском роду. Господ неће за то да чује све док се србски род ускоро не покаје па ће га тек тада проћи невоље које су га задесиле.“

    Светац Божији плаче. Сузе му се сливају низ браду и он их руком брише. И наставља да говори: „Избегавај да радиш кад су нерадни дан, колико год можеш. Немој да гледаш телевизију“.

    Листајући књигу окрете лист са сликом војске. Ту је сва војна опрема, авиони, камиони… Запитах га шта то значи. Одговори ми: „Ова војска нити чува земљу, нити чува народ она чува сопствену власт“. Запитах да ми каже ко је он. Рече ми да је један од највећих пророка Православља. Питај твог свештеника и он ће ти рећи.

    + + +

    Када је Зоран Васиљевић дошао у стан свештеника, видео је фотографију владике Николаја, и икону св. Владике и схватио да му се он те ноћи јавио. Упоредио је и његов глас са аудио касете, тј. снимњен његов говор на парастосу Блаженопочившем краљу Александру поводом 20 годишњице његове мученичке смрти. Тада је схватио да је светац који му се јавио и који је плакао за србским родом светитељ Николај Велимировић.

    Ја његов свештеник, Марјан Кнежевић, био сам већ написао акатист светитељу жичком и охридском и свесрбском Николају лелићком и свеправославном, али службу му тада још нисам завршио. Никако да за то добијем времена. После овог Зорановог виђења сам убрзо завршио и службу.

    Виђење је имао 32 годишњи Зоран Васиљевић, земљ. из села Станине Реке код Ваљева.

    + + +

    Ово писаније је сачињено на Усекованије Главе св. Јована Крститеља. Попут Претече Господњег, свети владика Николај призива на покајање, да би нас Господ сачувао од великих невоља које Господ припрема да све непокајане ишибају, и приведу на путеве спасења, а покајане сачува од сваког зла.

    Ако се оглушимо о последњу опомену светог владике, и једног од највећих пророка православља, вихор предстојећег рата ће нас однети ко зна куда.

    Ако се не покајемо пред Богом за све своје грехове: неверје, маловерје, чедоморства, врачања, гатања, кршења поста, непоштовања празника, кривоверја, Господ ће окренути лице своје потпуно од нас, Богомајка ће престати да ради нас плаче и да се моли за нас Анђели ће такође престати да роне сузе ради нас, и тада ће све могуће невоље бити близу. Смрт и огањ и пушење дима биће наша свакодневница. Покајмо се док није касно, са сузним очима нас призива покајању свети лелићки Владика.

    Нека на свим нашим барјацима које подижемо са једне стране буде Крст, најмоћније знамење против врага а са друге стране да пише: Покајмо се. И ако се ускоро покајемо, Господ ће нас избавити од свих невоља.

    Свештеник Марјан Кнежевић

    ПРВО СНОВИЂЕЊЕ

    У фебруару месецу ове 2001. год. имао сам необичан сан, повезан са виђењем које сам имао после првог Савиндана по бомбардовању Југославије. Тад ми се јавио св. владика Николај Велимировић, и рекао да Богомајка плаче, и анђели плачу, а и владика је плакао, и сви се моле да Бог спасе србски народ, али Бог неће да чује нити да им услиши молитву, док се србски род не покаје. Сад ми је у сну око пола два у ноћ, објашњено виђење.

    Један монах ми дође кући и позва ме да пођем са њим до његовог манастира – до Косовске Грачанице. Пођох са њим и седосмо обојица у аутобус. У аутобусу је био још само возач. Питао сам га да ли ће још неко путовати са нама. Он ми је рекао да су сви већ тамо стигли, осим мене. Твој земљак, св. владика Николај је гледао по народу и приметио да те нема и посла ме по тебе.

    Стигли смо у манастир Грачаницу. Грачаница се сијала од лепоте. Ја и мој пратиоц смо стали на малу узвишицу са северозападне стране. Свуда око манастира је било много народа који је клечао сузе лио и Богу се молио. Пред вратима манастира у блиставим одеждама стајао је владика Николај окружен анђелима у предивним одеждама. Сви су они плакали и брисали сузе (владика Николај омофором, а анђели орарима). Мој пратиоц монах ми је рекао: Ево овај сан ће да ти сликовито објасни виђење које си имао. Упамти добро шта ти је у виђењу прошли пут рекао св. владика: Богомајка плаче и анђели плачу, (и св. владика је плакао кад ти је говорио) и моле се да Бог спасе србски род а Бог за то неће да чује док се србски народ не покаје.

    Сиђосмо са брежуљка са кога се добро видео народ који клечи. Монах, мој пратиоц, ми је рекао: Ово је пред нама србско робље. (Можда је монах хтео да каже да је цела наша земља поробљена, и да смо сви робље, јер се други народи мешају у унутрашње ствари наше земље).

    Када смо сишли са брежуљка да би пришли народу који клечи и заузели место да уђемо у манастир, св. Владика и анђели су први ушли. Ја сам га запитао, како је сачуван манастир да се не поруши. Он је одговорио, да смо једва успели да га одбранимо. (То говори да је тај монах један од монаха из вишњег света).

    Дошао сам испред манастира до места где је клечало србско робље. Од њихових суза земља је била влажна да сам бирао где да станем да ми вода од суза не уђе у ципеле. Монах ми је рекао: Не бој се, ова земља је окупана крвљу светих мученика, и сада сузама робља србског али упамти добро речи које ти је у виђењу објавио св. владика, то значи да није довољно било покајања да би нас Господ спасао. Потребно је још суза излити, да би нам се смиловао Господ и спасао нас од непријатеља наших.

    Мој пратиоц и ја смо остали сами да последњи уђемо у цркву. Он је ушао, а ја сам се пробудио.

    Ово знам да је сан. Док оно пре је било виђење.

    Мене, свештеника Марјана Кнежевића питао је Зоран Васиљевић, зашто да се њему јави св. Владика, код толико других, којима се по његовом мишљењу требао пре јавити него њему. Зоран кад прича мало замуцкује. У једном од разговора ја сам га упитао да ли мрзи кога? Рекао ми је да никога не мрзи. Ја сам му рекао да му се због тога јавио св. владика. Јер, мржња је коров сатански посејан у душе људске. Молити се за непријатеље своје је врло угодно Богу, по љубави постајемо слични Небеском Оцу. И св. Владика Николај се молио за своје непријатеље попут св. Силуана Атонског.

    свештеник Марјан Кнежевић

    ДРУГО ВИЂЕЊЕ СВ. ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА

    Дана 25. јула, пред прве петле око 2 сата и 30 минута, имао сам по други пут виђење светитеља Николаја (Велимировића). Јавио ми се као и први пут, са светим Еванђељем у рукама, на коме је био велики златан Крст, чија је светлост обасјавала светитеља. Сузе су му се сливале низ лице. Хтео је да као и први пут отвори Еванђеље и говори ми из Њега, али од суза није могао то да учини. Непрестано је једном руком брисао сузе. Када сам му ја рекао: „Светитељу што ми нешто не кажете?“, он ми је рекао, да нема ништа да дода ономе што је већ рекао. Добро упамти шта сам ти прошли пут рекао: „Анђели плачу, Богомајка плаче и моле се Господу да Бог спасе Србски род, а Бог неће да за то чује док се Србски народ не покаје.“ Тада ми је св. Владика разрешио и једну моју недоумицу. Када са био у Владикиној задужбини – Лелићу, испред врата сам био чуо глас св. Николаја који ми је реко да уђем у храм и станем код његових моштију. Дошао сам и стао код ногу светитеља. Један монах ми је цело време говорио да не стојим ту него да се померим. Ја сам се један корак измицао и кад би тај монах отишао ја бих се враћао. Св. Владика ми је у виђењу рекао да нисам погрешио што сам њега слушао јер је он ту најстарији.

    + + +

    Пре овог виђења, 25. фебруара је имао сан као да је у Косовској Грачаници, (о којој је већ било речи) заједно са србским робљем које се клечећи моли. Пред вратима манастира је св. Владика са анђелима и сви плачу. Тада ми је један грачанички монах рекао, мој пратиоц у сну, да добро упамтим поруку св. владике Николаја из првог виђења, да се анђели и Богомајка плачући моле, да Бог спасе србски народ а Бог неће да га спасе док се не покаје. Тај сан му је био тумачење првог вићења.

    Пре овог сна Зоран Васиљевић је имао сан, као да се налази у цркви на Ставама. У олтару је свештеник Марјан, који клечи поред св. владике са његове леве стране. Св. Владика служи службу. У храму су само свештеников син и супруга. Син је као и обично за певницом. Виђење је кратко трајало.

    ДРУГО СНОВИЂЕЊЕ

    Уснио сам, у среду 10. 07. 2002. год. у 1 ч. и 15 мин. св. Владику Николаја (Велимировића) свог у сузама. Рече ми: чедо моје, Господ ускоро шаље велике невоље. Да би све то преживели и што безболније поднели, морамо добро опрати своја прљава лица и морамо се исповедити и покајати. Свакога од нас стићи ће онолика казна колико смо заслужили.

    НАЈНОВИЈЕ СНОВИЂЕЊЕ
    5. септембра 2002. год. 01 ч. и 15 мин.

    Поново сам уснио владику Николаја који ми каже: чедо моје, треба погледати у архивима, и све што је црквено или народно некада било да се поново врати старом власнику на располагање.

    Чедо моје, поред казни од Господа, србски род, посебно поглавари и старешине ваљевског краја, настоје да руше светиње. Тако једну нама драгу хоће да поплаве таласи велике воде. (ман. Ваљевска Грачаница)

    У одбрану ове светиње траба се укључити цео србски народ, тако да ову вест посебно треба објавити у целој епархији, тј. у целом ваљевском крају, рећи поглаварима православне цркве, свима онима који могу да помогну. У случају да до овога не дође, ако се настави мирно гледати како се врше припреме за топљење ман. Грачанице, уследиће велика казна. Када објекат буде завршен тада ће уследити његово пуцање и цео град ће бити у опасности. Када им буде најсрећније биће нам најтужније.

    Напомена:

    Цела Метохија је манастирска земља. Предстоје нам избори. Да ли ће који од политичара, кандидата за председника државе обећати да ће порадити да се Метохија као манастирска земља врати Цркви.

    Да се и остала црквена и народна земља, отета од стране србских „усрећитеља“, врати власницима.

    Манастир Ваљевска Грачаница се налази уз речицу Сушицу са њене леве стране, на око пола пута од Ваљева према ман. Пустињи. Сматра се да је из истог времена као ман. Ћелије и Пустиња, а можда још и старија. На местима су били и темељи исликани. Има три реда још не откривених фресака.

    Још се препричавају речи св. владике Николаја лелићког и свесрбског: ман. Грачаница је један од најсветијих манастира у северозападној Србији.

    У њему се као дете исцелио од тешке главобоље потоњи еп. шабачковаљевски Јован и умро у мукама јер је потписао њено пресељење. Ман. Грачаница је још за време пређашњег режима била стављена под заштиту државе.

    Дуго времена се води борба да се изврши категоризација, да научници изврше и додатна истраживања и да се још ближе одреди време и њена важност и за археологију. Манастир је недавно из од Врховног суда заштићен да се не сме топити ни селити, али се на то нико не обазире.

    Мајстори који су поправљали кров на Грачаници, видели су један велики мач са балчаком кога невидљива рука носи према Грачаници и да дошавши до Грачанице стаје.

    Манастир је велика светиња ради великог броја монаха мученика који су пострадали од Турака. Многи су по околним пећинама угушени димом. Ја сам написао Акатист св. Грачаничким Мученицима.

    Овај непромишљени атак на Грачаницу је вероватно потекао из лабораторије велијара. Велијар је хтео да топи и Студеницу и Морачу. Пре тога је потопљен ман. Јовање… Многе главе је Господ одсекао ради Грачаница, а многе ће и одсећи.

    Још увек се на ман. Градцу недалеко од нове цркве, налази Kрушик-ов стадион. Педесетих година војска је динамитом порушила зидине манастира који је чак имао и водени опкоп. Манастир је био у облику Крста са зидовима широким на местима и до 2 метра. Помиње се у саставу београдске митрополије 1019. год. Како је по стадиону летела лопта, и штафета највећем мрзитељу Срба и православља, тако су по Крушику летеле бомбе.

    Ја нисам сигуран да од тога што је прошло не будемо гледали репризу. Затровани смо и са прошлим бомбардовањем да нам је и то довољно да тихо изумиремо. И даље радимо оно што Господу није мило.

    И право је Господе, да онај град и његова околина поново проживи тешке дане, ако и поред опомене и даље игра лопте по цркви и топи један од највећих светиња свога краја.

    По елаборату стручњака института Јарослава Черног брану на тој локацији не треба градити, јер ако би епицентар земљотреса био близу бране, брана би била срушена и Ваљево потопљено.

    И право је Господе да се бич Твој поново спусти на плећа ваљеваца а и моја, јер нисмо ништа урадили да се не раде дела мила велијару, или смо недовољно урадили.

    Србија је приправна за бич Божији. Лугови и шуме посвећене Брозу и даље расту широм Србије. То је 88 бреза и ружа посвећених Брозу. То су многобожачки храмови, или како бих ја рекао локатори за агресорске бомбе. Шездесет осмо правило Картагинског сабора каже да се не граде цркве истинитом Богу док се не порежу лугови и шуме посвећене лажним боговима.

    свештеник Марјан Кнежевић

    СРПСКА ПОКАЈНА МОЛИТВА

    Царе вечни и Господе небеса и земље, Исусе Христе Боже наш, милостиво чуј и услиши молитву нас грешних и недостојних слугу Твојих. Нас ради, Господе, Ти си испио чашу горчине, од безаконика на крст прикован, страшне муке си претрпео на крсту, Искупитељу наш, и крв Своју пречисту излио, да нас грехом прокажене очистиш, исцелиш, осветиш и удостојиш царства Твога.Но ми се показасмо као лењиве слуге, лењива ума и срца и раслабљени од безакоња презресмо превелику жртву Твоју за нас и окретосмо се од Тебе да потражимо спасење онима где спасења нема; положисмо своју наду не у Тебе, који једини можеш помоћи и спасти, него у себе и у људе и у варљиве ствари и у пролазне сујете света овога. Зато су нас на кривим путевима нашим сусреле све беде и невоље овога света. Јер остависмо Тебе, богати Извор воде живе, и пођосмо да тражимо воду у пустињи. Остависмо Тебе, Хлеб Живота, и пођосмо хранити душе своје погубном и трулежном храном греха. Остависмо Тебе, светлост света, и залутасмо у таму, у којој се не види ни човек ни Бог. Напустисмо Тебе, Који нас никад не напушташ. Напустисмо Тебе, јединог Човекољубца и верног Пријатеља свих људи и одосмо куцати на непријатељска врата, тражећи пријатеље међу непријатељима, спасиоце међу човекоубицама и помоћнике код оних који одмажу.

    Зато се кајемо, Господе свесилни. Помози нам да се још више кајемо. Кајемо се, гледајући у Тебе распетога на крсту из љубави према нама. Кајемо се, гледајући у главу Твоју Божанску, увенчану трновим венцем, да би увенчао нас венцима непролазне славе небеске. Кајемо се, гледајући у отворене ране на телу Твом и у крв Твоју пречисту, изливену драговољно за очишћење и исцељење греховних рана наших. Кајемо се и приклањамо главу и колена пред крстом Твојим, помози нам да се још више покајемо.

    Покајане помилуј нас, Исусе Сине Божији, јер само нас милост Твоја може спасти. Не остави нас саме себи, јер без Тебе не можемо ништа учинити. Не отступи од нас, да не постанемо плен адских сила. Но брзо нам притеци у помоћ и спаси нас. И даруј нам благодатну силу духа Твога Светога, као што си даровао светим апостолима и угодницима Твојим. Да би се Духом Твојим очистили и исцелили, и прославили и препородили, те да би појединачно и свенародно, као деца светлости, могли, слично ангелима, славити и хвалити Тебе, Спаситеља Свога са оцем и Духом Твојим светим. Милостиво чуј покајнички глас наш и услиши нас преко молитава Пречисте Твоје Матере и свих Твојих светих. Амин.

    Св. владика Николај

  • Postovani komentatori.,

    Molimo vas da dajete vase komentare i licne impresije na post a ne da prenosite tude, kao sto je ovaj zadnji komentar od @Neofit. Trudite se da budete svoji i da svojom glavom razmisljate a ne tudjom.

    Takodje, molimo vas da u komentarima ne preterujete sa tudjim i neproverenim tekstovima, koji mogu biti urbana legenda, tekst iz mitomanskog „Treceg oka“ ili obicna prelast, misleci na zadnji komentar od @Neofit. Mozete ostaviti link ka tekstu, koga to zanima, ali ne i zatrpavati blog pricama.

    Ukoliko imate zelju da budete opsirni, da citirate tudja dela i tekstove, bilo bi uputno da pokrenete sopstveni blog u cemu ce vas Redakcija bloga svakako podrzati. Komentare kao sto je @Neofit vise necemo zeleti da objavljujemo, jer niti su autenticni, niti su licni, niti su pouzdani.

    Trudimo se da budemo fer i korektni i prema autorima i prema svim komentatorima, i da postoji velika mera ukusa, mere i verodostojnosti na ovom blogu. Nadam se da nas @Neofit razume.

  • Postovani

    Tekst je preuzet sa sajta Bratstvo Svetog Nauma, oca Marijana i Zivojina Knezevica, jednog od najpoznatijih sajtova pravoslavnih srba, kako u zemlji tako i u raseijanju. Zbog autenticnosti saljem i link sa koga je tekst preuzet: http://www.bsn.org.rs/index.php?id=vpt/025.

    Moram da primetim da imate dosta negativan kriticki stav o ovome sto je objavljeno na sajtu BSN a sami iznosite nesto slicno u svom tekstu prilikom posete manstiru Lelic. Za kraj, jedan od razloga za kanonizaciju Sv.Vladike Nikolaja Velimirovica je bilo jedno pojavljivanje – vidjenje svetog vladike, koje ovde u ovom tekstu nije objavljeno, a sami monasi pomenutog manastiru pricaju tome.

  • @Neofit ..
    Bravo Neofit za drugi komentar. Prvi je stvarno bio pretenciozno copy paste. Drugi je vec konkretan doprinos postu. Cini mi se da niko ovde nema negativan stav, pogotovu ne prema temi, vec nacinu komentarisanja. Bilo bi negativno kada bi neko napadao vladiku Nikolaja za antisemitizam, antievropejstvo, ludizam, feudalizam, na primer, cega ima i sto je subverzija prema njegovom liku i delu.

  • Nadamo se da se sada razumemo sa komentarima @Neofit

    Drugi komentar je ono sto je korisno za sve. Preporuka, naznaka price i link, pa koga zanima site i cela prica, procitace je. Kopirati u komentar citave price je neizbalansirano. Pogotovu sto se ne navede ni izvor, ni autorstvo, ni smisao.

    Nismo ni malo negativni ni prema prici ni prema site BSN, za koji do danas nismo ni znali. Jedino bi zeleli da se kroz komentare daju konstruktivni predlozi, licna iskustva i znanja, kako bi oni citaoci koje tema vise interesuje nastavili da je istrazuju.

    Na primer, ko zeli vise da sazna o mislima i delima Svetog Vladike Nikolaja Velimirovica moze njegova dela naci na internetu na adresi http://www.svetosavlje.org/biblioteka/vlNikolaj/Vladika_Nikolaj.htm
    . . .

  • Za kraj, hteo bih da ponovim poruku Sv.Vladike Nikolaja Velimirovica srpskom rodu koju mi ili zaboravljamo ili nismo nikad culi za nju. Daj Boze da se srbi sloze, oboze i umnoze. U ove maloj molitvi najveceg srbina posle Sv.Save, kako ga je nazvao Sv.Justin Celijski, daje nam odgovor na cemu nasu kucu treba da gradimo. Ne na sekularnim vrednostima zapadne civilizacije koja se sve vise i vise udaljava od samog pojma hriscanstva, a da ne govorimo o njegovom praktikovanju i zivljenju. Ta silazna putanja vekovima traje i kao lavina povlaci za sobom i one koje joj se nadju na putu. To nije nas put. Nas put je ka Carstvu Nebeskom, a ono se zadobija podvigom kako kaze sveti apostol Pavle. Put obozenja i povratka Crkvi. Znaci z i v lj e nj e nase spasonosne pravoslavne vere, ne pricanje samo o njoj. Zivljenje, znaci biti deo tog nevidljivog Tela Hristovog koje se zove Crkva a kome je Hristos glava. Bez prisustva na bogosluzenjima i ucesca u molitvama, bez pricesca i ispovesti i uzimanja ucesca u drugima svetim tajnama tesko, odnono, nemoguce je doci do obozenja. Onda se sve ono sto smo mozda culi ili saznali ostaje na nivo sholastickog poimanja, bez unutrasnjeg opita. Cisto umovanje sto nas priblizava opet onom gordom, visokoumnom a na prvom mestu antihriscankom zapadu i paganskom istoku. Stare verujuce zene iz Bosne su znale bez ikakvog kalendara kada sledece godine pada Vaskrs, kada je post, kada mesojedje. To su Boziji darovi koje su verujuce srpske duse, svojim prostim zivotom i cistim srcem vekovima zadobijle. Na name je da budemo dostojni naslednici svojih predaka, jer cemo se prvo sa njima susresti jednog dana kada se bude okoncao ovaj zivot ovde na zemlji. Oni su nam ostavili da cuvamo i sacuvamo najvece blago sto na ovom svetu postoji, nasu pravu veru, pravoslvlje. Ne daj Boze da nas ne prepoznaju.

  • Najvise volim kod Svetog Nikolaja dubinu misli o stetnosli nauke i kulture, savremene civilizacije uopste, za nase duhovno spasenje. Genijalno.
    Ko misli da ce nauka stvarno pomoci coveku i da ce ga kultura oplemeniti, da je razvoj civilizacije i tehnologija u sluzbi coveka, neko prvo prostudira Svetog Vladiku Nikolaja, pa da onda sagleda u totalitetu, kao sto kazu marxisti totalitarci.
    Svaka kuca bi trebala da ima izbor njegovih dela.

  • Svaki komentar ovozemaljskih bica je nedostojen Vladičine Svetosti, tako da su hvale i kudi iste. A razum nas malih je put Vladike zbog koih on plače. Pozdrav svim ljudima ma koje vjerere jer je Vladika prvenstveno volijo ljude, koi su ga toliko omalovazavali a On im sve oprostio.

  • Samo kada covek cuje besede Vladike Nikolaj-a, reci udju u dubinu duse zauvek. Covek se promeni zauvek i njegove reci se vracaju zauvek.

Ostavite komentar